FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

4041515300 ff861b7868 b

Јулијус Евола

 

КРАЉЕВСКО ДОСТОЈАНСТВО

Сваки традиционални облик цивилизације карактеришу бића која урођеном или стеченом надмоћношћу у односу на обичне људске услове, а у оквиру временског поретка, отеловљују живо и делатно присуство извесне силе која долази „одозго. Такав је по унутрашњем смислу своје етимологије и првобитној вредности своје функције pontifex [1], онај ,,ко прави мостове или „путеве" (pons [2] је у старини значио пут) између природног и натприродног. Поред тога, pontifex се традиционално изједначавао с rex [3]. У складу са обичајима наших предака краљ је истовремено био понтифекс и свештеник, записао је Сервије [4], док је једна од заповести нордијске традиције гласила: „Ко је поглавар, нека нам буде мост.[5] Тако су прави владари постојано оваплоћивали живот ,,с оне стране живота. Да ли само због њихове једноставне присутности, да ли због њиховог „првосвештеничког посредовања или због снаге обреда који су постали делотворни захваљујући њиховој моћи и моћи институција чије су средиште они представљали, тек духовни утицаји су се ширили у свету људи, калемећи се на њихове мисли, намере и дела, постајући брана мрачним силама и нижој природи, уређујући сложен живот који је могао да послужи као могућа основа за просветљења и духовна остварења и, коначно, поспешујући опште услове напретка, „здравља и „среће.

Основа власти и права краљева и поглавара у свету Предања, оно због чега су им се покоравали, због чега су од њих страховали или их обожавали, било је, у ствари, то њихово трансцендентно, а не само људско својство. Оно је схваћено као моћна и застрашујућа стварност, а не као испразан вид изражавања. Уколико се више препознавао онтолошки поредак онога што претходи и надилази видљиво и временско, утолико се више таквим бићима признавало природно и апсолутно владарско право. За разлику од каснијих и декадентнијих времена, у традиционалним цивилизацијама не постоји политичко схватање највише власти нити мисао да њену основу чине само сила и насиље, односно натуралистичке и световне особине попут интелигенције, мудрости, умешности, физичке храбрости и незнатне бриге за колективну добробит. Та основа је, напротив, одувек имала метафизички карактер. Традицији је тако у потпуности страна мисао да поглавару дају власт они којима он влада, да његова власт представља израз колективитета и да подлеже његовом кажњавању. Зевс је тај који краљевима дарује божанско порекло, θεμιστες, где се θεμις као закон одозго“ разликује од онога што ће касније бити νóμος, политички закон заједнице. [6] Тако се у корену сваке овоземаљске силе налазио духовни утицај, безмало као „божанска природа у људском облику. Таква је, на пример, индоаријска мисао да владар није „обичан смртник, него „велико божанство у људском облику[7]. У египатском краљу видело се оваплоћење бога Рâ или Хоруса. Краљеви Албе и Рима оличавали су Јупитера; они асирски – Баала; они персијски – Бога светлости; нордијско-германски кнежеви били су истог рода као Тијуз, Один и Асени; грчки краљеви из дорско-ахајског периода називали су се  διοτρεφεες или  διογενεες [8], што је указивало на њихово божанско порекло. У преобиљу митских и сакралних представа важиће принцип по којем је краљевско достојанство одређена „иманентна трансценденција, то јест она која постоји и делује у свету. Већ самим својим „бићем и својим присуством, краљ – не-човек, свето биће – представља средиште, врхунац. Истовремено, у њему се садржи снага која чини делотворним ритуалне радње које он може извршити, у чему се препознавала овоземаљска страна правог „regere“ [9] и натприродна потпора целокупног живота у оквиру света Предања. [10] Отуд су се краљевско достојанство и владавина признавали природним путем. Изузев узгредно, краљ није имао потребу за материјалном моћи. Краљевска моћ наметала се, првенствено и неодољиво, кроз дух. „Сјајно је достојанство бога на земљи, речено је у индоаријском тексту, [11] „али претешко за слабе да га досегну. Достојан да постане краљ само је онај ко има душу.Као „следбеник реда оних који су богови меду људима” јавља се владар. [12]

Краљевско достојанство често се у Предању доводи у везу са соларним симболом. У краљу су се препознавале „слава и „победа својствене сунцу и светлости, симболима највише природе који сваког јутра тријумфују над тмином.

„Сваког дана рађа се као краљ живих на Хорусовом престолу попут свог оца Рâ (сунца)– „Одлучио сам да се уздигнеш као краљ Југа и Севера у Хорусовом боравишту, попут сунца, вечно, управо гласе речи из древног египатског краљевског предања. [13] А пандан су им оне персијске речи које кажу да се краљ сматра „самим божанским родом: „Има сâм Митрин престо, рађа се са сунцем[14] и назива се particeps siderum, „Господар мира, здравља људи, вечни човек, победник који се рађа са сунцем. [15] Док је израз приликом посвећивања краља гласио: „Ти си моћ, снага си победе, бесмртан си. . . Од злата сачињен, са светлосном зором заједно изничете ти, Индра и сунце, [16] са освртом на Рохиту, „освајачку силу која оличава сунце и божански огањ (Агни), у индоевропском предању се каже: „Напредујући, он (Агни) је створио на овом свету краљевско достојанство. Теби је то достојанство донео, растерао је твоје непријатеље.[17] У древним римским представама бог Sol предаје цару куглу, знамење универзалне власти; а на соларност се позивају и речи којима се описује постојаност Римског царства: sol conservator, sol dominus romani imperii. [18] Последње римско исповедање вере било је ,,соларно“, јер је последњи представник римске традиције, Јулијан Император, своју династију, своје рођење и краљевско достојанство приписао управо соларности као зрачећој духовној снази „надсвета. [19] Одраз тог соларног симбола одржао се све до гибелинских цесара – а у вези с Фридрихом II Хоенштауфеном [20] још се могло говорити о извесном deitas solis. [21]

1200px Visit of the Hôtel de Cluny 20150707 24

Дакле, та соларна слава“ или победа“ у вези са краљевским достојанством није се сводила на обичан симбол, него је била метафизичка стварност и поистовећивала се с извесном не-људском дејственом силом за коју се, као такву, сматрало да је поседује краљ. Један од најкарактеристичнијих симболичних израза ове идеје налази се у маздаизму: у њему hvarenô (новији изрази: hvorra или farr) „славакоју поседује краљ – представља натприродну ватру својствену небеским, али првенствено соларним бићима, која краља чини делом бесмртности и потврђује га победом. [22] Ту победу – као што ћемо видети – треба схватити тако што се два смисла, један мистички а други војнички (материјални), не искључују него се, штавише, наизменично допуњују. [23] Међу неиранским народима, израз hvarenô касније се побркао с „fortunom, τυχη. У том значењу он се поново јавља у римској традицији у облику fortuna regia [24] коју су цезари ритуално преносили један другом и у којој се препознавало активно, „тријумфалноуздизање саме „судбине коју је персонификовао град – τυχη πóλεως [25– а коју је изражавао обред њиховог постављења. Римски краљевски атрибут felix везан је за исти контекст, за располагање екстранормалном virtus [26]. У ведској традицији јавља се еквивалентан појам, агни-ваишванара (agni-vaishvânara), а њиме се изражава духовни огањ који предводи краљеве освајаче до победе.

У старом Египту краљ се називао не само Хорус, него и „Хорус борац (Hor âhâ), чиме се истицало обележје победе или славе соларног принципа у владару; владар је у Египту био не само божанског порекла, него је био и „саздан по божанском обличју, а затим је периодично потврђиван обредима који су дочаравали управо победу соларног бога Хоруса над Тифоном-Сетом, демоном доњег света. [27] Тим обредима приписивана је моћ да призивају „силу и „живот који су натприродно „обавијали краљево биће. [28] Али хијероглиф uas (који означава „снагу) заправо је скиптар којег носе богови и краљеви, а тај хијероглиф у најстаријим текстовима замењује други скиптар преломљеног облика, у чему се може препознати цик-цак линија муње. Тако се краљевска ,,моћ“ јавља као израз небеске громовне моћи, а сједињени знакови ,,живот-моћ“, ânshûs, образују реч која значи „огњено млеко" којим се хране бесмртници; та реч опет има везе са uraeus, божанским огњем – час животворним, час застрашујуће разорним – чији змијолики симбол опасује главу египатског краља. Према томе, у овој традиционалној представи различити елементи стичу се у само једну мисао о неземаљској сили или флуиду – sa – која посвећује краља и сведочи о његовој соларно-победничкој природи и која се с једног краља баца“ на другог – sotpu – одређујући непрекинут и „златан ланац божанског рода легитимно одређеног за „regere“. [29] Није наодмет истаћи да „славаигра улогу и у самом хришћанству као божанско својство и да се, по мистичкој теологији, божанска визија стиче у „слави. Хришћанска иконографија обично приказује „славу као ореол око главе који очито репродукује смисао египатског uraeus и зракасте круне персијско-римског соларног краљевства.

1200px Ägyptisches Museum Kairo 2016 03 29 Chephren 03

Према далекоисточном предању, краљ као „син небаtianzi, то јест онај ко није рођен попут обичних смртника – има „небески мандат, tianming, [30] што такође имплицира мисао о краљевској и натприродној сили. Поступање те силе с неба“ је, по рецима Лао Цеа, деловање-без-деловања (wеi-wuwеi), односно нематеријално деловање чистим присуством. [31] Оно је невидљиво као ветар, а ипак је неизбежно попут природних сила. Снаге обичних људи – каже Конфуције – под њим се повијају попут влати траве које се савијају под ветром. [32] У вези са деловањем-без-деловања у једном спису читамо: „Мушкарци владарски савршени, ширином и дубином своје врлине слични су земљи; висином и сјајем слични су небу; обимом и трајањем слични су безграничном простору и времену. Онај ко је у том узвишеном савршенству не показује се, а ипак се, као земља, открива својим благодатима; не покреће се, а упркос томе, попут неба врши бројне преображаје; не делује, а упркос томе, као простор и време, своја дела врши савршено. Али само је такав човек „достојан да има неограничену власт и да наређује људима. [33]

Учвршћен у таквој моћи или „врлини“, владар (wang) је у древној Кини имао функцију средишта, треће силе између неба и земље. Сматрало се да су од његовог понашања тајно зависили успеси или неуспеси краљевине и морална својства народа („врлинавезана за владарево „биће, а не за његово „делање, било је оно што је позитивно или негативно утицало на његов народ). [34] Зато је ова функција средишта претпостављала владара као „тријумфалниунутрашњи начин постојања, о којем је било речи; у том смислу значење познатог исказа „непромењивост у средини могло би да се повеже са учењем да се у непромењивости средишта испољава врлина неба. [35] Када се тај принцип применио, више ништа није могло да поремети уређени ток људских и државних послова. [36] Општије посматрано, мисао да је краљу или поглавару прва и суштинска функција да обавља ритуалне и жртвене радње које су чиниле тежиште живота у традиционалном свету сусреће се у широком кругу традиционалних цивилизација – од преколумбијског Перуа и Далеког истока па све до грчких и римских градова – потврђујући већ поменуту неодвојивост краљевског звања од свештеничког и понтификатског звања. „Краљеви, каже Аристотел, [37] „врше то своје звање тако што постају свештеници заједничког култа.“ Првенствена дужност спартанских краљева била је приношење жртве, а то исто могло би се рећи за прве римске владаре, па често и за оне из царског периода. Обдарен неземаљском силом, укорењен у ,,више-него-животу“, краљ се природно јављао као неко ко моћ ритуала може учинити веома делотворном и отворити путеве ка вишем свету. Услед тога у оним облицима традиције где се издиже свештеничка каста краљ по свом првобитном достојанству и улози припада касти и постаје њен поглавар. Поред раног Рима, на ту појаву наилазимо и у старом Египту (да би обреди били делотворни, фараон је свакодневно вршио култ за којег се сматрало да обнавља божанске снаге у њему), као и у Ирану где су, како читамо код Фирдусија и како сведочи Ксенофонт, [38] краља по његовој функцији сматрали сликом бога светлости на земљи, те је припадао касти мага и био њихов старешина. С друге стране, код неких народа важио је обичај да се вођа уклони и чак убије у случају зле коби или невоље, јер се чинило да она значи смањење мистичне снаге фортуне“ на основу које се стицало право на поглаварство. [39] Такав обичај, ма колико био израз сујеверне дегенерације, припада истом реду идеја. У скандинавским лозама, све до готских времена, мада је несумњиво важио принцип светости краљевства (краљ се сматрао Асом и полубогом – semideos id est ansis – који побеђује на основу снаге своје „фортуне“ – quorum quasi fortuna vincebat [40]), неповољан догађај није толико значио одсуство мистичне моћи фортуне“ у краљу колико последицу нечега што је он као смртни појединац сигурно починио и што је објективно паралисало његову снагу. [41] На пример, по предању, како му је понестало основне аријске врлине (истинитости) и како га је упрљала лаж, тако је слава“, та делотворна мистична моћ, напустила древног персијског краља Јиму. [42] Током франко-каролиншког средњег века и у самом хришћанству повремено су сазивани бискупски концили да испитају које застрањење представника световне, али и свештеничке власти би могло да буде узрок дате недаће. То су последњи одјеци поменуте идеје.

Дакле, владар је био дужан да очува симболичко и соларно својство invictus-а – sol invictus, ηλιος 'ανικητος [43] – а самим тим и стање средишта, о чему управо говори далекоисточна идеја о „непромењивости у средини. У супротном би сила, а с њом и функција, могла да пређе на онога ко докаже да уме боље да је обавља. Већ сада се може поменути један од случајева где се у концепту „победе сустичу различита значења. Схваћена у најдубљем смислу, у том погледу занимљива је древна сага о краљу шуме из Немија, чија је краљевска и свештеничка титула прелазила на онога ко је знао да га изненади и убије; познато је да је Фрејзер покушао да ту сагу доведе у везу с многим предањима из целог света.

У овом случају, одмеравање као физичка борба – чак и када би то био случај – значи само материјалистичку транспозицију нечега чему се придаје више значење или је у вези са општом представом о „божјим судовима, о чему ћемо говорити касније. Што се тиче најдубљег смисла легенде о краљу-свештенику из Немија, требало би да подсетимо да је, по предању, право да се одмерава с Rex Nemorensis-oм [44] имао само „одбегли роб“ (односно, у езотеричном смислу, биће ослобођено стега ниже природе) који је претходно убрао грану светог храста. Тај храст одговара ,,Дрвету Света" које у осталим традицијама представља веома чест симбол и означава првобитне силе живота, као и силе победе [45]: дакле, само оно биће које је успело да задобије ту силу може тежити да Rex Nemorensis-у преотме његово краљевско достојанство. Што се тог достојанства тиче, познато је да је храст (као и шума чији је rex био краљевски свештеник из Немија) био у вези с Дијаном, а да је Дијана истовремено била „невеста краља шуме. Велике азијске богиње живота често су у древним медитеранским традицијама приказиване као свето дрвеће. Почев од хеленског мита о Хесперидама па све до скандинавског мита о богињи Идун и гојделског мита о Маг-Мелу (Magh-Mell), седишту богиња сјајне лепоте и „Дрвета Победе, лако је уочити традиционалну симболичку везу између дрвећа и жена, односно богиња и сила живота, бесмртности или знања.

Према томе, кроз симболе се јавља мисао да је Rex Nemorensis задобио краљевско достојанство тако што је оженио или стекао мистичну силу „живота (а то је трансцендентно знање и бесмртност), оличену у богињи или у Дрвету. [46] Сага о Немију стога укључује универзални симбол којег сусрећемо у многим другим традиционалним митовима и легендама – наиме симбол победника или хероја коме као таквом наследно припада одређена жена или богиња. [47] Та жена или богиња је у другим предањима сликовито представљена као чуварка плодова бесмртности (женски ликови који су у вези са симболичним дрветом у митовима о Херкулу, Јасону, Гилгамешу, итд.), или пак непосредно као оличење окултне силе света, живота и нељудског знања или, напокон, као само оваплоћење принципа краљевске суверености (витез или непознати јунак из легенде који постаје краљ када освоји тајанствену принцезу). [48]

У том контексту могу се тумачити поједина древна предања о женском пореклу краљевске власти. [49] Тада је њихово значење управо супротно од гинекократског, о чему ће касније бити речи. Што се дрвета тиче, ваља истаћи да се у појединим средњовековним легендама оно доводи у везу са идејом царства; последњи цар пре смрти окачиће скиптар, круну и плашт о „Суво Дрво“, које се обично налази у симболичкој области „свештеника Јохана, [50] управо као што Ролан на самрти веша о грану свој несаломљив мач. Ово је још једно стециште симболичких садржаја – Фрејзер је указао на везу између гране коју одбегли роб треба да откине са светог храста из Немија да би се могао борити с Краљем Шуме и гране која омогућава Енеји да сиђе жив у подземни свет, односно да жив ступи у невидљиво. Један од дарова које је Фридрих II примио од тајанственог „свештеника Јоханабиће управо прстен који даје невидљивост (то јест, који преноси у бесмртност и невидљивост; у грчким предањима невидљивост јунака често је синоним за њихов прелазак у бесмртну природу) и који обезбеђује победу [51] баш као што Сигфрид, обдарен истом симболичком моћи да постане невидљив, покорава и уводи у краљевски брак божанску жену Брунхилду у Нибелунзима (VI). Брунхилда се, попут Сигрдрифе, у Sigrdrîfumâl (4-6) појављује да јунацима који је ,,буде“ подари изреке мудрости и победе садржане у рунама.

Остаци предања у којима се понављају теме из древне саге о Краљу Шуме трају све до краја средњег века, ако не и дуже, везујући се увек за древну мисао да краљевски легитимитет може да на специфичан и конкретан, рекли бисмо готово „експерименталан начин испољи знаке своје натприродне природе. Ево само једног примера: уочи Стогодишњег рата, Венеција тражи од Филипа де Валоа (De Valois) да на један од следећих начина пружи доказе за своје истинско право да буде краљ. Први начин – наиме да Филип победи противника с којим би требало да се бори на турниру – подсећа на Rex Nemorensis и мистични доказ садржан у свакој победи. [52] Што се осталих начина тиче, у једном спису из те епохе читамо: „Ако је Филип де Валоа, као што тврди, заиста краљ Француске, нека то докаже излажући се гладним лавовима, јер лавови никада не би ранили правог краља; или нека изврши чудо исцељења болесних, као што то обичавају да чине други прави краљеви. У случају неуспеха, сматраће се недостојним краљевине. Натприродна сила која се огледа у победи и чудотворној моћи, чак и у временима која, као у случају Филипа де Валоа, нису више она првобитна времена, неодвојиво је повезана са идејом која се кроз предање стварала о стварном и законитом праву краља на круну. [53] Чак и ако се не узме у обзир чињенично подударање појединих личности с принципом и функцијом, преостаје схватање да су „краљеве толико обожавали првенствено због божанске врлине и силе, које су обдариле само њих, а не и друге људе“. [54] Жозеф де Местр (Josef de Maistre) пише [55]: „Бог дословце ствара краљеве. Он припрема краљевске лозе и чини да оне сазру усред облака који скрива њихово порекло. Оне се затим појављују овенчане славом и чашћу; оне се намећу – и то је највећи знак њихове легитимности. Испада као да оне саме од себе напредују, с једне стране ненасилно, а с друге ненамерно. То је нека врста величанственог мира који се не да лако исказати. Рекао бих да је легитимна узурпација одговарајући израз (ако није сувише дрзак) који описује ову врсту порекла које би време хтело што пре да посвети.[56]

04b. Ehnaton. Bat. Kolosalna statua Ehnatona iz Atonovog hrama u Karnaku Egipatski muzej Kairo 1

 

ПОЛАРНА СИМБОЛИКА. ГОСПОДАР МИРА И ПРАВДЕ

Интегрално и првобитно схватање краљевске функције могућно је довести у везу са познијим циклусом симбола и митова који кроз разне представе и аналогне транспозиције сви воде у истом смеру. [57]

Као полазна тачка може се узети хиндуистички појам чакравартија (cakravarti) или „универзалног Господара. На известан начин, он се може сматрати архетипом краљевске функције, чија посебна краљевска достојанства, када су сагласна с традиционалним принципом, представљају мање-више довршене слике или – с другог гледишта – посебне еманације. Чакраварти буквално значи Господар или Обртач Точка – што поново наводи на идеју „средишта које потом одговара и одређеном унутрашњем стању, начину постојања или, боље речено, начину бивства.

У ствари, точак је и симбол за самсару, за струју постајања (κυκλος της γενεσεως, „круг рађања или κυκλος αναγκης, rota fati, „точак нужностиХелена), а њено непокретно средиште тада исказује духовну постојаност својствену оном ко не припада таквој струји и ко, као такав, може да подеси снаге и активности везане за нижу природу и подвргне их вишем принципу. Тада се чакраварти указује као дхармарађа (dharmaraja), односно као „Господар Закона. [58] Слично читамо код Конфуција: „Ко влада помоћу (небеске) Врлине, налик је звезди Северњачи. Она остаје непомична на свом месту, а све остале звезде се окрећу око ње.“ [59] Отуд потиче и смисао концепта „револуције као покрета изведеног око неког „непокретног покретача. Тај концепт се у модерно доба претворио у синоним за преврат.

У том погледу, краљевско достојанство поприма вредност „пола, у складу са општом традицијском симболиком. Можемо се, поред Мидгарда – средишње божанске земље скандинавских предања – подсетити на Платонов исказ: место где се Зевс саветује с боговима да одлучи о судбини Атлантиде јесте „њихово узвишено седиште које је у средишту света и са кога се може сагледати свеукупност свих ствари које учествују у постајању. [60] Поменути појам чакравартија везује се, између осталог, и за загонетни циклус предања о стварном постојању одређеног „средишта света које има ту највишу функцију на земљи. Поједини суштински симболи краљевског достојанства били су првобитно у тесној вези с таквим идејама. Ту је на првом месту скиптар који је, према једном од својих најважнијих аспеката, у аналогној вези са „осовином света. [61] Затим, ту је и престо, „узвишено место; седети непокретно на њему има исто значење постојаности у вези са „полом и „непокретним средиштем којима се прикључују одговарајућа унутрашња а и метафизичка значења. С обзиром на првобитно схваћену подударност између природе краљевског човека и природе настале иницијацијом, у класичним мистеријама откривамо обред непокретног седења на престолу, [62] обред толико важан да је понекад раван самој иницијацији: термин τεθρονισμενος [63] често се јавља као синоним за τελετεσμενος, то јест за иницираног. [64] Заправо, у неким случајевима током иницијације краљевском устоличењу, ορνισμóς, претходило је поистовећивање с богом. [65]

Исту ову симболику налазимо у зигуратима, асирско-вавилонским степенастим пирамидама, у схеми града персијских владара (као у Екбатани) и у идејном нацрту краљевске палате чакравартија: ту се, архитектонски, исказује поредак света у својим хијерархијама и у зависности од непомеривог средишта. Просторно узев, ово средиште у здању одговарало је управо краљевском престолу; и обратно, као у Хелади, иницијацијски облици у Индији, који се служе ритуалима такозваних мандала, драматизују поступно прелажење миста [66] из профаног у демонски и свети простор, све док не стигне у средиште. Основни обред овде се назива мукатабишека, што значи бити обавијен круном или тијаром; ко стигне у „средиштемандале крунисан је као краљ, јер је изнад игре нижих сила природе. [67] Занимљиво је истаћи да се зигурат, свето здање које је надвисивало град-државу и бивало његово средиште, у Вавилону називао „угаоним каменом, а у Ласи на Тибету „кариком између неба и земље. [68] Већ нам је позната тема „камена и тема „моста– далекоисточна формула за „трећу силу између Неба и Земље.

Не може нам промаћи значај ових трагова и корелација. Нарочито „постојаност има двоструки аспект. Она је у средишту индоаријске изреке приликом посвећивања владара: „Мируј и буди постојан. . . Не уступај. Буди постојан као планина. Буди чврст као само небо и чврсто држи моћ у песници. Чврсто је небо и чврста је земља, а постојане су и ове планине. Постојан је сав свет живих, а постојан је и овај краљ људи.[69] У изразима египатског краљевског достојанства постојаност се такође указује као суштинско својство које се, у владару, придружује обележју „снаге-живота. Попут ознаке „снага-живот", која је у вези с тајном ватром, „постојаност се такође везује за небеско: њен знак, ded, исказује постојаност „соларних богова што почивају на стубовима или небеским зрацима. [70] Све то указује на иницијацијски поступак, јер није реч о апстрактним идејама. Попут „снаге и „живота, по египатском схватању, „постојаносттакоде представља унутрашње стање и истовремено енергију, virtus, која се као прави флуид преноси с једног краља на другог да их натприродно подржи.

Уосталом, атрибут „олимпијски и атрибут за „мир повезани су са стањем постојаности у езотеријском значењу речи. Краљеви „који црпу древну моћ од врховног бога и који су примили победу из његових руку јесу „светионици мира у олуји. [71] После „славе, средишњости („поларности) и постојаности, мир је једно од основних обележја краљевског држања и достојанства које се очувало све до релативно новијих времена. Данте ће говорити о титули imperator pacificus [72] коју је пре тога стекао Карло Велики. Наравно, у питању није световни и спољни мир који се односи на политичку владавину – мир о којем је реч може највише имати смисао одраза – него је у питању унутрашњи и позитиван мир, неодвојив од „победничког елемента, о чему је било речи. Тај мир не значи престанак, него изражава савршено дејствовање, чисту, потпуну и у себе повучену активност. Посреди је она смиреност која стварно сведочи о натприродном.

Према Конфуцију, [73] човек одређен да влада, за разлику од обичног човека, поседује „извор постојаности и смирености, а не узнемирености; „у себи има вечност, уместо тренутних излива радости. Отуд та смирена величина која исказује неодољиву надмоћност, нешто што застрашује а истовремено подстиче на обожавање, што се намеће и разоружава без борбе, остављајући утисак да је трансцендентна сила у потпуности свладана, али спремна да се одапне: чудесан и страшан осећај numen-а . [74] Pax romana et augusta, [75] повезан с трансцендентним смислом imperium-а, [76] може да се схвати као један од израза таквих значења, у смислу универзалног историјског остварења. Заузврат, етос надмоћности над светом, смирености која доминира, непоколебљивости здружене са спремношћу на апсолулно заповедање осталима, који је остао обележје различитих аристократских типова и после секуларизације племства, треба сматрати одјеком оног првобитног, колико краљевског толико и духовног и трансцендентног елемента.

11. Imperium Romanum. Dat. Ara Pacis Augustae Rim 13 9 stare ere 65. Poprsja pripadnika julijevsko klaudijevske loze kopije i Ara Pacis.jpg

Чакраварти, универзални господар, поред тога што је „господар мира“ јесте господар „закона(или поретка, rta) и „правдедхармарађа. „Мир и „правдасу друга два основна атрибута краљевског достојанства која су се очувала у западној цивилизацији све до Хоенштауфоваца и Дантеа, мада у њима политички аспект осетно прекрива виши смисао који мора да се претпоставља. [77] Уосталом, ова својства се налазе у загонетном лику Мелхиседека, краља Салема, који је заправо само један од различитих приказа функције „универзалног господара. Генон је указао да меки-цедек (mekki-tsadeq) на хебрејском значи „краљ правде, док Салем, чији је он владар, није град него управо значи мир – са чиме је сагласан и апостол Павле у своме тумачењу. [78] Предање потврђује да је Мелхиседеково краљевско свештеничко звање више од Аврамовог. Већ сада можемо напоменути да није без дубоког значења чињеница да се управо Мелхиседек појављује у загонетној средњовековној алегорији о „три прстена" да објави да ни хришћанство ни ислам више не знају шта је права религиозност. У супротстављању цркви, гибелинска идеологија је често захтевала „Мелхиседекову краљевску веру“.

На том ступњу, „краљ правде одговара већ поменутом изразу дхармарађа за „универзалног господара, из чега произлази да се у овом случају термин „правда готово и не схвата у световном смислу, као ни сам „мир. Наиме, дарма (dharma) на санскриту има значење „припадајуће природе, закона који је својствен одређеном бићу а односи се управо на примордијалне законе који хијерархијски, „сходно правди и истини, уређују све функције и облике живота према природи својственој сваком појединцу – свадхарма – у систему окренутом ка небу. Слично схватање „правде својствено је, уосталом, и Платоновом поимању државе, поимању које треба схватити пре као одјек традиционалних поставки из најстаријих времена, него као апстрактан „утопистички модел. Код Платона је идеја правде – δικαιοσυνη – чије утеловљење држава треба да буде, тесно повезана управо са οικειοπραγια или suum cuique, [79] с принципом по којем свако треба да изврши функцију која одговара његовој сопственој природи. Тако је „краљ правдеуједно и првобитни законодавац, утемељитељ касти, оснивач служби и обреда у оном етичком и сакралном систему који се у аријској Индији зове Дхарманга (Dharmanga), а који је у осталим традицијама локални ритуални систем с одговарајућим нормама за појединачни и колективни живот.

Све ово претпоставља да краљевска функција поседује вишу моћ спознаје. „Способност да се до краја и савршено схвате првобитни закони живих, између осталог, у далекоисточној мисли представља основу власти и заповедања. [80] Маздаистичка краљевска „слава, као хвора-и-кајани (hvora-i-kayânî) о којој је већ било речи, jесте савршена моћ натприродног интелекта. [81] А ако филозофи – οι σοφοι – по Платоновом мишљењу [82] треба да стоје на врху државне хијерархије, управо поменута традиционална мисао у томе добија и одређенији облик. У овом случају, под знањем или „филозофијом подразумева се наука о „ономе што јесте, а не илузорни чулни облици. [83] Под ученим човеком подразумева се онај ко, овладавши таквом науком, стиче непосредно сазнање о ономе што има највиши карактер стварности и, истовремено, нормативни карактер, те заиста може да доноси законе који су сагласни с правдом, [84] што све наводи на закључак да „ако у државама не постану филозофи краљеви или, ако садашњи краљеви и властодршци не постану прави и добри филозофи, и ако обоје: политичка моћ и филозофија (љубав према мудрости) не постану једно, и ако се силом не искључе оне многобројне природе које теже само за једним, или само за драгим, онда (...) неће престати несреће не само за државе него, како мислим, ни за људски род. [85]

 

Додатак: „Висина[86]

Узевши као симбол нижих стања бића земљу, коју је западни симболизам често везивао за положај човека уопште (претпостављено класично извођење речи homo [87] из humus [88]), у слици висине, планинског врха и врхунца земље према небу налазимо други природни израз за стања која су првобитно одређивала краљевску природу. [89] Тако у персијском миту планина – моћна Уши-дарена (Ushi-darena) коју је створио бог светлости – има значај седишта поменутог хварена, односно мистичне краљевске силе, [90] а на планинама, по том или пак по ведском предању, [91] расте симболична хаома или сома схваћена као принцип преображења и обожења. [92] С друге стране, „висост(„височанство) и још значајније, пресветли“, преузвишени“ („краљевско височанство) – јесте титула коју су монарси и принчеви задржали све до савременог доба због првобитног значења које треба потражити у древним симболичким везама, на основу чега се „планина и „пол јављају као различити изрази исте идеје или функције. „Уздигнути предео земље је „планина здравља или „спасења (Монтсалват из саге о Гралу), то је планина Рудра схваћена као „универзални владар“ [93], санскритски израз парадеша (paradêsha), вероватно везан за халдејски пардес (одуд, као одјек, хришћански парадиз [94]) има управо буквално значење „висине“, „највишег предела“. Дакле, сасвим је легитимно позивати се на планину Олимп и на западну планину која води у „олимпску“ област и која је Зевсов пут; [95] на све остале планине на којима, у различитим предањима, бораве богови; на планину Шинват где је „мост који спаја небо и земљу“; [96] на „соларне“ и „поларне“ планине каква је, на пример, управо симболична Меру, која има значење „пола“ и „средишта“ света; на крају, на планине које су увек везане за митове и симболе светог краљевског достојанства и највише владавине. [97] Поред назначених аналогија у смислу примордијалне величанствености, дивље не-људске стране, као и неприступачности и опасности високе планине – када и не бисмо томе још придодали преображене карактеристике о снежним областима – видљиве су психолошке основе ове традиционалне симболике.

Naši Italija. Julijus Evola 10. Monte Rosa

Појединачно посматрано, у скандинавско-аријском предању идеја „планине“ (и материјално, на пример, ирски Хелгафел (Helgafell) и Корслохар (Korsslóhar) често се везује за Валхал (Walhall), седиште јунака и обожених краљева, као и Асгард, стално боравиште богова или Аса постављено у средишту или на „полу“ земље (у Митгарду), који се назива „златним“ – glitnir – „светом земљом – helakt land – али и „небеском планином“ – himinbjorg, што је веома висока божанска планина на чијем врху, изнад облака, блиста вечна светлост, где Один са прага Хлидскјалф надзире читав свет, а за чији су Асгард скандинавско-германски и божански краљеви успешно везивали своје првобитно порекло и боравиште. [98]

Као комплементаран може се навести мотив „планине“ као места где нестају бића која су достигла духовну пробуђеност. Таква је, на пример, „Планина Пророка“, и она у првобитном будизму као подземне становнике има оне који се називају „надљудима, непобедивима и неокаљанима, самим од себе пробуђенима, ослобођенима стега“. [99] Али и тај мотив се укршта са идејом краљевства и царства. Довољно је сетити се познатих средњовековних легенди по којима су Карло Велики, Фридрих I и Фридрих II нестали у „планини“, одакле треба једног дана поново да се појаве. [100] Али ово „подземно“ планинско боравиште није ништа друго до слика мистериозног седишта „Краља света“, израз идеја о „највишем средишту“.

У најстаријим хеленским веровањима „хероји“ су, међутим, отимани од смрти не само на планини, него и на „острву“, које и по имену што понекад носи – Леуке – одговара најпре „белом острву са Севера“ које је и за хиндуистичку традицију исто тако симболичко боравиште блажених и земља „Живих“ – земља у којој краљује Нарајана (Nârâyâna), што је „ватра и сјај“; а затим, још и оном легендарном острву где се, по неким далекоисточним предањима, узвисује „планина“ насељена трансцентентним људима – чен-јен (chen-jen) – и само ако би је походили, принчеви као Ју (Yu), који су се заваравали да знају добро да владају, схватили би шта је права владавина. [101] Веома је важно нагласити да се у такве чаробне области „не иде ни морем ни копном, него их само лет духа тамо носи“. [102] „Острво“ се, на сваки начин, већ само по себи нуди као симбол постојаности, чврсте и одвојене земље усред вода.

У тумачењу хексаграма цара Фо Хија појам „трансцендентних људи“, становника „острва“, и појам краља често се појављују као синоними. [103] Тако се у повратку с једног новог отискивања међу митове традиционалног света доктрина божанског краљевског достојанства потврђује кроз различитости и истоветности симбола краљевске функције и оних који, под различитим облицима, алудирају на трансцендентна стања бића и на достојанство намењено само посвећенима.

 

___________

[1] Лат.: првосвештеник. – Прим. прев.

[2] Лат.: мост. – Прим. прев.

[3] Лат.: краљ. – Прим. прев.

[4] Уп. Сервије (Servio), Ad Aeneidem, III, 268.

[5] У Мабиногиону.

[6] Уп. Handbuch der klassischen Altertumsuswissenschaft, Berlin, 18887, т. IV, стр. 5-25.

[7] Mânavadharmashâstra (Мануови закони), VII, 8; VII, 4-5.

[8] Грч.: од Зевса одгајан или од Зевса рођен. – Прим. прев.

[9] Лат.: владати, управљати, водити. – Прим. прев.

[10] Насупрот томе, ако би у Грчкој и Риму краљ постао недостојан свештеничке службе, због које је и био rex sacrorum, први и највиши извршилац обреда за ентитет чији је политички поглавар истовремено био, он више није могао бити краљ. Уп. N. D. Fustel de Coulanges, La Cité antique, Paris, 1900, стр. 204.

[11] Nitisâra, IV, 4.

[12] Nitisâra, I, 63.

[13] A. Moret, Le rituel du culte divine en Egypte, Paris, 1902, стр. 26-27; Du caractère religieux de la Royauté pharaonique, Paris, 1902, стр. 11.

[14]  F. Cumont, Textes et Monuments figures relatifs aux Mystères de Mithra, Bruxelles, 1894-1900, т. II, стр. 27; уп. т. II, стр. 123, где се истиче како је ова симболика прешла на римске цареве. И у Халдеји се за краља употребљавао назив „сунце заједништва људи“ (Уп. G. Maspero, Histoire ancienne des peuples de l’Orient classique, Paris, 1895, т. II, стр. 622).

[15] F. Spiegel, Eranische Altertumskunde, Leipzig, 1871, т. III, стр. 608-609.

[16] A. Weber, Râjasûrya, нав. дело, стр. 49.

[17] Atharva-Veda, XIII, 1, 4-5.

[18] Лат.: сунце чува, сунце влада Римском империјом. – Прим. прев.

[19] Јулијан Император, Helios, 131 b. уп. са 134 а-b, 158 b-c.

[20] E. Kantorowitcz, Kaiser Friedrich II, Berlin, 1927, стр. 629.

[21] Лат.: соларно божанство. – Прим. прев.

[22] F. Spiegel, Eranische Altertumskunde, Leipzig, 1871, т. II, стр. 42-44,  т. III, стр. 654. F. Cumont, Les Mystères de Mithra, Bruxelles², 1913, стр. 96 и даље.

[23] За хварено, уп. Yasht, XIX, свуда и 9. „Жртвујмо застрашујућој краљевској слави – havaêm hvarenô – коју је створио Мазда, врховној освајачкој сили, узвишеног дејствовања, за коју се везују здравље, знање и срећа, у разарању моћнијем од било које ствари.“

Taq e Bostan High relief of Ardeshir II investiture

[24] Лат.: краљевска срећа. – Прим. прев.

[25] Грч.: срећа градова. – Прим. прев.

[26] Лат.: врлина, мушка савршеност. – Прим. прев.

[27] A. Moret, Du caractère religieux de la Royauté pharaonique, Paris, 1902, стр. 21, 98, 232. Једна од фаза тих обреда било је „кружење“, као што Сунце кружи по небу; дуж краљевог пута жртвовала се нека тифонска животиња у циљу магијско-ритуалног призивања Хорусове победе над Тифоном-Сетом.

[28] A. Moret, Du caractère religieux de la Royauté pharaonique, Paris, 1902, стр. 255, хијероглифски текст: „Обгрлио сам твоју пут животом и силом, струјање је иза тебе за твој живот, за твоје здравље, за твоју снагу“, којим се бог обраћа краљу током посвећења; стр. 108-109: „Дођи у храм (свог) оца Амона-Ра да би ти он као краљу двеју земаља дао вечност и да би ти тело (обгрлио) животом и силом.“

[29] A. Moret, Du caractère religieux de la Royauté pharaonique, Paris, 1902, стр. 42-43, 45, 48, 293, 300.

[30] H. Maspéro, La Chine antique, Paris, 1925, pp. 144-145.

[31]Уп. Тао-те-ђинг, стр. 37, уп. са 73, где су дата својства „победе без борбе, услишења без наређења, привлачења без позивања, деловања без чињења“.

[32] Lunyu, XII, 18, 19. О „врлини“ коју поседује владар, уп. и Zhongyong, XXXIII, 6, где се каже да су тајна деловања небакрајњи степен нематеријалности – „немају звука, ни мириса“, фина су као најлакше перје“.

[33] Zhongyong, XXVI, 5-6, XXXI, 1.

[34] О савршеним или трансцендентним људима у Zhongyong (XXII, 1; XXIII, 1) се каже да они могу помоћи небу и земљи у преображајима за одржање бића да би она достигла свој потпуни развој: отуд они и чине трећу силу поред неба и земље.

[35] Уп. Lunyu, VI, 27. „Непроменљивост у средини јесте оно што чини Врлину. Људи ту ретко остају.“

[36] Уп. А. Réville, La religion chinoise, Paris, 1889, стр. 58-60, 137. „Кинези су јасно разликовали царску функцију од личности цара. Функција је божанска, и она преображава и обожује личност која је њоме обдарена. Успевши се на престо, цар се одриче свог личног имена и тражи да га ословљавају царском титулом коју он сам бира или му је други бирају. Он је пре елемент него особа, једна од великих сила природе, нешто као сунце или звезда Северњача. Несрећа, или сама побуна маса, означава да је појединац издао принцип који и даље траје“: то је знак „неба“ за опадање владара, не као таквог, већ као појединца.

[37] Аристотел, Политика, VI, 5, II; уп. III, 9.

[38] Ciropedia, VIII, r. 26; VI, r. 17.

[39] Уп. J. G. Frazer, The Golden Bough (Златна грана, Београд, 1977), т. II, стр. 111 и даље; Леви-Брил (L. Lévy-Bruhl, La mentalité primitive, Paris, 1925, с. 318-337, 351) указује на мисао такозваних примитивних народа, по којој „свака несрећа мистично онеспособљује“, у корелацији с идејом да узроци успеха никада нису само природни. У једном вишем облику, за исту замисао која се односи на хваренô или маздејску „славу“, уп. F. Spiegel, Eranische Altertumskunde, Leipzig, 1871, т. III, стр. 598, 654.

[40] Jordanes, Historia Gotorum, XIII, код В. Голтера (W. Golter), Handbuch der germanischen Mythologie, Leipzig, 1895, стр. 194.

[41] Уп. M. Bloch, Les Rois thaumaturges, Strasbourg, 1924, стр. 55-58.

[42] Yasht, XIX, 34-35. Хваренô се три пута повлачи, у вези с троструким Јиминим достојанством као свештеника, ратника и „земљорадника.

[43] Лат. и грч.: непобедиво сунце. – Прим. прев.

[44] Лат.: краљ шуме из Немија. – Прим прев.

[45] Дрво ashvattha из хиндуистичке традиције има корење у висинама, односно на небу, у невидљивом (уп. Kâthaka-Upanishad, VI, 1-2; Bhagavad-gîtâ, XV, 1-2). У првом од ових текстова дрво, доведено у везу с виталном силом (prâna) и с „муњом“, упућује између осталог и на обележја „силе“ коју дочарава фараонски скиптар. За њену повезаност са силом победе уп. Atharva-Veda (III, 6, 1-3, 4), где се ashvattha сматра савезником бога ратника Индре, Вритриног (Vrtra) убице, те се стога призива: „Ти који идеш, као бик неодољиво побеђујући, с тобом или са ashvattha, можемо да ликујемо над непријатељем.“

[46] У египатској традицији „име“ краља исписују богови на светом дрвету асхед, где оно постаје „вечно установљено“ (уп. A. Moret, Du caractère, нав. дело, стр. 103). У персијској традицији постоји веза Заратустре, прототипа божанског краља Парса, и небеског стабла посађеног на врх планине (уп. Spiegel, Eranische, нав. дело, т. I, стр. 688). За значења сазнања, бесмртности и животâ везаних за дрво и богиње, уп. уопштено Е. Goblet d’Alviella, La Migratio des Simboles, Paris, 1891, стр. 151-206. Посебно, за персијско дрво Гаокена које даје бесмртност, уп. Bundahesh, XIX, 19: XLII, 14; LIX, 5. На крају, подсећамо на биљку из херојског циклуса о Гилгамешу, и којој је речено: „Ево биљке која гаси непресушну жељу. Њено име је: вечна младост.“

[47] Уп. Фрејзер, Златна грана I, стр. 257-263.

[48] Уп. P. Wolff-Windegg, Die Gekrönien, Stuttgart, 1958, стр. 114 и даље. За повезивање божанске жене, дрвета и светог краљевског достојанства уп. и изразе у Зохару (III, 50 b; III, 51 a, такође и: II, 144 b, 145 a). Предање римске династије Јулијус, која везује своје порекло за Venus genitrix („родитељку“, прим. прев.) и Venus victrix („победницу“, прим. прев.), делимично наводи на иста размишљања. У јапанској традицији, која је непромењено трајала до недавно, порекло царске моћи везивало се за соларну богињу – Аматерасу Омиками – а средишњи моменат церемоније преузимања власти – dajo-sai – био је контакт којег владар успоставља с њом преко „приношења нове хране“.

[49] На пример, у древној Индији се суштина краљевског достојанства сажимала, у свом сјају, у лику божанске или полубожанске жене – Шри (Shri), Лакшми (Lakshimî), Падма (Padmâ), итд. – која одабира или „грли“ краља поставши његова невеста, поред његових људских невести. Уп. The Cultural Heritage of India, Calcutta, b. d., т. III, стр. 252 и даље.

[50] Уп. А. Graf, Roma nelle memorie e nelle immaginazioni del Medioevo, Paravia, Torino, 1883, т. V, стр. 488; [ed. anastatica Forni, Bologna, s.d.; Oscar Mondadori, Milano, 1989]; Evola, Il mistero del Graal (1937), Edizioni Mediterranee, Roma, 1996.

[51] Уп. А. Graf, Roma nelle memorie e nelle immaginazioni del Medioevo, Paravia, Torino, 1883, т. II, стр. 467.

[52] Касније ћемо објаснити концепт који се овде – уопштеније, као у „опробавању оружја“ уобичајеном у средњовековном витештву – јавља само у материјализованом облику. Традиционално, победник не би могао бити онај у коме се не би оваплоћивала не-људска енергија – а у њему би се оваплотила не-људска енергија уколико би постао победник: у њему се сусрећу два момента јединственог чина, „силазак“ са „узласком“.

[53] Уп. M. Bloch, Les Rois thaumaturges, Strasbourg, 1924, стр. 16. Чаробњачку моћ потврдило је предање и за римске императоре Хадријана и Веспазијана (Тацит, Historiae, IV, 81; Светоније, Vespasianus, VII). Код Каролинга постоји траг идеје да спаситељска сила готово материјално прожима чак и краљевске одежде; затим се, почевши од Роберта Побожног на француске краљеве, и од Едварда Исповедника на оне енглеске, све до епоха револуција путем династија преноси чаробњачка моћ, у почетку раширена за излечење сваке болести, затим сужена на само неке од њих, показујући се у хиљадама случајева, толико да, по речима Пјера Матјеа (Mathieu), изгледа као „једино трајно чудо у хришћанској религији“ (уп. M. Bloch, Les Rois thaumaturges, Strasbourg, 1924, стр. 33, 40, 410). Још је Корнелије Агрипа (De Oculta Philosophia, III, 35) о томе писао: „Стога су краљеви и првосвештеници, уколико су били праведни, представљали божанство на земљи и располагали његовом моћи. Тако су додиром исцељивали немоћне од болести.“

[54] C. D’Albon, De la Majesté  royale, Lyon, 1575, стр. 29.

[55] de Maistre, Essai sur le principe générateur des constitutions politiques, Lyon, 1833, стр. XII-XIII.

[56] У персијској традицији такође се сматрало да се, пре или касније, природа краљевског бића мора неизбежно потврдити (уп. Spiegel, Eranische, нав. дело, т. III, стр. 35). У Де Местровом одломку поново се појављује мистични концепт победе у којем је „наметање“ дато као „највећи знак легитимитета“ краљева.

[57] Уп. R. Guénon, Le Roi du Monde, Paris, 1927, где су скупљена и на најбољи начин протумачена многа предања сагласна са овим.

[58] У овом предању „точак“ има и „победничко“ значење; његово јављање у виду небеског точка јесте знак судбине освајача и владалаца: слично точку, означени ће напредовати, газећи и господарећи (уп. легенду о „Великом Величанственом“ у Dighanikâyo, XVII), док се у вези с функцијом која је истовремено заповедничка можемо подсетити на ведску представу (Rg-veda, II, 23, 3) о „сјајним и застрашујућим колима поретка (rta), која збуњују непријатеље“.

[59] Lunyu, II, 1.

[60] Уп. Платон, Критија, 121 a-b.

[61] Уп. R. Guénon, Autorité spirituelle et pouvoir temporal, Paris, 1929, стр. 137.

[62] Уп. Платон, Euthyp., 227 d.

[63] Грч.: устоличен на престолу. – Прим. прев.

[64] V. Macchioro, Zagreus, Firenze, 1931, стр. 41-42; V. Magnien, Les Mystères d’Eleusis, Paris, 1929, стр. 196.

[65] V. Macchioro, Zagreus, Firenze, 1931, стр. 40; K. Stoll, Suggestion und Hypnotismus in der Völkerpsychologie, Leipzig, 1904, стр. 104.

[66] Грч.: онај ко је посвећен у старогрчке елеусинске мистерије. – Прим. прев.

[67] Уп. G. Tucci, Teorija e practica dei mandala, Astrolabio, Roma, 1949, стр. 30-2, 50-51.

1200px Mandala monte verita

[68] C, Dawson, The Age of Gods, London, 1943, VI.

[69] Rg-veda, X, 173.

[70] A. Moret, Du caractère religieux de la Royauté pharaonique, Paris, 1902, стр. 42-43.

[71]  Corpus Hermeticum, XVIII, 10-16.

[72] Лат.: цар мира. – Прим. прев.

[73] Lunyu, VI, 21.

[74] Лат.: код старих Римљана назив за божанску вољу или божанску моћ; божанство (прим. прев.). – Као што у старо доба громовна сила, симболизована преломљеним жезлом и фараонским уреаус-ом (божанска ватра, прим. прев.), није била обичан симбол, тако ни многе радње у дворском церемонијалу традиционалног света нису биле само изрази удвориштва и понизног улагивања, него су своје порекло вукле пре свега из спонтаних утисака које је краљевски virtus подстицао у поданицима. Уп. на пример утисак о посети египатском краљу из XII династије: „Када сам се приближио Његовом величанству, падох ничице, изгубих свест пред њим. Бог ми је упутио љубазне речи, али ја бејах као неки изгубљени појединац захваћен слепилом. Речи су ми измицале, удови бежали, више нисам осећао срце у грудима и схватих разлику између живота и смрти.“ (G. Maspero, Les contes populaires de lÊgypte ancienne, Paris², 1889, стр. 123 и даље). Уп. Mânavadharmashâstra, VII, 6: „Као и сунце, (краљ) жеже очи и срца, и нико на земљи не може уперити поглед у његово лице.“

[75] Лат.: свети римски мир. – Прим. прев.

[76] Лат.: највиша власт, доцније: Римско царство. – Прим. прев.

[77] Фридрих II сматра „правду“ и „мир“ „основом свих краљевстава“ (Constitutiones et acta publica Friederici secundi, у Mon. Germ., 1893-1896, т. II, стр. 365.). „Правда“ са у средњем веку често мешала с „истином“ да би назначила онтолошки ранг цесарског принципа (уп. A. de Stefano, L’idea imperiale di Federico II, Firenze, 1927, стр. 74). Код Гота, истина и правда се представљају као краљевске врлине у правом смислу речи (М. Guizot, Essais sur l’histoire de France, Paris, 1868, стр. 266). То су преживели трагови учења о почецима. Посебно о цесару као „правди која је постала човек“: уп. Е. Kantorowicz, Kaiser Friedrich II, нав. дело, стр. 207-238, 477, 485.

[78] Jev, VII, 1-3.

[79] Лат.: свaкоме своје. – Прим. прев.

[80] Zhongyong, XXXI, стр. 1.

[81] F. Spiegel, Eranische Altertumskunde, Leipzig, 1871, т. II, стр. 44.

[82] Платон, Држава, V, 18; VI, 1; VI, 15.

[83] Платон, Држава, V, 19.

[84] Платон, Држава, VI, 1.

[85] Платон, Држава, V, 18.

[86] Oвaј додатак обухвата пет параграфа трећег поглавља првог дела који су се налазили у првом и у другом, али не и у трећем издању Побуне. Будући да се не би могло рећи да, као у готово аналогним случајевима, постоји неки специфичан доктринарни разлог за ово изостављање – чији нам мотиви уосталом измичу – а с обзиром на то да аутор није променио мишљење по том питању и на снагу њихове сугестивности, они ће овде бити поново уврштени (претходно је то учињено у Meditazioni delle vete, Еdizioni del Tridente, La Spezia, 1986. [срп. прев.: Размишљања о врховима, Укронија, Београд, 2004]). Они су се налазили на стр. 34-37. III пог. („Висина„Поларна“ симболика – Господар „Мира” и Правде), изд. из 1934; на странама 46-49. III пог. („Поларна симболика - „Висина - Господар „Мира и „Правде), изд. из 1951; а нису садржани на стр. 38 III пог. (Поларна симболика. Господар мира и правде), изд. из 1969. Изгледало је логично да се овај додатак једноставно назове: „Висина Нап. ит. прир.

[87] Лат.: човек. – Прим. прев.

[88] Лат.: земља, тло. – Прим. прев.

[89] Није случајно да Парћани и Иранци у древна времена нису имали храмове него су жртве боговима приносили на врховима планина (Херодот, I, 131).

[90] Yasht, XIX, 94-96. У овом тексту се експлицира (XIX, 48 и даље) да инстинкт и приврженост животу – то јест, људска везаност – онемогућавају поседовање „славе”: отуд подударност с нирваном као превазилажeњем саме везаности.

[91] Yashna, 4; Rg-veda, X, 34, 1.

[92] Уп. Rg-veda, VIII, 48, 3. „Исписмо сому, постадосмо бесмртни, стигосмо у светлост, пронађосмо богове. Требало би приметити и да јe сома у овој традицији повезана са животињом која је најизразитији симбол краљевског достојанства – орлом или јастребом (IV, 18, 13; IV, 27, 4). Иматеријална одлика соме изложена је у X, 85, 1-5, где се говори о њеној „небеској природи“ и о томе да она није оно што се добија гњечењем одређене биљке.

[93] Rg-veda, VII, 46, 2.

[94] Грч.: рај (paradeisos), лат. paradisus. – Прим. прев.

[95] Уп. W. H. Roscher, Die Gorgonen und Verwandtes, Leipzig, 1879, стр. 33-34.

[96] Bundahesh, XXX, 33.

[97] Планина на којој је било засађено небеско дрво појављује се у легенди о Заратустри као божанском краљу који се на одређено време враћа на планину, где му „ватра“ не наноси никакву штету. Хималаји су место где се, у Махабхарати, принц Арђуна успиње да би се посветио аскези и остварио божанска својства; а ту одлази и Yudhisthira коме је већ била дата поменута титула дхармарађа, „господар закона“, да би извршио своју апотеозу и попео се на небеске кочије Индре, „краља богова“. По једном гледишту, Јулијан Император (Contra Eraclium, 230 d) одведен је на врх „велике, високе планине, где отац свих богова има свој престо“; уз „велику опасност“ ту му се приказао Хелиос, то јест соларна сила.

[98] Уп. W. Golther, Handbuch, нав. дело, стр. 90, 95, 200, 289, 519; E. Mogk, Germanische Religionsgeshichte und Mythologie, Berlin-Leipzig, 1927, стр. 61-62.

[99] Majjhimoninkâjo, XII, 6. Аналогни мотиви јављају се и у хеленским, кинеским, исламским и мексичким предањима (уп. Е. Rodhe, Psyche, Freiburg², 1898, т. I, стр. 70 и даље, 118-129; А. Réville, La religion chinoise, нав. дело, стр. 444).

[100] Уп. J. Grimm, Deutsche Mythologie, Berlin, 1876, т. II, стр. 794 и даље, а за даљи развој: J. Evola, Il mistero del Graal, нав. дело, свуда. 

[101] О свему овоме уп. R. Guénon, Le Roi du Monde, нав. дело, у итал. прев. стр. 66, 77-78, 87.

[102] Liezi, II; уп. III, 5.

[103] Уп. H. Maspéro, La Chine antique, стр. 432. Че-јен или „трансцендентни људи“ настањују и небеску област непокретних звезда (C. Puini, Taoismo, Carabba, Lanciano, 1922, стр. 20 и даље), што је и у хеленизму исто тако важило за област бесмртника (уп. Macrobio, In Somnium Scipionis, I, II, 8). На другачији начин речено, али са заправо истим значењем, непокретне звезде у односу на планетарне и овоземаљске области разлика и промена симболизују исту идеју „постојаности острва“.

 

Превод са италијанског: Дубравка Рајх

Извор: Јулијус Евола, Побуна против модерног света, Алеф – Градац, Београд – Чачак, 2010.