FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Zvezdana noć

Фридрих Ниче

 

ето 1873. године)

 

1.

У неком забаченом углу васељене разасуте међу многобројним сјајним сунчаним системима постојала је једном звезда на којој су досетљиве животиње изумеле сазнавање. Био је то најохолији и најлажљивији минут „светске повести, али био је то ипак само један минут. Једва је минуло неколико дахова природе и звезда је утрнула: досетљиве животиње морале су да угину. – Такву је басну неко могао да измисли, не успевши ипак да илуструје колико је јадан, пун сенки и пролазан, колико је бесциљан и произвољан људски интелект у окриљу природе. Постојале су вечности у којима га није било; па ако је опет с њим свршено – ништа се неће десити. Јер, за тај интелект не постоји нека далекосежнија мисија која би премашивала људски живот. Он је само људски и једино га његов поседник и произвођач узима тако патетично као да се стожери света окрећу у њему. Али, ако бисмо могли да се споразумевамо с мушицом, запазили бисмо да и она са истим патосом лети кроз ваздух, замишљајући да у себи носи помично средиште овога света. Нема ничег толико безначајног и незнатног у природи што се не би, прожето малим дахом те снаге сазнавања, одмах надувало попут мешине; и као што сваки носач жели да има свог поштоваоца, тако и најпоноснији човек, филозоф, мисли да су са свих страна на његово делање и мишљење дурбински уперене очи васељене.

Значајно је да до тог стања доводи интелект, и то он, који је ипак заправо био дат само као помоћно средство најнесрећнијим, најистанчанијим, најпролазнијим бићима да би се макар минут обдржала, интелект без којег би као ослонац она имала све разлоге да се спашавају брзо попут Лесинговог сина. Та охолост, везана за сазнавање и чувствовање, опсењујући облак који покрива људске очи и чула, обмањује их о вредности егзистенције тиме што у себи носи најласкавију оцену о самом сазнавању. Њен најопштији учинак је илузија – али и најпосебнији учинци носе у себи нешто од истог карактера.

Као средство одржавања индивидуума, своје главне снаге интелект развија у прерушавању, јер је то средство помоћу којег се одржавају слабији, мање крепки појединци којима није дато да борбу за опстанак воде роговима или оштрим чељустима као у грабљивих звери. Код човека је та умешност прерушавања доведена до савршенства: овде су варљивост, притворство, лаж и обмана, оговарање, надувеност, живот у лажном сјају, маскираност, прикривање иза конвенција, позоришна игра пред другима и пред собом, укратко, непрестано обмањивање због једног таштог пламена, тако правило и закон да готово нема ничег несхватљивијег од ускрснућа међу људима часног и чистог нагона за истином. Они су дубоко уроњени у илузије и сновне слике, њихово око клизи само по површини ствари и види „форме, њихов осећај нигде не доводи до истине, него се једино задовољава да прими дражи и, као свирајући по диркама, игра на леђима ствари. Сем тога, човек се ноћу, читав живот, препушта варљивости снова, при чему његово морално осећање не покушава да то спречи: док би требало да постоје људи који су снажном вољом одстранили то хркање. Шта заправо зна човек о себи? Да ли је уопште способан да само једном себе потпуно сагледа, као у неком осветљеном излогу? Не прећуткује ли му природа већину од свега, чак и о његовом телу, да би га задржала подаље од кривудавог сплета његових црева, брзог струјања крви, упредених дрхтаја мишића, и заточила у горду опсенарску свест? Она је бацила кључ: и јаој кобној знатижељи која би једном хтела да кроз неку пукотину погледа изван собе свести и која сада наслућује да на немилосрдном, грамзивом, незаситом, убилачком почива човек у равнодушности свога незнања, привезан за сан као да је на леђима тигра. При таквом распореду, у целом свету, откуда би било нагона за истином!

Pablo Pikaso. 47. Gola žena koja leži

Суочен с другим појединцима, у мери у којој жели да се одржи, појединац се у природном стању ствари интелектом највећма користи само за прерушавање. Али, због тога што жели, истовремено из нужде и досаде, да опстоји друштвено и у мноштву, човеку је потребно да закључи мир и, у складу с тим, тражи да из његовог света буду искључени бар најгрубљи видови bellum omnium contra omnes. Ово закључивање мира носи нешто са собом што наликује на први корак примицању нагону за истином. Сада је, наиме, утврђено шта убудуће треба да буде „истина, то јест изумљена је једнообразно важећа и обавезна ознака ствари, те закономерност језика нуди и прве законе истине: јер, овде се први пут појављује контраст истине и лажи. Лажљивац се користи важећим ознакама, речима, да би нестварно учинио да изгледа као стварно. На пример, он вели „богат сам док би за његово стање тачна ознака била заправо „сиромашан. Он злоупотребљава чврсте конвенције помоћу произвољних замена или чак обртања имена. Ако он то ради на штеточински и користољубиви начин, друштво ће му ускратити поверење и искључити га из себе. Људе при томе не погађа толико чињеница да су преварени колико чињеница да су преваром оштећени. На овом ступњу, у ствари, они не мрзе варку, него рђаве, мрске последице извесне врсте варки. У истом таквом ограниченом смислу човек жели само истину: он жуди за пријатним, животоносним последицама истине. Напротив, према чистом беспоследичном сазнању је равнодушан, чак је непријатељски расположен према можда штетним и разорним истинама. А осим тога: шта се тада збива са оним конвенцијама језика? Да ли су оне можда сведочанства сазнања, чула истине? Поклапају ли се ознаке и ствари? Да ли је језик адекватан израз свих реалитета?

Само захваљујући својој заборавности човек може лудо поверовати да поседује неку „истину у управо означеном степену. Ако он неће да се задовољи са истином у облику таутологије, то јест с празним љускама, он ће вечно узимати илузије за истине. Шта је реч? Звучни приказ нервног надражаја. Али закључивати с нервног надражаја на неки спољашњи узрок, то је већ резултат лажне и неоправдане примене начела разлога. Како бисмо смели, ако би једино истина у генези језика била одлучујућа, и једино становиште извесности у ознакама било одлучујуће, како бисмо дакле смели рећи: камен је тврд, као да нам је „тврдо познато и друкчије, а не само као сасвим субјективан надражај! Ствари делимо према роду: дрво /der Baum/ означавамо као мушко, биљку /die Pflanze/ као женско. Какви произвољни преноси! Како смо само надалеко прелетели канон извесности! Говоримо о некој „змији: ознака захвата само вијугање и могла би, дакле, да се припише и црву. Каква произвољна разграничења! Каква произвољна повлашћивања час овог час оног својства неке ствари! Стављени један крај другог, различити језици показују да се преко речи никада не доспева до истине ни до адекватног израза, јер иначе не би ни било толико језика. „Ствар по себи (била би то управо чиста беспоследична истина), чак и за обликоваоца језика, потпуно је недокучива и не заслужује напор који изискује. Он означава једино спреге ствари с људима и за њихово изражавање и испомаже се најсмелијим метафорама. Нервни надражај најпре пренети у слику! Прва метафора. Слика се потом изнова уобличава у глас! Друга метафора. И сваки пут потпуни скок из једне, усред које је, у сасвим другу и нову сферу. Можемо да замислимо човека који је сасвим глув и који никада није чуо неки тон или музику: као што се он, примерице, чуди Хладнијевим звучним фигурама у песку док открива да су оне проузрочене подрхтавањем струне, присежући затим да зна шта људи називају „звуком, тако је и са нама свима када је у питању језик. Верујемо да знамо нешто о самим стварима говоримо ли о дрвећу, бојама, снегу и цвећу, а ипак не поседујемо ништа сем метафора ствари, које чак и не одговарају изворним суштаствима. Као што је са звуком у пешчаној фигури, тако се загонетно X ствари по себи једном узима као нервни надражај, затим као слика, коначно као гласовна артикулација. У сваком случају, дакле, то се логично не догађа приликом настанка језика, и сва грађа – у којој  и са којом ради и гради човек истине, истраживач, филозоф – ако већ не потиче са чардака ни на небу ни на земљи свакако нам не долази из бити ствари.

Помислимо посебно још на образовање појмова. Свака реч постаје одмах појам тиме што она заправо не треба да служи за непоновљиви, сасвим индивидуализовани прадоживљај, којем захваљује свој настанак, као што је случај са сећањем, него је ту истовремено за многобројне, више или мање сличне доживљаје, то јест, строго узето, никада истоветне, дакле мора да одговара само различитим случајевима. Сваки појам настаје поистовећивањем неистоветног. Тако је извесно да неки лист никада није сасвим исти са неким другим, извесно је да је појам лист био образован захваљујући слободном испуштању индивидуалних разлика, забораву специфичних обележја, и као такав поседује представу као да у природи, мимо лишћа, постоји „лист попут праоблика према којем је све лишће саткано, исцртано, опсечено, обојено, намрешкано, насликано, али неуким рукама тако да ниједан примерак није испао тачно и веродостојно по прилици праоблика. Неког човека називамо „часним; зашто је он данас делао часно? – питамо. Обично одговарамо: због његове часности. Част! то опет значи: лист је узрок лишћа. Апсолутно ништа не знамо о суштинској одлици коју називамо „част, али зато знамо за многобројне индивидуализоване, стога неистоветне поступке које изједначавамо и сада их означавамо као часне поступке; коначно, почев од њих, формулишемо једну qualitas occulta са именом: „чaст. Превид индивидуалног и стварног испоручује нам појам, као што нам даје и облик тамо где природа, напротив, не зна ни за какве облике и појмове, дакле ни за врсте него једино за оно нама неприступачно и неодредиво X. Јер и наше противстављање индивидуума и врсте такође је антропоморфно и не потиче из бити ствари, чак и ако се не усудимо рећи да јој оно не одговара: била би то, наиме, догматска тврдња и као таква, баш као и њена супротност, недоказива.

Шта је, дакле, истина? Покретно мноштво метафора, метонимија, антропоморфизама, укратко збир људских веза које су поетски и реторски биле узнесене, пренесене, украшене, и које након дуге употребе, учвршћене, канонизоване и обавезне, наликују на неки народ: истине су илузије за које смо заборавили шта су, метафоре, похабане и са изгубљеном чулном снагом, новчићи чији је отисак истрвен и сада се могу једино проматрати не више као новчићи него као пуки метал.

Још увек не знамо откуда потиче нагон за истином: јер, до сада смо слушали једино о обавези коју успоставља друштво да би опстајало – истински бити, то значи употребљавати ислужене метафоре. Речено, дакле, језиком морала: слушали смо једино о обавези да се лаже према утврђеној конвенцији, да се лаже према друштвеним правилима и у стилу који је обавезан за све. Човек, свакако, чак заборавља да тако ствари стоје с њим; он лаже, дакле, несвесно на поменути начин и према столетним обичајима – и управо захваљујући тој несвесности, том забораву, доспева он до осећаја за истину. На том осећају, који га обавезује да неку ствар означи као „црвену, другу као „хладну, трећу као „нему, разраста се морална тежња према истини: насупрот лажову, коме нико не верује, кога сви искључују, човек себи дочарава шта је у истини часно, поверљиво и корисно. Као „умно биће, он своје деловање сада предаје владавини апстракција и више се не жали да је обузет телесним утисцима, интуицијама. Он поопштава све те утиске у безбојне, хладне појмове да би за њих везао ток свога живота и делања. Све што разликује човека од животиње зависи од те способности да се интуитивне метафоре преметну у схему, дакле да се нека слика раствори у појму. У подручју тих схема могуће је нешто што никада није могло да успе међу првим интуитивним утисцима: изградити пирамидални поредак према кастама и ступњевима, створити нови свет закона, повластица, подређивања, разграничења, свет који се од сада противставља друкчијем, интуитивном свету првих утисака, свет који би био чвршћи, општији, познатији, људскији и отуда регулативан и императиван. Док је свака метафора из интуиције индивидуална и без себи сличне, те стога увек зна да измакне сваком рубрицирању, велико појмовно здање показује строгу правилност неког римског колумбаријума и у логику удахњује ону строгост и хладноћу која је својствена математици. Ко је прожет овом хладноћом, једва ће поверовати да је и појам, окоштао и осмоугаон попут коцке, и замењив као она, преостао тек само као талог* неке метафоре, те да је илузија уметничког преноса нервног надражаја у слике, ако не мајка, ипак баба сваког појма. У тој појмовној игри с коцкама, „истиназначи коришћење сваке коцке према њеној ознаци, тачно бројање тачака на њој, образовање тачних рубрика и никада се не огрешити о ред касти и низ и ранг класа. Као што су Римљани и Етрурци поделили небо по строгим математичким линијама и у тако разграничен простор – као у templum – спремили бога, тако сваки народ има изнад себе слично, математички издељено појмовно небо и отада, одзивајући се захтевима истине, разуме да сваки појмовни бог може да буде тражен само у његовој сфери. Ту се треба доиста дивити човеку као моћном градитељском генију, који је успео да на помичним основама и на некој врсти текуће воде подигне бескрајно сложену катедралу појма. Свакако, да би на таквим основама нашло ослонац, то здање мора да буде начињено као од паукових нити, толико утанчано да се преноси с вала на вал, толико чврсто да га не би могао срушити сваки дашак ветра. По свом градитељском генију, човек далеко надмашује пчелу. Пчела гради од воска који сакупља у природи, човек пак од далеко ломније грађе појмова, коју тек мора да исфабрикује из себе. Због тога је он чак више него за дивљење, али не због његовог нагона за истином, за чистим сазнавањем. Ако неко сакрије једну ствар иза грма, тражи је и налази управо тамо, због тог тражења и налажења ипак не заслужује неку посебну хвалу. Међутим, тако стоји са тражењем и налажењем „истинеунутар подручја ума. Ако задам дефиницију сисара и онда изјавим, пошто сам промотрио једну камилу: „то је сисар, тиме сам додуше обелоданио једну истину, али са ограниченом вредношћу, хоћу да кажем да би та истина била потпуно антропоморфна и не би садржала ниједну тачку „истиниту по себи, стварну и општеважећу, без обзира на човека. Трагалац за таквим истинама истражује, у ствари, само преображај света у људима. Он тежи за разумевањем света као човеколике ствари и, у најбољем случају, доспева до осећања извесне асимилације. Налик астрологу који сматра да су звезде у служби човека и у вези с његовом срећом и тугом, такав истраживач посматра цео свет као да је везан за људе, као бескрајно изломљен одјек првобитног звука, човековог, као умногостручени одраз праслике, човекове. Његов поступак своди се на узимање човека као мере свих ствари. Али, при томе он полази од заблуде када верује да су те ствари непосредно пред њим као чисти објекти. Заборавља, дакле, изворне метафоре интуиције као метафоре и узима их као саме ствари.

39450410155 b3b341b55e b

Само заборавом тог примитивног света метафора, само очвршћавањем и укрућивањем ужарене и течне изворне масе слика која извире из исконске способности људске уобразиље, само несавладивом вером да је ово сунце, овај прозор, овај сто истина по себи, укратко само тиме што се човек заборавља као субјект, и то као уметничко-стваралачки субјект, живи он с неким спокојем, сигурношћу и консеквенцијом: ако би ма и за трен могао да изиђе ван тамничких зидова те вере, намах би било свршено с његовом „самосвешћу. Напора га већ кошта да призна да инсект или птица опажају сасвим други свет него човек, и да је питање које је од та два опажања света тачније потпуно бесмислено, пошто одговор претпоставља мерило тачног опажања, мерило којег заправо нема. Али, углавном ми изгледа да би „тачно опажање значило: адекватан израз неког објекта у субјекту, што је опет противуречна несувислост, јер између две апсолутно различите сфере, као што су субјект и објект, не постоји никаква каузалност, тачност, никакав израз, већ у најбољем случају естетски однос, хоћу рећи један наговештавајући пренос, муцави превод у неки сасвим страни језик – али за тако шта била би, у сваком случају, потребна једна посредујућа сфера и снага, машталачки и откривалачки слободна. Реч „појавапрожета је многим заводљивостима, и стога је што могу више избегавам: јер неистинито је да се суштина ствари појављује у емпиријском свету. Сликар коме недостају руке и који би песмом хтео да изрази слику која му је пред очима све непобитније ће откривати, захваљујући тој замени сфера, да емпиријски свет не открива суштину ствари. Чак ни спрега нервног надражаја с произведеном сликом није по себи ништа нужно. Али, када је та иста слика репродукована милион пута и наслеђивана кроз много поколења, најзад ако се појављује у целом човечанству сваки пут истим поводом, она добија, коначно, исто значење за човека као да је једина, нужна слика и као да је та спрега изворног нервног надражаја са произведеном сликом строго каузална. То је попут сна који се вечним понављањем осећа и просуђује посве као збиља. Но очвршћавање и укрућивање неке метафоре не даје апсолутно никакво јамство за неминовност и искључиво повлашћивање те метафоре.

Извесно је да је сваки човек, који се сродио с таквим разматрањима, осетио дубоко неповерење према идеализму те врсте сваки пут када му је била дата прилика да се веома јасно увери у вечну консеквенцију, свеприсутност и извесност природних закона. И закључио је: докле год продрли у висину телескопског и дубину микроскопског света, све је овде тако сигурно, изграђено, бескрајно, закономерно и без пукотина; наука ће вечно имати са успехом да копа у овим бунарима, и све што се буде нашло зглашаваће се и неће међусобно противуречити. Колико мало то наликује неком производу уобразиље, јер ако би тако било – негде би ипак морало да допусти одгонетање привида и нестварности. Против тога ваља рећи: ако бисмо, сваки за себе, имали разноврсну чулну сензацију, ми сами могли бисмо свет да опажамо тек као птица, тек као црв, тек као биљка, или ако би неко међу нама видео један исти надражај као црвен, други као плав, а трећи га чуо чак као звук, нико онда не би говорио о законитости природе, него би је једино поимао као изузетно субјективну творевину. Затим, шта је уопште за нас неки природни закон? Он нам није познат по себи, него једино по својим учинцима, то јест по својим релацијама с другим природним законима, који су нам опет познати само као збирови релација. Све те релације, дакле, указују увек изнова само једна на другу, а по њиховој суштини остају нам посве неразумљиве; једино нам је стварно познато оно што сами у њих уносимо, време, простор, значи бројчани и односи узастопности. Али, све што је чудесно и чему се управо чудимо у природним законима, оно што захтева наше објашњење и могло би да подстакне неповерење према идеализму, почива управо и једино у самој математичкој строгости и неприкосновености представа о времену и простору. Те представе, пак, производимо у нама и из нас с нужношћу којом паук плете своју мрежу; ако смо присиљени да све ствари поимамо само у тим облицима, онда више није чудно што у свим стварима поимамо заправо само те облике, јер сви они морају у себи да носе законе броја, а број је управо оно најнеобичније у стварима. Сва закономерност која нам толико импонује у путањи звезда и хемијском процесу, у ствари се подудара са оним својствима која сами уносимо у ствари, те тако заправо сами себи импонујемо. Из тога, свакако, исходи да оно уметничко образовање метафора с којим у нама започиње сваки осећај претпоставља већ те облике, испуњава се дакле у њима. Само почев од учвршћивања тих праоблика објашњива је могућност према којој се може опет из самих метафора конституисати неко појмовно здање. Оно је, наиме, подражавање временских, просторних и бројчаних односа на тлу метафора.

 

2

На појмовном здању изворно ради, као што смо видели, језик, а касније наука. Као што пчела истовремено гради саће и то саће испуњава медом, тако и наука без застоја ради на том великом колумбаријуму појмова, гробници интуиција, и дограђује све новије и више спратове, подупире, чисти, обнавља старо саће, особито се трудећи да своју грађевину накрца до чудовишности и у њој уредно размести цео емпиријски, то јест антропоморфни свет. Ако већ делатни човек везује свој живот за ум и његове појмове, да не би био отплављен и себе изгубио, онда и истраживач своју колибу диже уз саму кулу науке, да би му она помогла у његовим истраживањима и пружила му заштиту иза својих бедема. А заштита му је потребна, јер постоје страшне моћи које се непрестано на њега окомљују и које научној „истини противстављају „истинесасвим друкчије природе и с најразноврснијим заштитним знацима.

Нагон да се образују метафоре, тај фундаментални нагон човеков који се ниједног тренутка не може занемарити, јер би се тиме занемарио сам човек, градећи за себе као утврђење од својих испарљивих производа, појмова, један правилни, строги и нови свет, на тај начин уистину није укроћен и једва да је спутан. Он трага за новим подручјем свога деловања и другим речним коритом и налази их у миту, нарочито у уметности. Успостављајући нове преносе, метафоре, метонимије, он непрекидно сплиће рубрике и саће појмова, непрекидно исказује своју жудњу да са пуно чари и вечно изнова обликује присутни свет будног човека, свет шаролик, неправилан, каузално повезан, као да је свет сна. По себи је будном човеку само помоћу чврсте и правилне појмовне пређе јасно да бди и стога верује да сања када уметност једном искида ту појмовну пређу. Паскал је у праву када тврди да бисмо ако сваке ноћи исто сањамо тиме били обузети подједнако као што смо обузети стварима које свакодневно гледамо: „ако би неки занатлија био сигуран да сваке ноћи, током целих дванаест сати, сања да је краљ, верујем – вели Паскал – да би он био исто толико срећан попут неког краља који би сваке ноћи, током целих дванаест сати, сањао да је занатлија. Будни дан неког митом понесеног народа, на пример старих Грка, непрекидним деловањем чуда, таквим које је примерено миту, сличнији је, у ствари, сну него дану мислиоца разочараног у науку. Када једном свако дрво може да говори као нимфа или неки бог прерушен у бика може да отима девице, када се лично богиња Атена може видети како у друштву с Пизистратом у дивном двопрегу пролази атенским трговима – а у то је часни Атењанин веровао –, онда је у сваком тренутку, као у сну, све могућно, и сва природа облеће око човека као да је она само маскерада богова који се у свакаквим обличјима шаљиво поигравају варајући људе.

10. Helada. Fad. Praksitel. 4b. Apolon kitarista mermer rimska kopija prema Praksitelovom Apolonu Likeiosu iz IV p. n. e. Musei Capitolini Rim 3

Али и у самом човеку је несавладива склоност да допушта да буде варан и као зачаран је срећом када му рапсод приповеда као истините епске бајке или када пред њима на позорници глумац игра краља краљевскије него што је то у самој збиљи. Тај мајстор прерушавања, интелект је слободан и растерећен од свога ропскога рада толико дуго колико може да обмањује без штете, и тада светкује своје Сатурналије. Никада он није обеснији, богатији, дрскији, покретљивији, непромишљенији: у стваралачкој радости избризгава испреплетене метафоре и помера међаше апстракција, тако да, примерице, струјање означава као покретни пут који човека носи тамо куда он ионако иде. Сада је он далеко од себе одбацио белег слугањства: иначе с тужном ревношћу сав предан томе да неком појединцу покаже средства и пут до жуђеног опстанка, пленећи и крадући попут слуге за свога господара, сада је он постао господар и сме да са свога лица избрише израз немаштине. Све што он од сада чини носи у себи, у поређењу с његовом ранијом активношћу, прерушавање, баш као што је његова претходна активност носила у себи погнутост. Он копира људски живот, али га узима за добру ствар и изгледа му да је с правом њиме задовољан. Те чудовишне греде и даске појмова за које се грчевито ухватио невољник да би се током живота спасао, за ослобођени интелект само су скела и играчка његових најсмелијих уметничких подухвата. И када је он разбије, смрви, поново је иронично саставља спарујући најразличитије и раздвајајући најблискије, и тако показује да му није потребна никаква нужна помоћ у немаштини, те да он од сада није вођен појмовима него интуицијом. Из тих интуиција не води никакав правилан пут у земљу утварних схема, апстракција: за њих није начињена реч, човек неми када их види или говори помоћу забрањених метафора и нечувених појмовних склопова да би стваралачки, барем разарањем и рушењем старих појмовних зидина, узвратио на притисак моћне савремене интуиције.

Постојала су раздобља у којима су један крај другог стајали умни и интуитивни човек, један у страху пред интуицијом, други с поругом према апстракцији; потоњи је исто толико неуман колико је други неосетљив на уметност. Оба жуде да овладају животом: овај, знајући да главне потребе пресретне захваљујући предострожности, далековидности, закономерности, и онај, попут „одвећ веселог јунака", не видећи било какву потребу и узимајући као реалан само живот прерушен у привид и лепоту. Тамо где једном, отприлике као у старој Грчкој, интуитивни човек рукује својим оружјем снажније и победоносније него његов противник, могуће је у најповољнијем случају обликовати једну културу, утемељити владавину уметности над животом: то прерушавање, одбијање немаштине, тај сјај метафоричких интуиција и уопште непосредност варке прати сва испољавања таквог живота. Ни кућа ни ход, ни одећа ни глинени крчаг, не издају да их је нужда изнашла: изгледају тако као да је у њима требало да се искаже узвишена срећа и олимпска ведрина, готово игра с најозбиљнијим. Док се човек вођен појмовима и апстракцијама само брани од те несреће, без могућности да било какву срећу изнуди из тих апстракција, док чезне да се највише што је могућно ослободи болова, дотле интуитивни човек, смештен усред једне културе, жање већ – захваљујући својим интуицијама – сем одбране од зла, просветљење прожето сталним струјањем, озарење, искупљење. Но, свакако, када болује, он болује силовитије: штавише, он болује чешће, јер не уме да учи из искуства, и сваки пут изнова упада у исти јарак у који се већ суновраћивао. И у боли је безуман колико и у срећи, гласно јадикује и без утехе је. У околностима исте зле коби, колико се друкчије понаша стоичар, подучен искуством и појмовима загосподаривши собом! Он који иначе тражи само искреност, истину, слободу од илузија и заштиту од варљивих изненађења, постиже сада у несрећи, попут онога у срећи, ремек-дело прерушавања; његово лице је непомично, наоко без трагова живота, готово маска с достојанствено уравнотеженим цртама: он не јадикује и зауздава свој глас – и када се неки прави олујни облак стушти на њега, он се сакрива под огртач и спорим кораком измиче одатле.

 

Распоред  даљних  делова

 

3

Опис хаотичног преплитања у једном митском раздобљу. Источњачко. Почеци филозофије као уређивачице култова, митова; она организује јединство религије.

 

4

Почеци једног ироничног става спрам религије. Ново помаљање филозофије.

 

5  итд. Прича

Закључак: Платонова држава као надхеленска, као немогућа. Филозофија овде достиже свој врхунац, као државоустановитељка једне метафизички уређене државе.

 

__________

* Residuum.

 

Превод са немачког: Јовица Аћин

Извор: Фридрих Ниче, Књига о филозофу, Графос, Београд, 1984.