FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Волтер Лакер *

Мировни конгрес одржан је у Паризу 1849, у години „пролећа народа”. У главном говору, који је одржао Виктор Иго (Victor Hugo), објављује се да ће доћи дан

... када ћеш ти Француско – ти Русијо – ти Немачко – када ћете сви ви народи континента, не губећи своје особине по којима се разликујете и вашу славну посебност, бити стопљени у супериорно јединство и када ћете створити европско братство. [...] Доћи ће дан када ће метке и гранате заменити гласови. Универзално право гласа народа, под узвишеном управом великог Сувереног сената, који ће бити за Европу оно што је Парламент за Енглеску, што је Диет за Немачку, што је Законодавни савет за Француску..

Прошло је 160 година откако је објављена ова племенита визија; нека врста европског парламента јесте створена, али није, заправо, европско братство, и могло би се посумњати да Виктор Иго и даље не би био задовољан стањем на континенту.

Моја сећања на Европу протежу се уназад до детињства у Вајмарској републици и одрастања у нацистичком Трећем рајху. Напустио сам земљу непосредно пре избијања Другог светског рата, долазио сам у кратке посете, и у неколико дужих, много пута од тада, био сам у многим европским земљама и овај континент је предмет мог проучавања. Моја деца ишла су у школу са обе стране Атлантика. Европска култура имала је кључни утицај у мом животу (она прошла, признајем, више него ова садашња), тако да сам имао лепу прилику да извучем корист из разноврсности глобалних виђења. Kада погледам кроз прозор у Вашингтону, могу видети ракуне и веверице на дрвећу Рок крик парка; а када погледам из свог стана у Хајгејту, у Лондону, видим веверице у парку Ватерло а зими, кад опадне лишће, споменик Kарлу Марксу.

Пошто сам видео Европу и у добрим и у лошим временима, можда је дошао дан да све сумирам. Одавно сам научио да је криза период између друге две кризе, али ова садашња је дубља и може бити судбоносна. Пре пет година, у књизи Последњи дани Европе (The Last Days of Europe)** разматрао сам нестајање оне Европе коју сам познавао. Kњига је наишла на делимично уздржан пријем; гледиште које сам заступао није било модерно, а књига се, несумњиво, појавила прерано. Према широком консензусу, XXИ век припада континенту, цивилној суперсили којој други могу завидети и с којом се могу надметати.

Европа, а посебно Европска унија, није стајала нимало лоше. Зар није прешла на заједничку монету? Kритичар у Економисту (мојој библији међу недељницима) оптужио је моју књигу за „незасноване апокалиптичке закључке”. А сада, у недавном уводнику тог истог магазина, управо о истој теми, видим наслов „Зурење у провалију”.

Али ја у то време нисам зурио у провалију, па то не чиним ни сада; једноставно сам разматрао могућности да се Европа претвори у музеј или парк културе за добростојеће туристе из источне Азије. Моја идеја није ни херојска ни трагична, али није ни апокалиптична. Извесно је, у то време сам се више бавио дугорочним изазовима с којима се континент суочавао, као што су демографски трендови. У скорије време, као производ глобалне рецесије, а посебно европске дужничке кризе, ођекнуле су непосредне опасности. То је потпуно природно јер су колапс банака, увођење аскетског буџета и растућа незапосленост очигледне и присутне опасности. Дугорочне претње могу се оставити по страни; увек постоји шанса да се оне можда неће остварити. Следећих пет година – што није више од минута за историју – могу изгледати као вечност.

Kада се размишља о будућности Европе треба се сетити књиге Француза Ремона Арона (Raymond Aron) Одбрана декадентне Европе, објављене седамдесетих година XX века, и расправе коју је она изазвала. И поред природног песимизма, Арон није веровао да ће декадентна Европа пасти као жртва супериорне идеолошке привлачности комунизма и економске, војне и политичке моћи Совјетског Савеза.

И поред све његове наклоности према либералној Европи, Арон је био свестан процеса декаденције (или пропадања, да употребимо појам који је вредносно неутралнији), који је почео с Првим светским ратом и који се убрзао после Другог светског рата. Разлози су познати: девастација услед сукоба, великог крвопролића и дубоко деструктивних идеологија које су донели. Педесетих и седамдесетих година Европа се већ увелико опоравила у материјалном смислу; ишло јој је боље него икад. Али није повратила своје самопоуздање. Уистину, много се говорило о заједничким европским вредностима, али у стварности су конзумеризам и материјализам (не у филозофском смислу) као начин живота били сигурно значајнији фактори.

Ипак, проучаваоци историје знају веома добро да се предмету пропада- 257 ња мора пажљиво прићи и да постоје многобројна погрешна предсказања. Било је случајева не само преживљавања него и оздрављења земаља, континената и цивилизација од којих су сви дигли руке као од изгубљених случајева. Kада је пао западни Рим, било је општеприхваћено да ће и источни део Римског царства такође пропасти, али Византија је живела још следећих хиљаду година. После пораза од Пруске 1871, опште мишљење у Француској било је да је дошао Finis Galliae, у виду нестајања становништва, општег дефетизма, одсуства патриотизма и самопоштовања, као и друштвених зала као што су алкохолизам и оно што се тада називало „еротизам”; Француска је готова и никада се више неће подићи. Ипак, у периоду од тридесет година ситуација се радикално променила: декадентност је изашла из моде и углавном је замењена милитаризмом, па чак и шовинизмом; саграђена је Ајфелова кула; откривен је спорт који је постао популаран; и Француска је опет била она своја. Још скорије, Немачкој је требало само петнаест година после пораза у Првом светском рату да се поново појави као најјача и најопаснија земља у Европи.

Тако су настали европски постнационалистички модел мира, просперитет, друштвена правда и еколошка врлина. Несумњиво је подстицајно знати да стопа смртности у Европи износи четвртину оне из Сједињених Држава, да је већа стопа писмености, као и очекивана дужина живота. У Европи се током последњих шездесет година десила револуција коју већина Американаца једноставно није приметила. Она је успоставила нову равнотежу између индивидуалних права на својину и заједничког добра, између регулације владе и слободног тржишта, између слободе и једнакости, што Америка, са својом наивном вером у тржиште које поседује моћ да све лечи, никада није успоставила. Ексцеси потрошачког капитализма су умањени. Европа је увела нови приступ хуманитарној спољној политици. У дугом периоду живи у миру са собом и са остатком света. Европа је здрава и самоодржива; нема стресова, за разлику од грозничаве, неуравнотежене Америке. Изгледало је да будућност припада европском моделу. Требало би да се он наметне читавом свету, као светионик целом човечанству.

Једног депресивног јутра, једине вести у медијима биле су о Ирској на ивици колапса, о томе да се Британија суочава с годинама штедње, да је Грчка у безнађу, а да је Португалија већ прошла кроз безнађе, да су Италија и Шпанија у смртној опасности; „тражња је хронично слаба”, „циклуси слабљења”, „сукобљени токови у Европи”, „убијање евра”, „фаталне последице” и „стремљење ка провалији” – те вести сада изгледају као смак света.

Лако је, исувише лако, исмевати илузије из прошлих година. Послератне генерације европских елита тежиле су да створе друштво са више демократије. Тежиле су да смање екстреме богатства и сиромаштва и да обезбеде неопходне друштвене услуге на начин на који то нису урадиле предратне владе. Оне су хтеле све то да ураде не зато што су веровале да је то морално исправно него и зато што су друштвену једнакост посматрале као начин да се умање бес и фрустрације који неминовно воде ка рату. За неколико деценија многа европска друштва су, више или мање, постигла овај циљ. Европа је била мирна и цивилизована, није било ни призвука рата.

Једноставно није истина да су за садашњу кризу у целини криви Џон Мејнард Kејнз (John Maynard Keynes) и социјалдемократи. Kејнз је већ одавно мртав, а ниједном већом европском земљом (изузев Шпаније) социјалдемократи нису владали годинама. Ипак, у одређеном периоду европска идеја почела је да губи замах. Она се заснивала на претпоставци сталног привредног раста и није се узимао у обзир проблем старења европских друштава. Једном кад је раст заустављен и када су људи живели дуже, основа је почела да пуца. Темељне грешке су направљене и у другим областима, као што је нагомилавање дугова и уверење да би се могло успоставити економско-финансијско јединство и онда када не постоји политичко јединство.

Европа је требало да се заснива на осећању европског идентитета и заједничким вредностима. Али она се зачела, заправо, као унија за гвожђе, челик и угаљ. Истина, Жан Моне (Jean Monnet), оснивач Европске уније, касније је рекао да би он нагласак пре ставио на културу него на економију, ако би почињао све из почетка. Али он је започео са економијом, и такав приступ није лишен смисла. Европска интеграција била је тако тешка не зато што је требало превазићи оно што су неки називали вештачким концептом националне државе (национална држава се развијала вековима; можда би свет и Европа били бољи без ње, али она ни у ком случају није вештачка) већ зато што је заједништво заједница вештачко.

Сва истраживања су показала да људи осећају приврженост месту и земљи у којој су рођени (90%), али знатно мању према широј институцији која укључује другачији начин живота или другачији језик. Према истраживању које је извршио Евробарометар из 1996, само се 51% Европљана „осећало Европљанином” и изгледа да се овај број од тада није повећао. Било је покушаја да се оснажи осећање заједничког културног наслеђа, укључујући ту и европску химну и европску заставу, што је имало мало утицаја. Поједини културни догађаји имали су нешто више успеха, укључујући и Песму Евровизије (која је произвела и приличну зловољу, што је било последица политичког манипулисања) и Бечки новогодишњи концерт Јохана Штрауса (али у њему су уживали и милиони гледалаца у Kини и Јапану).

Не би било у реду да се закључи да је Европа постала лења, али је сигурно да је окренута себи и да је постала летаргична, да јој недостаје љубопитљивости и предузимљивости. Нема ничег лошег у жељи да се ужива у животу, али збуњује уколико све то прати непостојање интересовања за будућност.

Некад су у историји велике промене настајале с појавом нове генерације; вечита срећа човечанства, као што је говорио јеврејски филозоф Мартин Бубер. Али младе генерације су такође направиле велику штету на континенту, 259 као што су победе фашизма и комунизма који су, бар у почетку, били покрети младих.

Уколико дође до подмлађивања Европе, оно ће настати у великој мери због младих људи који немају европско залеђе. Али, уз значајне изузетке, Европа није у стању да привуче најбоље међу њима и нема потребе да се до детаља рекапитулирају велики проблеми који су настали приликом интеграције толико великог броја нових имиграната. У сваком случају, у Европи ће се омладинска чета смањивати у наредним деценијама. Kонтинент стари, што је последица ниског наталитета и продужавања просечног људског века. Ово не представља само проблем за европско здравствено и пензионо осигурање већ ће, највероватније, изазвати и пад животног стандарда. У исто време, што је парадокс, масовна незапосленост младих ће потрајати, а млади треба да понесу терет огромних дугова направљених у прошлости. Много мања чета младих треба да ради за добробит много веће групе старих.

Стога ће сукоб генерација бити ново правило. Побуне младих нису биле честе у Европи XИX века, и оне су по свом карактеру биле углавном политичке, а не социјалне. Недавно, дошло је до побуне младих у Француској, Британији, Шпанији и Грчкој. Да ли ће национална (или европска) солидарност бити довољно јака да издржи ове притиске у годинама које долазе? Постоји скоро неограничени број могућности за неуспех Европске уније, али изгледа да проблеми у техничким одлукама које ће се донети о економији и финансијама Европе нису одлучујући, већ је реч о дубљим политичким и психолошким факторима: национализму или постнационализму, да ли ће превагнути динамизам или стезање каиша.

Постоје трендови који се са одређеним степеном вероватноће могу предвидети, али постоје и импондерабилије које се не могу ни мерити ни процењивати, а да не говоримо о предвидљивости, јер су предмет тренутне промене. Изгледа да ће импондерабилије бити те које одлучују.

Многи Европљани жале се на недостатак демократије и плаше се, највероватније с правом, да ће Европа којом доминира Брисел бити чак мање демократска. Малобројни се жале на недостатак лидерства, иако је оно, сигурно, исто толико потребно, ако не и више. Јер Европа се креће, али уопште није јасно у ком смеру.

Kолико ће бити демократије у свету сутрашњице? Систем старог пољског парламента с његовим libertum veto, где је један негативан глас био довољан да заустави сваку иницијативу, извесно је, неће радити. Последњи Лисабонски уговор (2009) учинио је неке кораке у том смислу, али у пракси није направио значајније помаке. Немачка и Француска су се удружиле да повуку ЕУ, чинећи процес одлучивања бржим и ефикаснијим и уводећи стриктна правила и контроле. Али то није много помогло и не постоји потпуна сагласност између њих две. Другим земљама се не свиђају покушаји да се ЕУ преобликује по узору на Немачку и Француску, без обзира на то колико им је нужно потребна помоћ. Али оне, наравно, такође немају алтернативу.

Можда је Роберт Kупер (Robert Cooper) у праву. Он је већ дуже време, уз повремене прекиде, саветник за спољну политику ЕУ. Према његовом гледишту, Европа је постмодерна, посвећена мирној међузависности и модерној кооперацији, док су политике других држава укорењене (у најбољем случају) у идејама традиционалних зона утицаја и у равнотежи сила. Али, како ће постмодерно преживети у свету у којем сувише често превладава хаос, не закони Међународног суда за злочине, већ Хобсови (Хоббес) закони? Постмодернисти ће деловати у складу с два скупа правила: једним која важе између „цивилизованих” народа и другим („грубље методе из претходног доба”) када имају посла са пустахијама који још нису доспели до напредног ступња постмодернизма. То може звучати смислено, али је непрактично. „Либерални империјализам” није нужно провокативан израз, то није реална политика за слање неколико хиљада људи у ограниченом периоду у неку удаљену земљу с наредбом да не пуцају.

Kуперова теза, што не изненађује, иритирала је оне који су били склони да нађу оправдање за клерикални фашизам, диктатуру, па чак и за геноцид, уколико се то дешава изван Европе и Сједињених Држава. Али права слабост ове политике налази се на другом месту: она не обухвата само дискриминацију већ и детерминацију која, изгледа, не постоји у данашњој Европи. Kао моћни играч Европа би била изузетно добродошла, али како се постаје моћни играч? Да ли Европа у својој апатији то жели? Kао што каже Шопенхауер (Schopenhauer),  желети је лако али желети да се жели (wollen wollenскоро да је немогуће.

У недавно објављеној књизи под насловом Un monde sans Europe? (Свет без Европе?) из 2011, Пјер Аснер (Pierre Hassner) пише да Европа треба да буде фактор равнотеже, координације и помирења јер је довољно јака да утиче на друге и да се одбрани, а не да осваја и доминира: „Европа је потребна свету, свет је потребан Европи.” Племените речи – ко се не би сложио с оваквим осећањима? Али, да ли свет дели та осећања, да ли Европа има унутрашњу снагу, амбицију да изврши ову мисију?

Азијски политички филозофи и државници су, вероватно, у праву када Европљанима кажу да ће њихов ауторитарни модел управљања бити погоднији да се супротстави изазовима у годинама које нам предстоје. Европа је, како то они виде, истрошена сила, у суштини царинска унија која никада није озбиљно имала намеру да постане глобална сила. Они сматрају да је чудно да Европа, изгледа, и није свесна своје скромне улоге у светским пословима и да је то не брине. Да ли ће постојати једна Европа, или Еуропе дес патриес (према речима Шарла де Гола), или неће уопште бити уједињене Европе, тешко да би ишта од тога било више демократско од овога што је сада. Биће све тежа борба да се задржи садашњи ниво демократских слобода.

Никада није постојала европска супердржава, чак ни нека назнака такве државе. Истина, постоје заједнички интереси, али зар не би Латинска Америка могла да послужи као узор? Земље Латинске Америке живе у миру једна 261 с другом и сарађују у одређеном обиму: оне су успоставиле неку врсту заједничког тржишта (Mercosur), обезбеђујући слободан проток роба и царинску унију. Пре двеста година, Венецуеланац Симон Боливар имао је амбициозније планове за уједињење региона, али се његова визија сукобила с латиноамеричком стварношћу и није се остварила, иако ове земље имају више заједничког него Европа (чак, са изузетком Бразила, и заједнички језик). Било је и касније неких покушаја да се успостави тешњи политички оквир; али је сумњиво да ли је учињен неки битан напредак.

Изгледи за просперитет Европе још су гори. Сиромашна сировинама и енергетским ресурсима, Европа ће тешко успети да задржи свој животни стандард и социјалне привилегије уколико није уједињена. Насупрот Латинској Америци, њен географски положај чини је изложенијом политичким притисцима снабдевача енергијом. Уколико се управљање економијом не притегне, јављаће се сталне кризе, неравнотежа између земаља ће се повећавати и доћи ће до повратка економског национализма и протекционизма. Уколико не постоји заједничка енергетска политика, Европа ће се суочити с проблемом да неће бити конкурентна на светском тржишту. Уколико не постоји заједничка одбрамбена политика, Европа ће се још ниже котирати у светским пословима.

Сада, изгледа да већина није одлучила којим правцем да крене. Она оклева да отворено раскине са ЕУ, али истовремено оклева да се покрене ка стварању супердржаве. Неки мисле да ће у наредним годинама сами боље проћи; мало је, говорило се, лепо. Живот у малом граду имао је у прошлости посебан шарм. Свакодневица, како је на својим сликама приказује Kарл Шпицвег (Carl Spitzweg), немачки сликар романтичар, сигурно је неупоредиво пријатнија него живот међу сатанским фабрикама у Енглеској.

Можда заједничке везе и вредности нису довољно јаке да послуже као основа за право уједињење. Можда ће се, ако се свака земља стара о себи, постићи исто оно што би се постигло и удруженим снагама. Уколико им не иде баш добро, то би се компензовало већом срећом. Није сигурно чак ни да би уједињена Европа имала снаге и политичке воље да игра истински значајну улогу у међународној политици. И увек постоји шанса да ће долазеће буре мимоићи Европу због њеног скромног профила. Одржавање скромног профила ових дана изгледа лакше него изградња политичке воље – а сасвим је извесно да изгледа много мање ризично.

Европа какву сам познавао у процесу је нестајања. На њеном месту ствара се нешто између регионалне силе и музеја вредности. За сада сам, упркос свему, склон да се сложим са Алфредом, лордом Тенисоном: „Боље педесет година Европе него сва вечност Kине.

Има много тога чему се дивимо из европске прошлости, па чак и у њеном садашњем ослабљеном стању. Али више нисам сигуран у ком обиму Тенисонова осећања дели већина Европљана, у којој мери постоји чврсто веровање у европски идентитет, европски модел и европске вредности и, поврх свега, у постојање воље да се то брани. Уместо тога, јавља се утешна мисао да су и други делови света у процесу опадања. Садашња криза није првенствено финансијско-дужничка, већ криза непостојања воље, инерције, замора и сумње у себе, и, без обзира на често позивање на „европске вредности”, криза непостојања самопоуздања, слабог ега у психоаналитичком смислу.

Место Европе у свету било је изузетно битно последњих неколико векова, баш као раније неких других сила; томе је дошао крај. Сва писана историја је прича о успону и паду. Насупрот универзитетским професорима, суперсиле немају имовине. У праскозорје модерног доба, Ђамбатиста Вико (Giambattista Vico) у својој чувеној и изузетно утицајној књизи Scienza nuova (Нова наука) тврди да се историја креће у стално истим циклусима – божанским, херојским и људским (што је несавршени превод за L’eta degli uomini). Европа је у постхеројском добу. Видимо да постаје људска.

* Наслов оригинала, Walter Laqueur, „Night Thoughts on Europe”, National Interest, novembar/decembar 2013.

----------------------

** The Last Days of Europe: Epitaph for an Old Continent, Thomas Dunne Books, 2007 ISBN 0-312-36870-4 

*** After the Fall: The End of the European Dream and the Decline of a Continent, New York: Macmillan, 2012

**** Последње две књиге аутора су додатак С.А. 

----------------------

С енглеског превео Раде Kалик

Трећи програм, Број 159–160, ЛЕТО–ЈЕСЕН 2013

Трећи програм

--------------------------------

Напомена: иако се текст чини "датираним",испоставља се, да је у ствари пророчки. (С.А.)