FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

IMG 3738 1170x780

Јуриј Мамлејев

 

Кад све саберем, ја сам неуспео човек. Мој неуспех је у томе што нисам постао бог. Да, да, бог, бесмртан, не-човек. Остало ми је да живим још два дана (таква је научна прогноза), а за четердесет осам сати не може се научити да постанеш бог. Два дана. На остало пљујем. Све је готово.

Седим у малом ресторану у Минхену и скраћујем време, ипак два дана, посљедња, трају лудачки дуго. Наручио сам салату и три минхенска пива. Волим минхенско пиво, оно мирише просто. (И ја сам, у суштини, прост.) А свет ђаво нек га носи. И тај Минхен, Рио де Женеиро, Њујорк и остале глупости. Нека ја у свом животу и нисам успео (рекао сам због чега), али та бића, људи, такорећи уопште нису живела. Нису имала шта да бирају, осим виршли, салата, аутомобила и пива. Али негде у себи ја их волим.

Нарочито жене. Ипак припадам њиховој врсти, то јест људској врсти. У томе је ствар. У свим будистичким књигама, на пример, пише да је велик успех утеловити се као човек, то се дешава милион пута ређе од утеловљења нижих живих бића – од безбројних похотљивих инсеката (ово је наравно симболика) до демона који урлају у празнину. А ја се с тим не слажем.

Коме до ђавола треба то људско утеловљење, ако је оно за деведесет девет посто људи узалуд дато: спавао, гурао се, радио и у гроб. По чему је то боље него бити инсект? Премда се цела западна цивилизација на томе држи (то јест на физиологији). Уосталом, баш ме брига за такву цивилизацију, она ће ионако ускоро црћи као штакор, угушивши се својим постојањем. Сад ме заправо ништа не интересује.

Јер ми је остало само два дана. За то време нећу моћи постати бог. А бити човек одвратно ми је.

Упркос томе, понављам: негде у себи волим ту погану врсту у којој ме ђаво натерао да се родим.

Нарочито волим жене. Овде – у овој пивници – оне су страшно сентименталне, скоро живе, за разлику од осталих хиљада житеља града. Или ми се у бунилу то само тако чини? Већ сам попио две кригле овог дивног пива. Жена је овде слатка, мека, од меса, с великим грудима. Шта им је у души – и имају ли уопће душу – не знам. Неки савремени западни теолози одлучно одбацују то средњовековно празноверје о души и о њеној бесмртности. Они одбацују и самог Бога, остајући при томе професори теологије.

Нека им Бог помогне. Они то чине јер им је добро плаћено. Мени лично се обичне жене у пивници свиђају далеко више него ти богослови. Опет понаваљам – то што мени није пошло за руком да постанем бесмртан, бар планетарно божанство, то је само зато што се нисам утеловио тамо где сам желео, већ у деградираној људској врсти.

Неки стари списи о човечанству говоре другачије – али они имају у виду друге људе и друго време.

Па, господине, с том комедијом је завршено. Спустио сам отров у своју последњу криглу пива и наслућујем уживање... Али то одвратно, смрадно људско тело, које трули... И њега сам стекао зато што сам се родио у људској врсти – Господе, како ми је она досадила. Малаксавам од саме помисли на њу.

Ипак, ипак... Посматрам их сада како жваћу, гледају, пију пиво. И њихове жене, чије су очи лепше него очи мушкараца. Па шта? Нека су мало и лепше. Па шта? Господе, како су ми досадили, са својим књигама, са својим пивом, са својим религијама... Неко ће рећи да сам духовни емигрант. Једна моја баба била је Рускиња, из Русије, други преци су – овдашњи. Родио сам се овде, на Западу. Не познајем Русију. Чему ова прича? Кроз један сат или пре постаћу стварни емигрант. Време је, време је! Само сам једном био у тој земљи. Зар је мало земаља у свету – Јапан, Италија, Луксембург, Белгија. Али Русија је потпуно нешто друго. То није само земља. Осетио сам то чим сам допутовао. Био сам тамо недељу дана. Једну недељу за десетине година живота. Ништа, ништа тамо нисам разумео. Људи, градови. И одједном један страшан тренутак. Отишао сам на излет, у шуму. Природа ме запањила својом тугом, али неком високом тугом, као да је она била само симбол неких далеких тајанствених сила. Изненада је из шуме изашла девојчица. Имала је око четрнаест година. Била је повређена, испод ока модрица, мало крви, вукла је ногу. Можда силована што се свуда дешава или су је само тукли. Али мене се није уплашила – снажног мушкарца, усред шуме. Упутивши ми брз поглед, приђе ближе. Погледа ме у очи. Од тог погледа срце ми је стало и као да се претворило у груду бескрајне љубави, очаја и... одвојености. Опростила ми је тим погледом. Опростила ми је све што је бездано гадно у човеку, све зло, и пакао, и своју крв, и ране. Ништа није рекла. Удаљила се стазом према хоризонту. Била је као ускрснула Русија. Погледао сам око себе, и одједном сам јасно осетио да се у тој јадној одбаченој природи, чији изглед продире до дна душе, у тим кућицама и храмовима у даљини крије наговештај нечега што се никада не може разумјети и што није од овога света.

Ето, и с тим сам завршио. Затим сам се вратио на Запад и поново упрегао у обичан људски точак: посао, новац, малоумно урлање телевизије, алкохол. Стрес. Негде узгред хомосексуализам. Рачуни. Метро. Стрес. И болест. Остало је свега два-три дана, мислим: и тако се с напором покрећем. А сад – добар дан пиво с отровом! Овде стављам тачку и пијем... Слова се расплињавају... Већ не могу да пишем.