FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Edvard Munk. 22. Snow falling in the Lane. Ulje na platnu 1906. The Munch Museum

 

De profundis

 

Има стрњиште на које црна киша пада.
Има смеђе дрво што усамљено стоји.
Има пискав ветар што кружи око празних колиба –
како је тужно ово вече.

Иза мајура
блага сирота оскудно класје пабирчи.
Округле, златне очи у сутону јој се питају,
а крило јој ишчекује небеснога женика.

Док се враћаху,
пастири нађоше слатко тело
иструлело у трновом жбуну.

Ја сам сенка далеким мрачним селима.
Божјег ћутања
напих се из бунара-луга.

Чела ми се дотиче хладни метал.
Пауци траже моје срце.
Има светлост што трне у мојим устима.

Ноћу се на пустари затекох
засут смећем и прахом звезда.
У жбуњу леске
опет зазвучаше кристални анђели.

 

 

Пропаст

 

Преко белог језера
одлетеле су дивље птице.
Увече са наших звезда веје леден ветар.

Преко гробова наших
надвија се сломљено чело ноћи.
Под храстовима се љуљамо у сребрном чуну.

Стално одзвањају бели зидови града.
Под луком од трња,
о, брате мој, веремо се ми слепе казаљке ка поноћи.

 

Edvard Munk. 08. Melanholija. Ulje na platnu 1894. Nacionalna galerija Oslo

 

Елис

 

1.

Савршена је тишина овога златног дана.
Под старим храстовима
јављаш се, Елисе, спокојниче округлих очију.

Сан љубавника се огледа у њиховом плаветнилу.
На твојим устима
неме њихови ружичасти уздаси.

Увече рибар покупи тешке мреже.
Ваљани пастир
проводи стадо ивицом шуме.
О! како су праведни, Елисе, сви твоји дани.

Полако се спушта
низ голе зидове маслине плави мир,
замире старчево тамно појање.

чун од злата
њише ти, Елисе, срце на самотном небу.

 

2.

Блага звона одјекују у Елисовим грудима
увече,
док му глава тоне у црни јастук.

Плава звер
тихо крвари у честару од трња.

Смеђе дрво стоји ту одвојено;
плави плодови поодпадаше с њега.

Знамења и звезде
тону полако у вечерњем рибњаку.
Иза брежуљка већ је зима.

Плави голуби
ноћу пију ледени зној
што се слива Елису с кристалног чела.

Непрестано бруји
дуж црних зидова божији самотан ветар.

 

 

Мир и ћутање

 

Пастири покопаше сунце у голој шуми.
Рибар извуче
костретном мрежом месец из мрзлог рибњака.

У плавом кристалу
борави бледи човек, наслонив чело о своје звезде;
или приклања главу пурпурном сну.

Ал’ увек дотиче црно пролетање птица
оног ко гледа, светлост плавих цветова,
блиска тишина заборав снује, анђеле утрнуле.

Опет чело ноћива сред месечастог камења;
ко блистав младић
искрсава сестра кроз јесен и црно труљење.

 

Edvard Munk. 12a. Letnja noć. Ulje na platnu 1896. Munch Museum Oslo

 

Занемелима

 

О, лудило великог града, када увече
крај црног зида убогаљено дрвеће стрчи,
када дух зла гледа кроз сребрну маску;
светлост магнетичном камџијом прогони камену ноћ.
О, потонуло глашење вечерњих звона.

Блудница у леденом грчу рађа мртво дете.
Бесно бичује Божји гнев чело суманутога,
пурпурна зараза, глад што ломи зелене очи.
О, преужасно смејање злата.

Али тихо крвари у тамној шпиљи муклије човечанство,
од чврстих метала склапа спасилачку главу.

 

 

Ноћ

 

Тебе опевам, дивља разрованости,
у ноћној бури
нагромадана планино;
ви сиве куле из којих куљају
паклене чувиде,
огњено зверје,
храпава папрат, смрче,
кристално цвеће.
Бескрајна мука
што си се домогао Бога,
благи душе
који уздишеш сред слапа воде,
међу усколебаним борјем.

Златно пламињају уокруг
ватре народа.
Низ црнкасте литице
стропоштава се опијен смрћу
ражарен вихор,
плави талас
глечера,
и силно тутњи
звоно у долини:
огњеви, клетве
и тамне
игре сладострашћа,
јуриша на небо
окамењена глава.

 

Edvard Munk. 26. Staro drveće. Ulje na platnu 1925. Privatna kolekcija

 

Гродек

 

Увече брује јесење шуме
од смртног оружја златне равнице
и језера плава, над којима сунце
тмурно се котрља; обујима ноћ
ратнике самртнике, дивљу жалопојку
њихових смрвљених уста.
Ал’ тихо се скупља у ниским ливадама
црвен облак где јаростан борави бог,
крв проливена, месечаста свежина;
у црну трулеж сви путеви воде.
Под златним грањем ноћи и звезда
лелуја сестрина сенка кроз ћутљиви луг
да поздрави сени јунака, крваве главе;
и тихо брује у трсци тамне свирале јесени.
О, гордија туго! Тучани олтари,
ватру којом дух гори огроман данас храни бол,
унуци нерођени.

 

 

Превод: Бранимир Живојиновић

Извор: Антологија немачке лирике XX века, Нолит, Београд, 1976.