FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Rusija Evroazija. Andrej Beli 3 Boris Nikolajevič Bugajev

Карен Свасјан

 

Писати поговор за књигу не значи наставити писање књиге ван њених граница, тамо где ње више нема; крај књиге је известан изабран прекид излагања, после кога се књига само враћа у стихију своје нерођености – претпоставимо ли да свој написан почетак она у једнакој мери дугује случају као и исписан крај. Не видети у књизи ништа осим текста исто је што и не чути у музици ништа осим озвучених нотних знакова; текст није књига, већ непрекидно мешање граница онога што је изван речи – негативно издвајање облика кроз које се известан празан и невидљив простор структурира у заједнички живот смислова. Текст је шум дискурса, који разоткрива неизрециво са његовом немотом и који фиксира тренутке његовог страха, помоћу којих се касније одгонета његов садржај. Ми разликујемо у књизи њене словне знакове и њен гипки смисао по истим критеријумима урачунљивости који омогућавају псу да прати траг, а не само да га њуши. Поговор за књигу је покушај да се прати њен траг на оном месту где се прекидају њени видљиви трагови. Тако схваћен, он није толико настављање књиге тамо „где је нема“, колико њено настајање и једино у том смислу њен наставак. Реченим се феномен читаоца одређује овако: читалац је онај чији однос према књизи није однос субјекта према објекту, већ управо обрнуто: читалац књиге је њен садржај изван граница текста, и младим читаоцима Вертера, који су пратећи његов пример завршили живот самоубиством, сигурно припада сигурније место у историји књижевности него њеним историчарима, који им то место ускраћују. Књига је аналогна Стварању, а читалац, посебно читалац-критичар, читалац-уредник, читалац-писац је њен распричани теолог. Али читати не значи водити са аутором унутрашњи дијалог, већ значи једино: не сметати му да ради над нама; читајући Шекспира, он нас ствара не мање него што је створио ликове у својим драмама, али тога нисмо ништа свеснији него они, када довијајући се у прочитаном проналазимо било каква значења, једино не себе саме (поново по први пут настале). По аналогији са Стварањем: књига се пише као одговор, а чита као питање; читалац књиге је њен трагалац, који према разоткривености њеног одговора одгонета скривене судбине смислова, из којих настаје питање. И ако је читаоцу драже да остане у уобичајеној, обрнутој, диспозицији, онда би требало само да престане да чита и почне да пише.

Питање при читању „Глосолалије“ („Глосолалија“ је рекапитулација Шестоднева средствима умног дадаизма) јесте: како је могућа „Глосолалија“? Да реч којом се отвара Пролог Јовановог Јеванђеља није реч лингвиста или граматолога, који пате од логореје, то неће порицати ни сами лингвисти. Требало би да једном, отрезнивши се од речи, ослушнемо ствари, да би се домислили да Реч која је била у почетку, код Бога и Бог, није била реч мисаона, тим мање написана, чак ни изговорена, него певана sui generis; као што стихови почињу од звучања, и звуче не у песниковој глави, него – „пре усана“, тако се и (глосолални) почетак света – физички – дешава као врели издах, који се згушњава у топлотним телима будућих „нас“. Јер пре ма каквог света, пре ма каквих „нас“ постојао је Звук, „дивља истина звука“, и васиона физичара није настала из маглина Кант-Лапласове главе, него у звучној шупљини уста под непцем-небом, о које се опирао и о које је ударао породитељ-језик. – Није тешко домислити се да је питање: како је могућа Глосолалија? питање о могућности њеног творца. Јер довољно је да се човек мало удуби у текст ове књиге, па да схвати (или управо не схвати) како је она била писана. Да схвати, ако ништа друго, барем да, како год да се књиге пишу, тако се не пишу сигурно. „Чујте, да ли сте икада мислили до блиставе искре из очију? Ако нисте, вероватно ћете се насмејати нада мном; али онда нисте филозоф.“ (1) Најзад, ко би се усудио у присуству Емпедокла да филозофом назове, рецимо, Бертрана Расела! Али и обрнуто: тамо где лиценцу филозофа присваја Расел, шта друго преостаје Емпедоклу, него да буде проглашен за шарлатана! (2) Тешко да је неком писцу у критички, књижевнотеоријски и на сваки начин измученој историји руске књижевности било нанесено више неправде – када се обрачунају сви промашаји, клевете и бесмислице – него Андреју Белом. Epitheta ornantia: „блистав“, „ватрен“, „заслепљујући“, „генијалан“, којима су га частили а часте га и данас, по правилу се присаједињују именицама „шарлатан“, у мало милостивијој редакцији: „лудак“, на крају крајева вреде само као клинови забијени у ковчег сопственог неразумевања; код ових пацки није интересантно то о шта се оне ударају, већ оно што заклањају: иза заслепљујуће природе аутора „Глосолалије“ могла се безочније сакрити сопствена разрокост или сопствено слепило. Овог писца су мање од свега желели да разумеју, а више од свега да га се отресу, не видећи при томе да, отресајући се од њега, тим срамотније сами себе раскринкавају. Будући дефектолози културне свести можда ће моћи на критичарима и процењивачима Белог да проучавају необичне варијације вируса ressentiment – од суздржане осветољубивости академика до колегијалне, како се то код њих назива, ноншалантности сваке врсте окололитерарног шкарта. „Мисли су бомбе“: „ако данас у новинама искажем своје стање свести, сутра ће можда експлодирати свест непознатог Американца; за хиљаду година, ако се моја мисао сачува, експлодираће свест још нерођених.“ (3) О томе да је она екслодирала већ и тада, код рођених, у глас сведоче очевици, макар и сами морали да се спасавају од бомби – повратним експлозијама осећања, као Марина Цветајева, или под заклоном штита подсмеха, као већина. У следећем одломку из сећања С. М. Акуњског, издавача „Алконоста“, са непретенциозношћу која се ретко среће, представљен је известан прафеномен познанства са бомбашем Белим:

„Скоро ништа нисам разумео, али темперамент и страст које је Бели уносио у свој двочасовни говор, музички ритам тог говора држали су ме у необичној напетости. Био је то дивљи вихор који се обрушио на мене. Напрежући све своје душевне и умне снаге, покушавао сам да пратим мисао Белог.

Узнемирен, са разбукталим блиставим погледом Бели је жустро корачао из угла у угао, покушавајући да ме у нешто убеди. Његова дуга коса је вијорила као пламен. Чинило се као да ће сваког часа он сав букнути – и све кризе и светске катастрофе ће у истом тренутку грунути и њихове крхотине ће нас затрпати заувек.

У глави ми се вртело, хтео сам што пре на ваздух. Не знам шта се могло догодити са мном. Нисам издржао и устао сам.“ (4)

Занимљиво је испратити како расплет „нисам издржао и устао сам“ изгледа код познатијих саговорника, неких од оних који су већ заузели место у руском „сребрном веку“; ови су другачије памтили „дивљи вихор“ који се на њих обрушио, иако исто тако „не издржавши и подигавши се“, али при томе не испуштајући углед умне „браће по перу“, који владају собом, и саосећајно или подсмешљиво разгледају пајаца и лудака у наступу генијалности. Ево како, на пример, препоручује тек изашлу из штампе „Глосолалију“ извесни познавалац књижевности (узгред, доскорашњи обожавалац и ученик) (5): „Пријатељи моји и непријатељи, преклињем Вас, купујте ову књигу, поклањајте је вашим познаницима и укућанима, да би сваки писмен човек на руском језику по старом правопису могао да се увери и стави прсте у ове стигмате из којих тече блажени и муцајући идиотизам.“ А ево и једног, много прецизнијег пасажа из пера достојанственог професора (6): „Бели је читавог живота лутао по океанским даљинама свога сопственог ја, не налазећи обалу уз коју би могао да пристане.“ Осећај надмоћности, који избија из ових оцена, не би требало да нас збуни; много очигледније и неприличније овде се показује сасвим вулгарни комплекс ниже вредности. Ни завист, нити чак немоћ да се на било који начин прати та мисао, већ сама могућност њеног постојања: могућност да се мисли тако, не издуваним мислима главе, већ телом испуњеним мислима („јер ја сам симболиста, а не догматичар, то јест: ја сам онај који се од музике учио ритмичком гесту плеса мисли, а не склеротичном бректању под теретом заповести“ (7)) – ето шта нису могли и не могу да опросте писцу и мислиоцу Белом његове, можда и на свој начин талентоване или на свој начин необдарене, али по свему различите, другачије усторојене „колеге“, спремне да мисао везују сигурносним појасевима, чак и ако се она креће брзином корака, и да се издевају над играчем на конопцу. Очигледно да проблем није толико у компетенцији логике, колико етике; ако критичар с катетером у мозгу, кроз који се цеде мисли, не може себи да забрани да суди о писцу који искри мислима, онда он није просто глуп, него је и неморалан! Нико, чак ни књишки вампир, не пориче (за сада!) да се нека област може упознати не само по њеној топографској карти, него и боравећи у њој! Глупо је и неморално сматрети опис онога што се видело привиђењем, само зато што то није на карти. Сматрати да је „Глосолалија“ привиђење („Глосолалију“ чине путописне белешке видовитог – слуховитог! – о земљи Аерији), исто је што и сматрати да је ваздух у неком крају привиђење зато што није уписан на карти. „Филозофија је жива земља, препуна неисказивих предела.“ (8) У складу с тим: филозофи су људи који о својој домовини суде према карти, који у извесном смислу чак не живе у земљи филозофији, него на њеној карти.

b59a1e50810

Међу свим бесмислицама које су тему „Андреј Бели“ изобличиле до непрепознатљивости, најопаснија остаје она, коју преписују из једне књиге у другу, о погубној улози антропозофске духовне науке на судбину уметника Белог. Познато је да је после сусрета са Рудолфом Штајнером у Келну маја 1912. године аутор „Симболизма“ одлучио да постане ученик антропозофије, што је и остао до краја живота. (Берлинско сплеткарење с почетка 20-их година о Белом који пије вино, плеше фокстрот и гласно проклиње доктора Штајнера, спада у исте оне енхармонијске неспоразуме, о којима је једном и заувек речено: „Он је мали, као ми, он је гадан, као ми! Лажете, подлаци: он је мали и гадан – али не као ви – већ другачије.“ (9) Шта је најзад могао да опази руски емигрант настањен у Берлину, извесни Ходасевич, у ученику духовне науке Белом, који се срозао до „стања Јесењина“ осим онога што би у томе видео неки воајер или папарацо! Верност или неверност антропозофа антропозофији је исувише специфична тема, а осим тога ни у ком случају „световна“, да би се могла поверити људима лаког пера; антропозофија Белог може се проверити једино растом његове мисли све до последњих књига које је написао, где је њена присутност – не у терминима, него у суштини – огромна до незамисливости. Берлински инферно 1922. године, у којем су узвикиване клетве, није био прекид, већ посебно тешка – у руско-астралном извођењу – провера чврстине. (10) Породиља такође вришти у мукама и куне на мртво име, али какав човек треба бити да би јој се то касније напомињало и иза потпуне неурачунљивости породиљских грчева не видети дете које се рађа!) Кажу: он је у себи уништио уметника, потчинивши га мртвим антропозофским шемама. Кажу: после „Петербурга“, тј. од тренутка свог антропозофског учеништва, није створио више ништа значајно. Али истина је управо обрнута, и они, који тако говоре не знају шта говоре и говоре о ономе о чему не знају. Тешко да је могуће сажетије окарактерисати све што је Бели створио пре сусрета са антропозофијом него речима: потрага за стилом. Шта је стил? Очигледно да то није: просто украс, средство изражавања, начин писања или нешто друго тог типа. Стил је категорија естетике, под условом да је естетика део антропологије, а антропологија није слушкиња зоологије, већ „основна наука“. Стил је човек кога нема, али који тражи да постане. Потрага за стилом је у том смислу идентична са потрагом за човеком, или за „самим собом“, јер под „човеком“ се овде не подразумева „суштина човека“ у апстрактно-логичком схватању рода, већ фактички човек, известан „ево овај овде“, који би у „себи“ успео да оствари „сврху човека“ и да „себе“ затим дарује и раздаје другима као пут спознаје, да би сваки могао на њему, као на „другом“, да се пробуди у „себе самог“; у писму Белог Блоку од 18. фебруара 1913. године ово проналажење себе у другом, које се недавним друговима и сувласницима непокретне имовине „симболизам“ учинило као губљење себе, представљено је необично јасним и несаслушаним речима: „Али шта да се ради ако је доктор Штајнер постао најбољи део душе Андреја Белог. У себи не познајем поделу на своје и штајнеровско. И пишући својима о својем, ја могу да пишем једино о доктору Штајнеру. А речи о доктору нису пријатне.“ (11) Ако је потрага за стилом пре сусрета са антропозофијом била грозничава пре због визионарског, него свесног приближавања циљу, онда је са проналажењем себе у антропозофији грозница избијала због сувишка свесности у вртоглавици убрзања, која је допирала из циља. Грозничавост потраге била је предодређена разливеношћу нишана; у почетку је стил подешавао реч према музици и гонио да се слуша очима, тако да историчарима књижевности који су имали среће да угледају дан „Улиса“ у Петербургу, пре него што се он заметнуо у Даблину, неће у будућности промаћи још једна паралела: невероватне „Симфоније“, које су писане према Григу и Шуману – као предигра „Младе Парке“ великог тиховника Валерија са њеним прозодијским изазовом Глуковом контра-алту из „Алцесте“. Паралелно са поезијом он осваја науку и филозофију; аргонаут Бели себе је везивао за столицу студента-природњака Бугајева, да би застрашивао мистичке саборце применом Бојл-Мариотовог закона на технику писања Гетеа и Ибзена (12), а студент је књигу за књигом усвајао Канта, Рикерта и Рила, да би, пошто је издао наредну књигу „лирике“ и застрашујуће новаторски роман „Сребрни голуб“, иступио у „Филозофском кружоку“ и изненадио искусне кантијанце темељним познавањем терминологије. Чланак „Емблематика смисла“ резимира еклектику потраге као градацију демаркационих негатива стила („није то“) у самосвојном призивању „слободно-теозофске“ (13) судбине; сусрет са антропозофијом није се показао као један у низу заноса модерног писца, већ као филозофски изабрана судбина, јер није било потребно брусити стил на музици и другим неизрецивостима, већ на самом себи, каквог „себе“ је требало тек дати створити, спознати и заживети. Веома карактеристичан симптом епохе: уживајући у генијалности Белог у „ситницама“ онога што је створио, пропустили су да је опазе у главном: у храбрости да се одрекне сопствене генијалности и у одлуци да почне од нуле, од спознаје себе као нуле пред човеком (14) кога је угледао. „Радосно себе доживљавам као студента, заборављајући године које сам провео ходајући светом као писац’.(15)  Антропозофија Белог или учеништво Белог јесте процес у коме симболиста Бели освешћује себе не у наивном реализму, или чак фетишизму, стајања пред собом као пред „класиком“ руског симболизма, већ у симболичности и стваралаштву сопственог постојања; претпоставимо: аутор Шекспир пише драме у којима је упослено више од хиљаду ликова; претпоставимо: ови ликови знају све и свашта, осим једног, а управо: да они живе, страдају, глупирају се, мудрују, чине зло, луде, убијају се и гину у тридесет и седам драма Шекспира и да су реални само утолико, уколико их он ствара. Они су тело тела и дух духа свог творца, о ком им ипак није дато да ишта сазнају. Зато су њихове руке и одрешене, јер пребивају у илузији самосталности, која им је, уосталом, довољна управо за то да узврате истом мером ономе ко им је подарио живот, не видећи у њему ништа осим „бајке, испричане малоумнима“. Али замислимо сада немогуће: када би се некоме од њих (Хамлету, Просперу, зашто не и гојазном витезу Фалстафу?) открио Шекспир. Не она фатаморгана књижевнотеоријских разговора, већ он сам: дух света који је непознат деловао кроз ликове на лондонским сценама и на себи испробао дејство нових смртоносних вируса душе свести. Очигледно је да они више никако не би могли да остану у ранијем својству, као што је очигледно да би они морали себе да пронађу у новој улози, без обзира на огорченост публике, којој су наједном отели забаван призор и која се досађује без крви и сплина. Размислимо сад о томе да би и „творац“ Шекспир могао једном такође себе да освести као нешто „створено“, не као верник или некакав мистик, него као уметник: Шекспир, који друге ствара као себе, али који такође бива стваран као други: творац свог стваралаштва, али и створење свог творца, Шекспир у наговештају изабране „антропозофије“ речи: „Ево одговора за уметника: ако он хоће да остане уметник, не престајући да буде човек, мора да постане сопствена уметничка форма.“ (16) Зар он не би променио правац потраге – у тренутку када би себе спознао не као „великог генија“ (идола кога прождиру „шекспиролошки“ термити), него само као неко богу равно лице из драме које је у потрази за својим аутором! И зар се не би побунили будући „биографи“ и „интерпретатори“, који би му опростили све могуће лудости из арсенала уметничких „девијација“: одсечено ухо, пијане туче, крађу коња, идиотизам, све осим освешћивања себе! О томе да је уметник Бели у свом преантропозофском периоду написао роман „тока свести“, о томе – са обавезним позивањем на ментора Набокова – расуђују већ и репортери. Велика је штета што и уметник-антропозоф Бели још није нашао сопственог „Набокова“. Међутим, роман „Петербург“, који је већ довршаван из антропозофске „садашњице“, има сасвим асиметричну паралелу – књигу „Рудолф Штајнер и Гете у савременом погледу на свет“, у којој је „ток свести“ очишћен од „тока свесности“. Руски филозофи у свом покушају да одрасту мораће једном да се напрежу не пред скученом уображеношћу разних Јасперса и Дерида, већ пред наведеном књигом, не би ли препознали, на пример, у њеној петој глави („Светлосна теорија Гетеа у моно-дуо-плуралним амблемима“) извесног „Џојса“, који се овај пут, додуше, не бави утробним гласовима тамне даблинске подсвести, већ провођењем теме Гетеа кроз контрапункт вишегласја мисли. Ако је антропозофија ма шта уништила у Андреју Белом, то је онда једино његово застрањивање као уметника и – човека; „колеге“, које су подигле буку о томе како је Бели изгубио индивидуалност и које су му приредиле истински морални терор са захтевом да се освести и врати назад, у „вртлог“ Москве која је већ била под ударом (17), морале би да бирају између помрачења свести и безочности не би ли нашле објашњење за своје понашање. Шта то конкретно значи, можемо оценити према једној згоди која се догодила Берђајеву у време када је слушао предавања Штајнера у Хелсингфорсу, на којима му је било дозвољено да присуствује услед залагања Белог. Предавања су била одржавана у изнајмљеним просторијама, и догодило се да је у време једног од предавања неко са стране у суседним собама пожелео да на клавиру свира... „псећи валцер“. Берђајев, у страшној напетости и непрекидно се борећи са нечим (18), пита после предавања једног од слушалаца: „А шта, да ли су Штајнерова предавања увек праћена музиком?“ У подтексту: како не схватате да вас обмањују? – „Али то је псећи валцер’“ – био је одговор – „и Ви стварно мислите да Штајнер говори уз пратњу псећег валцера’?“... Као што је познато, Берђајев је пред крај живота написао филозофску аутобиографију, коју је назвао „Самоспознаја“. У светлу тога да наведена епизода није нашла место на преко триста страна ове књиге, може се поставити питање: шта се у њој уопште спознаје? Пошто не налазимо никакав разуман одговор, задовољићемо се следећим сасвим „имагинативним“ расплетом, у коме се преплиће стил египатске „Књиге мртвих“ са тематиком „каламбурског рачуна“: подземне одаје, умрли Берђајев, вага, на једном тасу књига „Самоспознаја“, на другом епизода са „псећим валцером“, пред вагом на престолу Озирис, иза њега Крокодил. – Насупрот лажи о антропозофски уништеном генију стоји прозрење Иванова-Разумника, које је тим значајније што га је изрекао човек, који, ако је и био способан за било какво „да“ антропозофији, онда искључиво због њене стварности у стваралаштву Белог. Из сећања А. Штајнберга (19): „И када смо једном заједно путовали у Царско Село, где је тада живео Бели, питао сам Разумника: А прихватате ли ви то у шта верује Борис Николајевич, што он подучава?Шта значи прихватам– одговорио је Разумник – ја не знам ко је тај немачки доктор Штајнер, за чијег ученика Борја себе сматра, али знам да без антропозофије више не може бити историје руске књижевности. Као што је у своје време било нужно познавање Хегела да би се разумео Бакуњин или Грановски, чак и Тургењев, ускоро ће бити неопходно проучавање антропозофије да би се разумела нова књижевност која ће почети од Белог. Видите, шта је то Бели? Бели, по мом мишљењу, то је ствар (тако је рекао) то је ствар не мања од Толстоја. И само ми, овде у Русији, са њим тако разговарамо. То је наша руска црта.“ Како год да се човек односи према овој зачуђујућој мисли, требало би добро припазити пре него што је уврстимо у ред илузија. За то је потребно, као минимум, доказати неилузорност руске књижевности, која најзад није нашла почетак од Белог.

521238.730xp

Самоспознаја, као новорођенче у мени, широко отвара очи.“ (20) У овом лајтмотиву антропозофа Белог је очигледан уметнички изазов претпоставкама сопственог заната. Јер у шаблону “уметник кога је уништила антропозофија“, ако га не узвикујемо душевно, већ га изведемо на светло дана, открива се већи смисао него што би се то могло учинити онима који га узвикују. Није тајна да се уметничко стваралаштво толико чврсто повезује са несвесним да се малтене схвата као синоним овог последњег. Фридрих Хебел је са скоро протоколарном лапидарношћу уопштио све што је било речено о овом проблему од времена Платоновог дијалога Јона до савремених психологија стваралаштва: „Геније поезије хвата човека за косу, као анђео Авакума, окреће га ка јутру и говори: описуј шта видиш. И човек, дрхтећи од страха, то и чини; за то време, пак, долазе његова добра браћа и пале ватру под његовим ногама.“ (21) Према овој једноставној демонологији уметник плаћа тренутке свог надахнућа перманентним неуспесима у осталом делу живота; док није потребан Аполону, он је ништаван, блесав, несносан, просто глуп, али, ухваћен за косу и окренут ка јутру, он је генијалан, али није „при себи“, него у трансу, као да у буквалном смислу „није свој“. Да је свест, схваћена на такав начин, супротстављена уметнику, није потребно доказивати. Свест је просто други, „ништавни“, полус његовог постојања, из којег се он спонтано и спорадично усхићује до несвесности, где његово тело, привремено заузето неким демоном или умрлим или елементарним бићем, постаје оруђе уметничких сугестија. Уметност је у том смислу увек нека врста апропријације, а уметник је невини плагијатор који нема никакву представу о томе кога заправо и шта заправо он месечарски поткрада. Довести њега до свести значи довести га до свести о сопственој ништавности: „без божанства и надахнућа“; класични пример ове обрнуте реакције демонстрира случај Рилкеа, који је једном одлучио да савлада своје демоне помоћу психоанализе, али се на време освестио и прекинуо курс, пошто су демони, расрђени свешћу, престали да му испоручују стихове. Свест је погубна за уметника из истог разлога као што је светлост погубна за неразвијену фото-траку; питање је једино: каква свест, чија свест? Свест већине није Хегелова свест; за већину је сам додир са Хегелом једнозначан падању у несвест. Значи ли то да се одлуком већине Хегел ставља изван разматрања? Таквом демократијом могу да се забављају можда једино глупаци; али и глупацима не треба ускратити предност да сами себе спознају као глупаке. Свест чине нивои и различити квалитети свести; постоји свест записана у глави, али постоји и свест која се простире у тело. Међутим: научна предрасуда, која је постала опште прихваћена, легализује искључиво свест главе, негирајући сваку другу или је сврставајући у ред паранормалних појава. Пошто се у глави налази све осим инстинкта, а у телу све осим свести, замишља се да свест и инстинкти паралелно постоје, или „допуњавају“ једно друго, услед чега се „ми“ довијамо да на једне ствари реагујемо свесно, а на друге инстинктивно, излазећи, у првом случају, по правилу, суви из воде и остајући, у другом случају, по правилу, насамарени. Да свест није инстинктивна, а инстинкти нису свесни, са тим ће се сложити анкетирана већина; али питање се не решава анкетирањем већине, него добром вољом и умним деловањем малобројних. Антропозофија је наука о свести у такозваном несвесном: у инстинктима, навикама, рефлексима, мишићној осетљивости, животним функцијама, краће речено: у телу, које се учи да себе освести као дух. Наивно би било видети у овој науци једноставно науку у уобичајеном смислу речи; од осталих наука о духу антропозофија се разликује пре свега по томе што је ту допуштено говорити о духу једино у духу. Нико најзад неће пребацивати класику-филозофу што он у свом личном животу не наликује на хероје антике којима се бави, исто тако нико неће тражити од теолога да он разуме неистраживост путева Господњих на примеру сопствених истраживања. Али било би у сваком погледу бесмислено замислити науку о свести која се шири у несвесно без искуства самог ширења. О свести суде налазећи се унутар саме свести, и ако је објекат суђења – свест која је проширена изван својих граница, онда о њој не треба судити из шаблона раније свести, већ једино из искуства нове; у супротном, морали бисмо да конзервирамо свест која се шири у старом квалитету и да од ње захтевамо апсурдно умеће да прониче у свет сновиђења у модусу обичног будног стања (што би било једнако спознаји света не ширењем чела до света, већ сужавањем света до чела, додаћемо: Прокрустовог чела). Свест није картезијанац, чак ни феноменолог, који претпоставља да осим ње постоји још „нешто“, на шта је она управљена и свешћу о чему она јесте; свест није свест о нечему, већ је сама нешто (слично као што око не види свет, већ је само свет); то нешто свести је ствар у њеном смислу. Свест ботаничара, који истражује биљке, није нешто различито од биљака, већ саме биљке, опажене не у својој чулној самодатости, него у уму, и од правилности или неправилности те свести зависи: хоће ли се биљке у њој наћи на вишем степену еволуције или ће бити сврстане у неку „вишу“ слепу улицу еволуције. Аналогно: свест – horribile dictum! – теоретичара књижевности је (биће!) не привезак књижевности, него виша књижевност у књижевности, која потенцира медијумску природу ауторског надахнућа пре његовог освешћеног поновног успостављања у искуству. – Да речено не би шокирало слух и укус, биће ми дозвољено да се осврнем на један пример: последњу, посмртно објављену књигу антропозофа Белог, управо оно „Мајсторство Гогоља“, које би могао да напише једино сам Гогољ, да је био у стању да напише књигу „Самоспознаја“ из истог „старачког мрмљања Парки“ његовог стихијског тела, из којег је писао „Страшну освету“; на мајсторству те књиге, која је ишчитавала мајстора Гогоља из свести генија који га је ухватио за косу, било би адекватно решавати питање, да ли је антропозоф Бели раскинуо са Рудолфом Штајнером или је остао његов ученик. Нагађати о овој теми средствима позајмљеним од старих девојака јесте сраман посао и у сваком смислу неопрезан: услед опасности да човек изађе на глас као дилетант не само међу разборитим „колегама“, него и међу самим сплеткарицама.

Andrej Beli

Питање свести је на тај начин питање о могућностима ширења свести. Не психоаналитичке или какве год друге стерилизације свести са повратним утеривањем у осигурану нишу ништавила, већ њеног, Гетеовим речима, „ограничавања себе свим“. Рећи: свест је погубна за уметника, исто је што и рећи: ваздух је штетан за плућа; какав ваздух? за каква плућа? Ако постоји свест која је у стању да уништи уметника, онда постоји и свест, без које он бива уништен – као уметник и човек. Антропозофија Белог је правац извесне уметности која ће бити свесна или је уопште неће бити; карактеристично је да се о безвољности аутора „Петербурга“, који је наводно дозволио да буде хипнотисан, говорило (и говори се) управо тамо где је први пут његовом вољом постала сама свест. – Питању: како је могућа Глосолалија?, претходи питање шта је Глосолалија?, коме, са друге стране, претходи – одговор: она је орган опажања, или извесно déjà vu, тачније речено, déjà entendu у радијусу сећања, које се протеже до Књиге Постања и – даље, или место слетања мисли, нимало спутаваних речима, напротив, које себе осећају у речима, као еуритмијски гест у гасовитом велу који увија ваздух, другачије речено: известан одраз „чудака“ који ју је написао, а прецизније, оригинала његовог „човека у настајању“ („Епопеја Ја“), са кога ју је он заправо и читао. (22) Управо овај оригинал, а нипошто некакву филозофију или мудрост, Андреј Бели је имао прилику да у себи препозна при сусрету са Рудолфом Штајнером; у личности Штајнера појављивало се не учење, не теорија, не окултно знање и како би се све то могло назвати, већ непосредно објављен одговор на питање: шта човек може? – и зато се и поклонио у Штајнеру пред том снагом, јер га она није спутавала и није га хипнотисала, нити му се чак просто објављивала, него је жртвовала себе за њега, да би и он, немоћан, једном – могао. О овом пожртвовању („оно је превазилазило и снагу моје љубави према њему“, рећи ће он касније (23)) он је заправо угледао „бездан“, али не очима некадашњих сарадиника у „Музагету“ (у суштини, „руских дечака“, које су европејци жељни егзотике лансирали у „руске филозофе“), него као прафеномен „себе самог“; тим се благотворнијом и продуктивнијом показивала свест о сопственој немоћи у садашњости, као вољи за собом будућим, снажнијим. Антропозофија Белог је засведочена не само у књигама писца Белог, него, можда и у већој мери, у сећањима савременика о човеку Белом (24), који су пропустили да је опазе због виртуозне брзине њеног извођења. Налик Флоберу, који замало није умро од тровања мишомором, који је попила његова јунакиња; налик на Ничеа, који је себе у пароксизму заживотног улажења у смрт идентификовао са „сваким именом у историји“, он је постајао оно што је писао, и уживљавао се у немогуће: перманентно силазећи са старог истрошеног ума у таму телесног космоса, да би отуда улазио у нови ум који никада раније није постојао. „Глосолалија“ (једно од имена епичара Ја „Андреја Белог“) је еуритмијски узглобљена у заум, извесна фонетика стварања света, која није компонована испод чеоне кости, него, како то једино и приличи речи која је постала месо, у устима („ушао сам у своја уста да погледам космос речи“). Мисао-бомба у овом случају је детонирала у Штајнеровој „Тајној науци у скици“, или теозофији у знаку Гетеа, у суштини приказу физике тела макрокосмичког човека, која образују светски процес као еволуцију. Морамо замислити аутора „Котика Летајева“ како чита „Тајну науку у скици“, како је чита из истих оних стања свести из којих је писао свој роман, чак и више од тога: из којих га је слушао; међу свим књигама Белог „Глосолалија“ је остала по свој прилици она коју су најмање чули (и стога она која је у највећој мери будућа), потпуно затворена за наше логонеуротично време са његовим односом према звуку по принципу: „Реците А“. Филозофи, лингвисти, филолози, „стручњаци“ стоје пред њом у ништа бољем положају него остали читаоци; из „паукове глувоће“ своје учености они и нису у стању да другачије на њу реагују него као на неки трик или субјективно бунцање. Чудни људи. Требало би на тренутак да се удаље од сопственог бремена и размисле о томе да, ако и нису у стању да схвате ову књигу (схватити је значило би, ако ништа друго, умети мислити у њеним темпима), могли би најзад покушати да уживају у њој, као што се ужива у уметничком делу; рецимо, да је не читају, већ да је слушају, као што слушамо неког виртуозног виолинисту или пијанисту, склонивши у страну све наше „дискурсе“! Ко зна, можда ће и њима онда „лаконоге мисли веселе науке кренути не кораком трактата, већ ројем летачица које играју веловима“? Ко зна, можда у том случају они неће проћи мимо одговора, већ ће себе пробудити питањем за њега: ако руска књижевност није почела од Белог, онда зашто од њега не би могла да почне руска свесност?

8. јануара 2002. године
(на дан сећања на Бориса Бугајева)

 

__________

(1) А. Бели, На прекретници (На перевеле), стр. 111.

(2) У Раселовој „Историји западне филозофије“ (A History of  Western Philosophy, New York, 1945, p. 53).

(3) А. Бели, На прекретници (На перевеле), стр. 111 .

(4) А. Аљански, Сусрети са Александром Блоком, Москва, 1972, стр. 50-53.

(5) С. Бобров, Андреј Бели, Глосолалија. Поема о звуку, Леф, 1923, 2, стр. 157. На примеру наведеног Боброва читалац би могао суштински да обогати своје познавање из области руског интелектуалног беспосличења. Скоро истовремено са реакцијом на „Глосолалију“ аутор Бобров се писмено изјаснио поводом Шпенглеровог „Сумрака Европе“; у рецензији, по називом, „Контузовани разум“ (мисли се на разум Шпенглера), он упозорава читаоце: „Да би се избегли неспоразуми унапред ћемо се оградити: самог Шпенглера нисмо успели да прочитамо“.

(6) Ф. Степун, Сусрети, Москва, 1998, стр. 160.

(7) А. Бели, На граници два века, Москва-Лењинград, 1930, стр. 187.

(8) А. Бели, На прекретници (На перевеле), стр. 153.

(9) А. С. Пушкин, Писмо П. А. Вјаземском од новембра 1825. године (прим. прев.).

(10) Марини Цветајевој: „Па ви сте деца у поређењу са мном! ви сте још у рају! а ја горим у паклу! – нисам желео да уносим овај сумпорни Пакао са Доктором који у њему диригује – у ваш Рај.“ Само специфичностима судбине може се објаснити то што се ово топљење и претапање догађало пред очима јавности, која је, да није била толико неадекватна, могла барем, макар и ништа не схватајући у ономе што се дешавало, да се покаже са мање необдарене – ако не етички, а онда барем естетски – стране. Иза „потпуног кичменог слома“ нису опазили реални приказ одломака из књиге „Како се стичу сазнања виших светова?“, разуме се, у специфичној поставци аутора „Петербурга“.

(11) А. Бели – А. Блок, Преписка, Москва, 1940, стр. 318-319.

(12) У чланку из 1907. године „Принцип форме у естетици“.

(13) У смислу „Филозофских начела целовитог знања“ В. Соловјова.

(14) „Он ми је показао величину ЧОВЕКА, себе, понизио је у мени мог  ЧОВЕЧУЉКА. Да ли многи у мом узрасту имају срећу да тако верују у  ЧОВЕКА УОПШТЕ, као што ја верујем; и то је зато што сам ја ЧОВЕКА видео својим очима“ (А. Бели, Сећања на Штајнера, Париз, 1982, стр. 45-46).

(15) А. Бели, Рудолф Штајнер и Гете у савременом погледу на свет, Москва, 1917, стр. VI.

(16) А. Бели, Симболизам, Москва, 1910, стр. 453.

(17) Наслов једног од романа Андреја Белог; у питање је други том трилогије „Москва“ – „Москва на удару“ (прим. прир.).

(18) По каснијем личном признању: „Атмосфера ми је била веома туђа. И све време сам се против ње борио“ (Самоспознание, Москва, 1990, стр. 179).

(19) А Штајнберг, Другови мојих раних година (1911-1928), Париз, 1991, стр. 26.

(20) А. Бели, Корик Летајев, Петербург, 1922, стр. 13.

(21) F. Hebbel, Tagebücher II, Werke in zehn Teilen, hrsg. von Th. Poppe, T. 10, p. 40.

(22) Из писма Иванову-Разумнику од 1-3. марта 1927. године: „Ја нисам ни Котик, ни Борис Бугајев, ни Бели; ја сам Историја настајања самосвесне душе’“. Андреј Бели и Иванов-Разумник, Преписка, СПБ., 1998, стр. 508.

(23) А Бели, Сећања на Штајнера, Париз, 1982, стр. 53.

(24) Један од мноштва примера: „За мене је несумњиво да је Бели већи од свих својих књига, да је Бели-човек много, неупоредиво значајнији од Белог-писца“ (Павел Мадведев, Из сусрета са Андрејем Белим).

 

Превод са руског: Бојана Мишковић

Извор: Андреј Бели, Глосолалија, Београд, Логос, 2009.