FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Бела Хамваш 

Немачкарство 

Почетком века је Валери мисли да у разнострукости модерне европске цивилизације може да распозна
само једну једину монолитност. Реч је о одређеној енглештини, али он не каже шта под тим подразумева.
Можда да нам је крој одеће енглески; можда да нам је мишљење тако комерцијално; можда што сматрамо коректним понашањем ону специфично џентлменску равнодушност која не губи главу чак ни онда кад ветар однесе с ње шешир. Разуме се, Валеријева тврдња је већ и онда изгледала несавремена, јер је превага немачкарства била тешка и пре педесет година.

Kада искрсне овакво питање, као енглештина, немачкарство, обично се упућује на појам

национализма. Национализам уопште значи да се појачава национална црта, и да људска група одступа
од нормалне хуманости. Нација, или народ је нека устаљена и масовна појава облика деформације, и они
који су се деформисали обично су нарочито поносни на то. Припадати нацији значи исто што и на истоветан
начин бити деформисан, прослављати такву деформисаност, а остале презирати. Ако одступање од
нормалног поприми колективне размере и стабилизује се, у сваком случају настаје нешто попут религије, или расе, или народа, или нације, или класе, изнутра слава, споља отров, јед и комичност.

Сатирична тема за националну, расну, класну самосвест. Овај пут је, пак, реч о таквој врсти заједничке деформације људи који масовно живе скупа, која не подразумева потпуно колективне категорије нације, или расе. Немачкарство је увек помало мутно, у крајњим својим мислима је било неутемељено, до краја недомишљено, оно истина је да је непрекидно трагало за собом, али се није пронашло ни у непрекидној потрази. Ова лабилност, несигурна и без корена, саму је себе покривала претераном устаљеношћу.

Немачкарство се, кажу, препознаје по реду, али ред није истински, више је само педантерија. Јер је педантерија претерани ред, основа му није смисао, него фикс-идеја.

Све племенско је деформисано у односу на нормално и универзално хумано. Ако се ово деформисано биће развије и ојача, може и да потисне нормалност, чак може и да дође у сукоб с нормалношћу и универзалношћу, а поврх свега у овом свом деформисаном бићу оно може бити посебно агресивно и нетрпељиво према свакој другој нацији, као што стварно и јесте. У немачком се систематизовању свакако појављује поремећеност ума особеног склопа. Постоје два степена поремећености ума: први је мономанија истраживања, други је нападно потврђивање резултата. Биће које је изгубило своје универзално својство свакако је празније и јадније од нормалног; свака нација, класа, раса историјска је епизода, неспособна је да живи чисто и целокупно, магла је која се јавља у неозбиљним преокупацијама и на концу је посебан вид нонсенса.

После распада универзалног света средњовековне Цркве, од времена од када нема јединства човечанства, историја Европе се налази у знаку нација, ту лекцију смо имали прилике да научимо из безброј примера. Недвосмислено је да је на почетку новог доба немачка реформација била овакав национални покрет, чија је најважнија тековина брисање универзалног наднационалног језика и његово замењивање народним језицима.Тиме је укинута могућност универзалне комуникације међу народима. Не само због тога што људи из других држава нису разумевали националне језике, него нарочито због тога што универзални појмови нису могли бити изражени на националним језицима. Улога латинског поглавито није била да практично повезује народе, него да повезује универзалне појмове неизрециве на националним језицима. Латински језик је у средњем веку испуњавао задатак универзалне људске комуникације.

Знамо да реформација није била усмерена против Цркве, него против корумпираног клера, али знамо и то да је напад погодио Цркву и ако је у историји Европе било трагичних момената, онда је овај био такав, као последица напада готово је потпуно нестала снага универзалне Цркве човечанства, а моћ клера је пак остала готово нетакнута. Национализми могу настајати само у свету у којем народе не повезује више јединство универзалности. У тој ситуацији је немство, као и остале нације, неограничено могло да развије своју националну особеност без било какве више контроле. Развијање националних особености код осталих народа није било нарочито штетно за стране нације. Оно нешто што се назива немачком систематичношћу већ је средином осамнаестог столећа попримало све више облик парализе (Фридрих Велики), од Хегела на овамо опасност је постала претећа, развитком немачког сцијентизма, пак, ова је организација, која се проширила на опстанак целог човечанства, подјармила целу земљу. У овом тренутку нема народа који свој начин живота не би обликовао на темељу систематичности која је настала из особеног склопа поремећености ума немачке нације.

Kао што је познато, ова систематичност је названа науком (сцијентизмом). Теорије ове организације избациле су из природног поретка живот милиона аутономних народа. Пример за то је деловање марксистичке теорије на Русе. Али је измењена обрада земље и индустрија, војска и државна администрација, дипломатија и уметност, друштвена структура и индивидуални поредак живота на тај начин што је све премештено на специфичну сцијентичку базу. Kонструисани су појмови као идеализам и материјализам и позитивизам и übermensch и поглед на свет и развитак и расизам и класна борба, уз помоћ једне очајне дијалектике, појмови за које, ако не по другом, оно по њиховим последицама (покољ и лакрдија) просечна трезвеност сместа запажа да их није створио сазнајни смисао, него да су они борниране фикс-идеје једног мономанијакалног (педантног и арогантног) класификовања.

Данас, у другој половини двадесетог столећа настала је таква ситуација беспримерно деликатна и тешка у светској историји - за чије разрешење не само да нема никакве могућности, него по свим знацима у односу на њу нисмо у стању чак ни да јасно поставимо питање. Прво запажање, које треба поставити јер се налазимо у неизвесности, јесте да ли је такозвани објективни свет науке независан од људске личности која га сазнаје заиста постојећа стварност, или је пак чиста фикција. Запажање треба поставити, јер ако би овај свет био само индиферентан, као што би свако очекивао на основу трезвеног ума, у сваком моменту његова антихумана природа не би била агресивна према човеку. Међутим, то изгледа неоспорно. Свет науке као да није само безличан и безегзистенцијалан, нити је равнодушан према људским вредностима; сви знаци говоре да овај свет има одређену оштрину уперену против човека, као да у томе кључа нека нескривена мржња, готово освета према хуманом, и чија би делатност била мучење и кварење људског живота. Kонстатације науке имају приметну намеру озлеђивања, као да наука гаји нарочит ressentiment према човеку. Због тога се свет науке не може назвати просто нужношћу, није безегзистенцијалан, него је антиегзистенцијалан; није ахуман, него
антихуман; није објективан, него немилосрдан, и према људским вредностима гаји видљиви анимозитет.

Разуме се, све је то неутврдиво. Али да су у свему томе што се збило у последњих педесет година умешани прсти науке као најважнијег активног чиниоца и иницијатора, и све оно што се догодило, збило се у знаку науке, то је опште познато. Наука је највиши показатељ вредности. Наука је најбољи посао. Наука је апсолутни ауторитет. Без науке нема фашизма, ни националсоцијализма, ни комунизма, нема рата бојним отровима, нити бактериолошког рата, нема рата у ваздуху ни моторизованог рата; без науке нема крчења прашума, нема пљачкања мора, масовног убијања животиња, без науке нема ни Чеке, ни Гестапоа, ни Аушвица, ни тјурме; нема Kатинске шуме, Хирошиме, Kореје, Мађарске, Тибета. И што је необично, као да све ово и није нехотична последица науке, него као да се у овим језовитим чињеницама суштински очитује мржња науке према животу.

У другој половини двадесетог века човек живи у непрекидној стрепњи, не само због тога што моћ науке у сваком тренутку може да уништи земљу, него још више због тога ако ова моћ, чак и у случају да остави човеков голи живот, лишава човека његовог нормалног начина живота и срозава живот на све безвреднију вегетативну егзистеницију која нема никаквог значаја, тежине, лепоте, истине, озбиљности, светлости.

У овом тренутку више нема разлике између мира и рата, јер се људско биће потпуно изгубило у оба случаја, заправо је свеједно да ли постоји или не постоји. У крајној линији изгледа да свет који је створила наука није добронамеран; циљ науке није сазнање, него акт моћи, и то није својство појединих дисциплина (природне или техничке науке), него ова црта науку као науку принципијелно обележава у свим њеним видовима.

Наравно, постоје знакови по којима наука не ствара овај свет, него открива оно што постоји, то јест свет одиста постоји, одиста је онакав каквог га наука описује. То већ и због тога мора тако да буде, јер се човек непрекидно судара с нечим изван себе и ово спољашње изгледа нека узајамно повезана стварност. А опет недвосмислено је да човек, према мишљењу филозофа које треба сматрати озбиљним, није у односу са стварима, него са сопственим појмовима које је створио о стварима. Лако је, дакле, могуће да оно с чиме се човек судара јесте свет човекових појмова који је у специфично окамењеном облику. Разуме се, све је то такође неутврдиво. Наше способности тренутно не изгледају довољне да бисмо могли да утврдимо фактичку стварност такозваног објективног света науке, или је он таква појмовна конструкција на којој нема пукотине, и отуда он изазива утисак узајамно повезаног реалитета. У сваком случају сумња постоји да снага науке није у њеној истини, него у организацијиЊена снага није у томе што својим појмовима открива стварност фактичког света, него што су ови појмови изграђени за просечан људски разум у незаобилазно затвореном и строгом систему. Према томе, наука не полази од сазнавања стварности, него се труди да створи такву појмовну организацију која није усмерена на сазнање, него на друге циљеве, и чији пробој у овом тренутку изгледа немогућ.

Појмови и узајамне везе су очврсли, и остварили су грађевину веома сличну неминовности. У сваком случају постоји нешто у конструкцији грађевине што побуђује страховање. Наука се сматра апсолутним знањем. Међутим, кад се нека мисао апсолутизује, увек је сумњиво. Знамо да су током историје многобројне појмовне организације мислиле за себе да су коначно знање, али је у сваком случају уследио тренутак када се испоставило да оне нешто крију.

Последња оваква организација био је средњовековни клерикализам, у оно доба вавилонска кула саграђена од гнајса, са својим страховитим размерама, и у својој неоспорној сигурности. Можда су у праву они који мисле да је клерикална догматика била база система светске моћи средњовековног свештенства; догматика није била у знаку истине, него у знаку савршене организације. У оном тренутку када се ова организација распала и
испоставила чињеница да нема своје истине, цео систем се сам од себе распао. Али је могуће да су у праву они који науку сматрају за базу једне новије организације светске моћи, науке која је изграђена по узору на средњовековну догматику, али с усавршеним системом, израслим из антиклерикалних и реформистичких покрета после губитка историјског деловања свештеничке светске моћи. На овај начин би нескривени антихуманизам и освета који се налазе у науци, и сваковрсни разјарени анимозитети изражени према човеку добили објашњење, јер је наука заправо антихришћанство.

Али би било разумљиво и то да су ужаси сцијентичке организације далеко премашили тако богату историју лажи, насиља и израбљивања клерикалне светске моћи, а поврх свега наука је унела нешто ново у историју. Kао што А. Kами пише, у средњем веку било ко да је, било где починио ужасну подлост, краљ, кардинал, папа, министар, никада то није било ништа друго до индивидуална самовоља и изузетак, којим је повређиван интактни и хумано чисти поредак света, али није ослабљиван; у нововековној организацији светске моћи неправда више није изузетак, него легитимни акт који наука подупире, и неправда се више не скрива, него сцијентично оправдана, она блистајући почињава свој злочин опијена знањем које поседује.Јер ни за тренутак не треба сметати с ума да модерне институције власти, као индустријска предузећа, банке, дипломатија, полиција, обавештајна служба, државна администрација, војска, партије, нису израсле непосредно из друштва, него без изузетка против друштва, по узору на неки виши систем.

Средњовековна догматика и нововековни сцијентизам су овакве организације на вишем степену, организације које до крајње црте прожимају људски животни поредак, и обликују га по свом узору. Науку не пројектује из
себе друштво, него се друштво изграђује према организацији науке. Увек је најпре конструкција, потом
дело. Савршенство организације сцијентизма далеко премашује средњовековни клерикализам. У средњем веку су постојале пукотине кроз које не само да је могао продрети протест против неправде власти, него се и стално пробијао, и могла се очитовати светлост. Оваквих пукотина нема у друштвима изграђеним према организацији науке, а уколико их и има, оне постају све незнатније. С обзиром на виши ниво организације науке, овде се никако не може очитовати мисао која се не слаже с организацијом.

Зидови грађевине постају све тврђи, колективно и индивидуално биће се све више сцијентификује, спрема се да се без остатка упије у статистику, у психологију, у социологију, у биологију, у хемију, и настаје таква непробојна организација која човеков поредак живота заиста може да поремети све до онтолошких тачака.

У другој половини двадесетог века је несумњиво најкрупније питање просветљавање науке као егзистенцијалне лажи. Свет у којем у овом тренутку живимо створила је наука, она га организује и одржава својим школама, образовањем, индустријом, државама, истраживањима, администрацијама, војскама, фабрикама, банкама, болницама, уметношћу, штампом, мами нечувеном будућношћу и напретком, док се човечанство данас, овде на земљи спрема да потоне у до сада незамисливом бездањем понору престрашено и понижено, искварено и подло и укаљано, међусобно нахушкано народима и класама и нацијама, распомамљено наоружаном мржњом, и већ с нескриваном осветољубивошћу, уз помоћ колосалних проналазака. У средњем веку клерикализам је преварио човека; обећавао је ред, а оно што је пружио била је лаж, насиље и израбљивање. Наука се јавила као
носилац светлости, али се испоставило да је тама коју је донела већа од претходне.

Егзистенцијална лаж науке почива на три поставке:

1. објављује да је њена снага у истини, мада та снага не припада истини, него једној организованости високог степена;
2. објављује да је објективна, то јест да њено сазнање обележава стварна верност, мада је безлично индиферентна, антиегзистенцијална и антихумана;
3. објављује да уз непристрасан смисао трага за истином, мада својим фиктивним конструкцијама пружа базу системима светске моћи.

Наравно, веома је крхак садржај реалности у овим поставкама. Али ако би их и обележавала евидентна истина, ни онда не би имале значаја. У једном систему није пресудан стварни садржај истине у изјави, него како се изјава може уградити у организацију, односно да ли она усавршава или не усавршава организацију. Једна изјава може да изрази и апсолутну истину, али ако се не може прилагодити систему, ништа не значи. А што је ужа база стварности система, незнатнија је његова способност примања истине.

Током времена системи губе своју еластичности и способност асимилације, и нису способни да приме никакву мисао која им је страна. Немају више способност обнове. То је онај тренутак када један систем заузима негативан став према истини, односно када се систем егзистенције претвара у егзистенцијалну лаж. Сви знаци говоре да је наука стигла на ову тачку; неће, али и не уме да прими подстицај из извора који је изван њеног система, и није способна ни за шта друго до да одржава у погону своју аутоматизовану организацију. Организација може да буде савршена чак и онда ако јој је сваки елеменат погрешан; систем може бити савршен чак и онда ако му је свака поставка лаж. Један апарат може да ради савршено чак и онда ако му је сваки елеменат егзистенцијално савршено фалш. Због тога је једна једина ствар важна: аксиом. Испитивати нешто друго као основни аксиом - бесциљно је и бесмислено.

Систем егзистенцијалне лажи није у стању да прими изјаву која је дошла изван система. Не постоји изјава чији је садржај апсолутна истина, каже он. Свака изјава има значај само у односу на њену организацију. Покидана је веза система с истином која вечито обнавља егзистенцију. Између система и стварног света настала је лажна комуникација. Што значи да све оно што каже систем поседује лажни звук.

У другој половини двадесетог века настало је време када је недвосмислено могуће утврдити да је наука, која је срушила средњовековни клерикални систем лажи, и сама постала систем лажи, у лажној је комуникацији са стварношћу, односно у дијалогу човек-свет више нема истине. Разуме се, наука нема начина да буде свесна ове чињенице; нема начина због тога јер није реч о стварној лажи и поставци унутар једног система. Лаж је уграђена у систем, и обавља функцију, што се не може раскринкати. Оно с чиме је човек суочен није лажна изјава, него процес фалсификовања који се распростире на целокупну егзистенцију и све прожима. Систем егзистенцијалне лажи је лавиринтски сплет, унутар којега више нема могућности да се уверимо у истинитост или неистинитост ствари, и овде више не постоји ништа друго до механички рад, незаустављива обмана, вртоглавица, забуна, изговор, објашњавање, уверавање, превара, загонетка и тајна

Kао последица лажне комуникације никаква врста хуманог односа не остајеинтактан, лажни дијалог псеудоегзистенција човечанства, из којег не произилази ништа, понајмање је природна заједница. И оно што замењује заједницу једна је научничка концепција заједнице, логор, партија, касарна, војска, комуна.

Док је свет идеја и политичка моћ немачког фашизма побеђена у Другом светском рату, немачка
егзистенцијална организација која је створила фашизам проширила се по целој земљи. Егзистенцијална
организација се назива наука, и то је сасвим вероватно права физиономија и заокруженост немачке реформације. Оно што се у овом тренутку догађа на земљи, у индустрији, или у политици, у друштву, или у економији, у уметности, или у филозофији јесте сцијентизам и под знаком је сцијентификације која се
распростире на све моменте егзистенције. Фашизам је исто тако један од видова ове научне организације
егзистенције као и социјализам, или комунизам; банке и генералштабови и универзитети и клинике су под
истим овим знаком.

Стварањем егзистенцијалне организације науке немачкарство је дошло у посед до сада незамисливих размера светске моћи, немачкарство које је, истина, поражено (?) као спољашњи политички подухват, али као моћ која организује егзистенцију, оно на аутономан начин неограничено управљање животом свих народа.

Одломак из књиге Патмос, превод Савa Бабић, 1994