FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

O проф. др Милошу Ковићу, историчару који допире до света иза маски 

Дрина није река него кичма. Њена велика историја још није написана. Генерације из 1960-их рођене су и припремане за један, а обреле су се у сасвим друкчијем свету. Тешка и узбудљива времена омогућила су нам да видимо ствари и људе онаквим какви заиста јесу. После свега што смо преживели, било би невероватно да смо остали аполитични. Српска демографска драма не проистиче из економске него из духовне и моралне кризе. То је питање свих наших питања. Аутошовинизам и „дух самопорицања” нису нова појава у српској историји. У току је покушај да се централни српски мит замени туђим, подеснијим за обликовање „класе покорних”. У борби за душе наше деце, традиција није стега него средство одбране и ослобођења

Add a comment

Подиже се дивља хајка
Против једног српског рода
Да му не да да осети
Шта је срећа и слобода.

Add a comment

 

Делује невероватно да један од ретких народа ако не и једини, коме је испевана ода, ту оду не да није имао за лектиру, већ већина његових припадника за њу уопште и не зна.

Такав величанствен израз дубоког поштовања, дивљења и љубави, духовни споменик у стиху подигао је италијански песник Габриеле Д’ Aнунцио / Gabriele D’Annunzio/ у поеми Одa српском нaроду /Ode alla nazione Serba,/ 1915. године – Надахнут српским подвизима у Првом светском рату и српском несрећом, Д’Анунцио је почео писање поеме у Венецији 12. а завршио 16. новембра 1915. године. У миланском листу Corriere della sera је 24. новембра, исте годинe, објављена у целини.

Add a comment