FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Ми, Срби, смо заиста специфичан народ. Народ крајности - ината, цркнутих комшијских крава, а истовремено народ срдачан, гостопримљив, поносит, несебичан.

 

Десило се шта се десило. Небо се истресло на нас, видели смо како, а зашто, то нам је објаснио Амфилохије.

Свашта је испливало из те воде. Разни пацови, гмизавци и остала гамад. Али, оно што је најјаче и највеће у овој несрећи је пробуђена свест, слога, јединство – хуманост већег дела народа. И пре званичног позива људи су почели да носе помоћ, да се пријављују да волонтирају. Гледајући слике несреће, потиснули смо сопствене проблеме, јер у односу на људе који су изгубили домове, неки и животе, наши проблеми нису тако велики.

Посебна вредност је ангажовање омладине. У времену уништеног образовања и поремећеног система вредности, где се крађа и крадуцкање, као и силиконска дупета и сисе једино исплате, омладина је показала невиђену храброст и хуманост, жељу да помогне. Коначно је у нечему видела СМИСАО. Без потребе за патетиком, сликањем, тапшањем по рамену, добровољно су дошли у великом броју да помогну.   

                  

Браво, народе! Како смо јаки кад се сложимо! Штета само што нас је несрећа ујединила.

Много пута је енергија народа изневерена и узалуд утрошена. Надам се да неће и овог пута.

 

Јелица Михајиловић