FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed


Саша Кнежевић

                           ,,Ниједан велики човјек не живи узалуд.Историја свијета јесте само биографија великих људи.“
                                                                                                                                                                                           Томас Карлајл

Занимљиво, да је један од најрадикалнијих нихилиста, румунски филозоф Емил Сиоран (Чоран), био очаран једино једном личношћу, чувеним румунским херојем и вођом румунске Гвоздене гарде Корнелијем Кодреануом, одушевљен због његове челичне истрајности и неприкосновеног родољубља који се оличавао у бескомпромисној жртви, вјери и пркосу.

Харизматична несаломљивост те изузетне личности није могла оставити равнодушног, чак ни једног апсолутног негатора какав је био Сиоран. Он усхићено пише да једино такав човјек може да поведе титанске духове, да на такве хероје поробљена земља чека вјековима, и када их Промисао напокон изнесе, нико није равнодушан на прометејски огањ који доносе са собом. У оду посвећену њему ,,Ода капетану“, он пише:

,,Навикли смо на половне патриоте, пихтијасте и празне. Умјесто њих се појављује појединац који земљу и њене проблеме посматра са ужасном непопустљивошћу. Постоји разлика у густини духа. Онај који је земљи дао другачији смјер и другачију структуру у себи је ујединио елементарну страст и духовну отуђеност. Та његова решења важе и у тренутном и у вјечном. Историја овог свијета не познаје визионара са више практичног ума и такве способности, одржаване душом једног свеца…“

Увијек “он недостаје, човјек за кормилом. Он нам недостаје, човјек и ништа више“ усхићено кличе и велики Шарл Морас… И мученички српски народ се молио Господу вјековима непрестаним литургијским прозбама да их ослободи и пошаље једног Вожда… Свијет који походи један аутентични Херој не остаје више никада исти. Он зрачи оним соларним принципом након којег се ледени наноси отапају и све почиње да се покреће. Међутим, ово наше вријеме је вријеме које се одликује оним ,,половним патриотама, пихтијастим и празним“, доба у којем су ,,мртви живљи него икада“, за чијим се подвизима носталгично недоследни осврћемо.

Данас када умире свака врлина и када је пресахнула и најмања жеља за узвишеним жртвовањем, преостаје нам само да се са недостижним дивљењем сјећамо и призивамо свијетле примјере из прошлости. Запљуснуло нас је оно вријеме млаких које уздиже не тако давнашњег Хероја до „митског ступња“, до саме неопипљивости, у односу на данашње покољење које ,,сном мртвијем спава“. Тако да су се данас оствариле оне пророчке Јингерове ријечи, када пише за њихову генерацију ратника, да ће се најбоље огледнути њихова снага и увидјети њихов подвиг, тек.. “када једном буде незамисливо да човјек да живот за своју земљу – а то вријеме ће доћи…“ – али исто тако каже да ће тада све бити готово, и идеја о Отаџбини ће бити мртва такође – “а онда ће нам можда завидјети као што завидимо свецима на њиховој унутрашњој снази“. Тек данас можемо да се питамо, да ли је вријеме хероја вријеме далеке прошлости, а ово само збориште малих и осредњих људи, како је још онда говорио свети владика Николај. У једној бесједи владика Николај поставља никад актуелнија питања, па у њој каже:

,,Да ли су најпре требали да дођу у овај свијет сви велики, а после њих сви мали, најпре сви јаки, а после њих сви слаби, најпре сви свијетли и срећни, а после њих сви мрачни и несрећни? Да се природа није већ заморила рађајући, и да није почела истресати из својих крила последњу ситнеж спремајући се да заспи или умре? Да нисмо ми та посљедња ситнеж наше мајке земље, која је већ остарила, те жели да се одмори од рађања? „Све има своје вријеме“, рекао је један стари мудрац „има вријеме рађању и вријеме умирању, вријеме сађењу и вријеме чупању, вријеме рушењу и вријеме зидању“. Да није тако и са херојима? Да ли има вријеме хероја и вријеме нехероја? Вријеме, кад природа рађа један херојски пород и вријеме, кад га чупа и на мјесто његово производи ситну проју? Да нисмо ми та ситна проја, која је никла на једном исцрпљеном и испоштеном земљишту, на коме су дуго успјевали високи борови?“

Стална и одлучна спремност на узвишену жртву, жртвовање које надилази ,,животарење по сваки цијену или мир по цијену издаје или благостање без части“, је увијек био најсветији подвиг који је представљао боголикост људских ипостаси и давао највеће преимућство таквим прегаоцима које је изразито осјећало и њихово окружење. Витештво у раном средњем вијеку није имало обавезно наследни карактер: било је могуће постати витез. За то се тражило да кандидат почини такве подвиге којима ће показати свој херојски презир према животу и посвједочити поменуту двоструку вјерност. У најстаријим видовима витешког рукоположења витез је посвећивао витеза без учешћа свештеника, готово као да је у ратнику постојала одређена сила (,,слична неком флуиду“, може се рећи) чијим су се непосредним преношењем стварали нови витезови. О томе се налази траг у индоаријској традицији – ,,ратници који посвјећују ратнике“. ,,Тек касније је за витешко рукоположење установљен посебан религиозни обред. У средњем вијеку писане су многе расправе у којима су свако оружје витеза и све што витезу припада представљано као симболи неког духовног или етичког својства, симболи такорећи одређени да га чулно подсјећају на поменуте врлине и да тако безмало свако витешко дјеловање повежу с унутрашњим дјеловањем. Са нестанком витештва европско племство је на крају такође изгубило духовни елемент као референтну тачку своје највише ,,оданости“, поставши дио обичних политичких организама – као што је случај управо с аристократијама националних држава које су настале након средњовјековне цивилизације“, пише Јулијус Евола у ,,Побуни против модерног свијета“.

Tомас Карлајл у изузетној књизи ,,О херојима“ истиче да је сва историја народа и човјечанства у животима и радњама великих личности, које долазе по одредбама провиђења, он у исто вријеме признаје да су богови и пророци хероји прошлих времена, да је њих с тим временима занавијек нестало, и да се хероји неће више јављати међу људе у облику „богова“ и пророка, него у модернијим, мање узвишеним, али доступнијим облицима – свештеника, пјесника, књижевника, краљева. Хероји као и све друго у историји, долазе само онда кад им је вријеме и потреба за њих, и они нестају заједно са њиховим временима, у којима су постали када престаје потреба за њима. Карајлова теорија историје почива на вјери у људе које је провиђење послало на свијет, свака епоха има своје тежње, своје потребе, па и своје мане, што је све оличено у једном хероју.

За Карајла се у дјелима великих личности представља сва историја друштва и народа, они су оваплоћени философски и историјски системи, и само су хероји позвани да управљају свијетом и да га воде путем напретка; свако друштво које воде осредњи људи мора се распасти – закључује у предговору књиге ,,О херојима“, коју је и превео наш велики философ Божидар Кнежевић на српски језик и издала Српска књижевна задруга 1903. године. Између осталог и Карајл истиче највећи хероизам и савршенсто богочовјечности истакнуто у личности Исуса Христа па пише:

,,Па кад је (паганско) обожавање какве звијезде имало неког значаја у себи, колико га је више морало имати обожавање једног хероја! Обожавање хероја наше је трансцендентално дивљење једном великом Човјеку. Ја велим да се великим људима још човјек диви, а велим и то да у основи и нема ништа друго чему би се човјек могао дивити. Никаквог племенитијег осјећања у души човјековој нема него дивљење према човјеку вишем од себе . То је у данашњем часу и у свима часовима животворни утицај у човјековом животу. Религија почива на томе; не само паганизам него и много више и истинитије религије, сва религија досад позната. Обожавање хероја, дубоко, одано дивљење, потчињеност, ватрена и безгранична, која се осјећа према најплеменитијем, божанском облику човјека – зар то није и клица самог хришћанства? Највећи од свих хероја јесте један, којег нећемо да именујемо овде. Нека свето ћутање размишља о тој светој ствари; ви ћете видјети да је то посљедње савршенство једног начела, које се провлачи кроз цијелу човјекову историју на земљи“.

Као што се научна, умјетничка, филозофска, религијска, као и свака друга мисао десакрализовала, секуларизовала и институционализовала у антитрадиционалном свијету у коме убрзано гаснемо, тако је и у тој профаној савремености технократије и психократије (Волков), материја деспотно овладала духом, па је као и све друго, и ,,дријевно иницијацијско витештво“ у његовом превасходно мистичком обједињавању (,,уједињењу поломљених оштрица мача“, ,,склапање вертикале и хоризонтала Крста као најсавршенијег облика и симбола“), се срозало на најнижи ниво спортских надметања и оличило у његов најпримитивнији облик само сирове животињске снаге коју оличава напумпан мишић у његовој свакодневној хиперкомерцијализацији инфантилне хоризонтале. Ово је доба оне ,,пасионираности нижег од норме“ (субпасионираност) склоност ка љењости, пасивности, паразитисму и издаји како то у својој теорији о етногенези и пасионираности излаже Лав Гумиљов. (Такође он каже, да поједини људи пројављују некакву “биохемијску енергију“ која се изражава ка огромној вољи за дјеловање у разним областима живота, са снагом и способношћу која је непојмљива са тачке гледишта обичног човјека. Такви људи праве пробој у историјском, научном и културном погледу, и он може бити и позитиван и негативан, али искаче из свакодневне обичности, и завршава се често доследним жртвовањем за своје идеале.)

Боголика ,,мужевност духа“ се срозала на неприлично исфеминизирани облик, духовног растројства оличеног до нерепознатљивости у унакаженом ,,полу и карактеру“ (изображеном покрету, гестикулацији и мимици, трансродном инжењерингу који најбоље досеже преко својих сателита у мас-медијима; поп-култури и кичу…) и оне ,,хтонске природе која га прождире и спушта на фалусну раван“. Остали су само дифузни трзаји лешева, од оног некадашњег истинског дјеловања у аутентичној снази духа. У ,,дионизијском времену“ оне представљају дегенерисане облике сирове (инстиктивне) снаге, која под најмањим потресима духа одмах попушта и отказује свој безумни деструктизам (рефлекс преплашене звјери сатјеране у ћошку кавеза). Овдје евоцирамо један најсвјетлији израз нестајућег хероизма који потиче из хришћанске традиције, гдје је Херој неминовно био и Аскета, полажући цијели свој живот једном хришћанском уздизању, чија је смирена част презирала пуки живот у одсуству духовне слободе. Као и све друго што има потенцијал пуноће у хришћанству, и хришћански Херој коначно у богочовјечанској пуноћи Исуса Христа има своју максималну афирмацију. Погледајмо само нашу средњовјековну историју светих српских хероја (исихаста и молитвеника), гдје се величанствени хероизам преплиће између најузвишенијих примјера из мартирологије и витешке борбе за Крст Часни и Слободу Златну, у лику свих оних православних витезова који у мирнодопским условима живе по монашким правилима иако су у браку (ткз. бијело монаштво), водећи оне унутрашње ,,велике свете бојеве“. Наша једина преостала дужност у чијем испуњењу је могућ будући преображај, као што нам и поручује Томас Карлајл у његовом величанственом одавању почасти херојима, јесте она вјечита дужност да будемо храбри, она вриједи и данас као и онда.

Храброст је и данас највећа врлина. ,,Прва дужност једног човјека јесте и данас савлађивати страх. Ми се морамо ослободити страха; ми уопште не можемо радити дотле. Догод један човјек не згази страх ногом, дотле су његове радње ропске, не истините него подле; па и мисли су му лажне; он мисли као роб и подлац. Треба да је човјек храбар, и он мора бити храбар; он мора ићи напред и држати се као човјек, ослањајући се безобзирно на одредбу и избор виших сила, и уопште не бојати се ничега.

Данас као и увијек потпуност његове побједе над страхом одредиће колико има у њему човјека“. У временима лажних хероја настају безличне револуције (,,побуне маса“) које се позивају на лажне демократије, слободе и једнакости, пошто народ увиди да је све у њима лажно почне се питати ,,да ли је икада игдје било другачије, и да ли су икада ходали овом земљом истински хероји“. Било је и биће Хероја, док год постоји обожавања хероја и док год траје човјек, то је и суштинска порука Карлајла.

СКК