FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Питате се које он? Он је тај којем је држава омогућила да осети дејство моћи над народом. Ми смо, пред њима, сви грађани другог реда, наше постојање је ништавно, наше породице не заслужују спокојан живот, без обзира чиме се бавимо. Он има право да управља нашим животима и поседима јер му је држава и систем то омогућио.

 


                       
 

На интернету ових дана кружи писмо једне мајке која са својом породицом, како каже, трпи тортуру политичких моћника…

 

 

***

 

Зовем се Ивана, имам 34 године, мајка сам двоје мале деце, дипломирани сам инжењер архитектуре, супруг ми је доцент на универзитету.

Ја сам, са својом породицом, жртва насиља ‘над породицом’, пишем насиља ‘над породицом’, јер је овај термин готово непознат јавности, а живот у породици која трпи насиље других особа је болно тежак.

Све је почело пре 5 година када је Он, физички напао мог супруга са мојим двогодишњим сином у наручју. Дете је плакало сатима. Терор се одомаћио у нашем дворишту, више га нисмо мерили сатима и данима већ месецима и годинама.

Он је саградио вилу поред наше мале породичне куће, набавио пса који се савршено уклапа са његовим зеленим травњаком и његовом породицом из каталога.

Био је 20. март 2012, пети рођендан мог сина, у том тренутку син ми је имао веома тежак облик атопичног дерматитиса који је захватио готово цело његово тело, дете није излазило из куће. Почео је рођендан, долазе нам другари, нашој срећи нема краја.

Деца се безбрижно играју у дворишту са лоптом. Мој син се повратио, пробудио, ужива, смеје се са осталом децом. У једном тренутку лопта одлази према Његовој огради, Његов углађени пас, трчи према огради и сумануто скаче према лопти, деца не прилазе, пас са супротне стране ограде је ротвајлер и веома је бесан, долази Он, са својом цењеном супругом, помоћу штапа узима лопту са нашег поседа и баца…мислили сте деци… деци која чекају своју лопту…не он баца лопту свом псу који је у неколико секунди раскидао на комаде. Нема објашњења, Он је Зао. Питамо га: „Зашто сте то учинили“… „Па морао сам видите како је пас полудео за лоптом, на крају крајева та лопта кошта 10 дин..“.

Колико кошта осмех мог детета питам се ја… Лопте у нашем дворишту више нема, трчање деце је забрањено јер то смета њиховом псу.

Ми живимо на селу, као млади брачни пар пожелели смо да формирамо мање домаћинство. Набавили смо шест кока носиља и једног петла, да нам пева и греје душу. Питате се шта се десило. Стигла нам је комунална инспекција и забранила нам да држимо коке на селу, мислите да је то апсурд, е па није кад имате моћне пријатеље. Можете мало променити закон и забранити људима да држе кокошке на селу. Дотична особа је сматрала да коке производе муве, и да она не може да живи од мува… а петао, знате, ујутру кукуриче, и то ремети њихов савршени сан полтрона и улизица. Платили смо и казну, због њихових утицајних веза, а наш сан о петлу који нас буди, ће морати да причека.

Питате се које он…он је све оно што је ова земља, Србија, изнедрила протеклих десетак година, он је бивши министар, супруга му је судија, а деца по приватним школама, он има пет станова и луксузну викендицу са великим возним парком.
Он је тај којем је држава омогућила да осети дејство моћи над народом. Ми смо, пред њима, сви грађани другог реда, наше постојање је ништавно, наше породице не заслужују спокојан живот, без обзира чиме се бавимо. Он има право да управља нашим животима и поседима јер му је Држава и систем то омогућио.

Све се наставља и дан данас, описала сам само неколико догађаја из наше свакодневнице. Наше приче су се свеле на објашњења о томе где почиње зло и где се завршава људска похлепа.

За почетак размишљамо да напустимо ово место, не мислим место где тренутно живимо, већ државу јер наша деца нису заслужила да живе у држави којом управљају људи који не поштују основу сваког друштва, а ту је на првом месту породица са правима детета на слободан психичко, физички развој без тортуре.

Питам Вас, зашто остати? Можда зато што су нам се деца родила у овој кући, можда зато што смо овде за сваког од њих када се родило посадили по једно дрво, можда зато што имамо складан брак и живимо са пуно љубави, можда зато што је ова мала кућа све што имамо и што нас подсећа на једну давну замишљену срећу у тренутку када смо је купили? Можда…

‘Он’ има своје име презиме и можда управо пролази поред вас, и прича са вашом децом, а ви не знате ко је тај човек…време је да сазнате да оваквих људи има.
‘Он’ има своје име и он је један од ‘Њих’, ја имам своје име и ја сам једна од ‘Вас’.