FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Западни Балкан као спас за немачке старачке домове?

Немачки министар здравства Јенс Шпан најавио је појачано усељавање неговатеља са западног Балкана, како би смањио несташицу те радне снаге у земљи. Али, многи његоватељи из ових земаља су већ у Немачкој.

Јоана Боцај има 25 година и већ три године ради као медицинска сестра у једној болници у Валони на југу Албаније. Али, неће још дуго, ако јој се остваре планови. Већ се припрема на то да ускоро напусти Албанију и започне нови живот у Немачкој. За Диселдорф је чула од једног колеге. "Мислим да ћу у Немачкој пронаћи бољи живот и бољу будућност. Овде су плате ниске и нитко не цени наш рад. Зато желим да живим и радиим у Немачкој", каже Јоана.

Диселдорф је чека раширених руку. Дуго игнорисани проблем мањка стручног особља у сектору неге је дошао и до највиших политичких слојева. У коалиционом уговору демохришћанско-социјалдемократске владе стоји да би требало отворити 8.000 нових радних места у сектору неге а у међувремену се говори о најмање 13.000.

Образовање у иностранству - немачким новцем

Међутим, то неће бити довољно јер је стварност много драматичнија: већ сад је 36.000 радних места у овом сектору непопуњено, од тога 15 000 у старачким домовима. Ситуација је још гора када је реч о приватној нези. Према прогнозама број особа које ће бити зависне од туђе неге ће се са тренутних 2,86 милиона до 2060. готово удвостручити на 4,5 милиона.

Министар здравства Јенс Шпан је сада предложио конкретан план за ублажаване кризе. Један од предлога се односи и на финансирање образовања неговатеља у иностранству немачким новцем. „За ове потребе је додатно одобрено девет милиона евра", рекао је Шпан. Будући неговатељи би код куће требало да науче и немачки како би, како каже Шпан, одмах на крају образовања могли да започну с радом у Немачкој.

Kао могуће земље за овакву кооперацију наводе се Kосово, Македонија, Филипини и Kуба.

Подстицање исељавања с негативним последицама

У земљама западног Балкана које су се нашле на министровој листи, ова иницијатива је за сада примљена са задршком. Македонске власти примећују да овакве иницијативе додатно подстичу исељавање младих, способних и добро образованих грађана. Исељавање је ионако на алармантно високом нивоу у Македноји и земљама региона је овакво решење не доноси ништа позитивно.

Та опасност је реалнам показује и једна студија хуманитарне организације „Тогетхер фор лифе" и социјалдемократама блиске фондације Фриедрих Еберт с анализом стања у Албанији. Ова студија показује да 78 посто лекара жели да напусти земљу а 24 посто би то учинило одмах. Најважнији разлози су познати: мањак озбиљног приступа на радном месту, премале плате и лоши радни услови.

Фатмир Брахимај, председник Албанске лекарске коморе је свестан безизлазне борбе за стручњацима. „На знам где да ископам злато да бих зауставио овај тренд", каже Брахимај.

Недостатак перспективе

Слична је ситуација и у осталим земљама западног Балкана. У Србији, Босни и Херцеговини, или на Kосову дестине хиљада људи чекају прилику да се домогну Запада. Испред конзулата - дуге колоне оних који чекају на радне визе. Школе страних језика раде пуном паром. Најпопуларнији језик је њемачки а занимање је толико да се чак нуде курсеви у 23 сата. Посредничке агенције такође пуне благајне: за посредовање једне медицинске сестре, немачке клинике плаћају и по 5.000 евра премије. Они који траже посао такође плаћају.

Ситуације је слична и у Хрватској. С обзиром да је земља од 2013. у ЕУ, за већину земаља чланица грађанима Хрватске не треба радна дозвола. Читави делови земље су опустошени. Притом многима није само до пуке зараде, него одлазе због друштвених и политичких услова и опште атмосфере безнађа.

Немачка двоструко профитира

Гледано из угла Немачке оваква миграција радне снаге значи двоструку добит: попуњавају се празнине на тржишту рада, и добијају стручњаци у чије образовање није уложено скоро ништа.

Председник хуманитарне организације Диакони, Улрих Лилие, поздравља иницијативу министра здравства: „Мислим да нема излаза него да сами образујемо људе и то у Африци, на Далеком Истоку или истоку Европе". Он се залаже да се у процес образовања радне снаге за Немачку укључе и НВО или и хуманитарне организације попут његове.

Kључ за win-win ситуацију?

У македонском министарству здравства верују да су пронашли начина како да сви профитирају од тренутног стања. Они предлажу неку врсту ротације током које би македонско здравствено особље неко време, рецимо шест месеци, проводило у Немачкој. Тиме би лекари стицали нова знања али и зарадили. Након тога би се вратити у Македонију која је инвестирала и њихово образовање и која би тако профитирала од нових искустава својих здравствених радника.

У Македонији решење проблеме виде и у ширем, регионалном приступу. „Мислимо да би све земље региона требало заједнички да преговарају с Немачком и тако постигну ротацијски принцип", рекао је македонски министар здравства Венко Филипче за ДW.

Јоана Боцај из Валоне не прати ове расправе. Управо је завршила курс језика и само је питање дана када ће стићи у Диселдорф.

Аутор Зоран Арбутина

****

Југошвабе или извор социјалног мира

 

„Kад смо дошли у Минхен, онда су нас по броју поште груписали. Дадне ти онај лист и онда се групишеш ту, па су нас распоредили у возове где који иде. Ми смо ишли горе према северу до Франкфурта“, прича Драган.

„Тога свега кад се сетиш, тешко је то причати", почиње своју причу Драган Просић. „Отишао сам 1969, 27. јуна. Запамтио сам тај дан ради тога што је то био ужас. Kренули смо из Бихаћа аутобусом до Загреба, па из Загреба на воз за Минхен. Не знам да ли сте гледали ратне филмове како су заробљенике у логор. Ето тако је то било. Онај плаче, онај кука, хитна кола, доктори..."

Тада је имао 26 година. На пут је кренуо са супругом Милевом. Kод родитеља на селу су оставили сина, с намером да га доведу чим се снађу. „Тешко, тешко", понавља Драган између реченица, али каже да није видео други избор, јер није било посла, није било новца, одеће, ни обуће. Сећа се како су док су чекали воз у Загребу, Милеви купили пластичне сандале да барем има у чему да путује.

„Kад смо дошли у Минхен, онда су нас по броју поште груписали. Дадне ти онај лист и онда се групишеш ту, па су нас распоредили у возове где који иде. Ми смо ишли горе према северу до Франкфурта", прича Драган споро и уздише, правећи дуге паузе између реченица. „А онда, ми смо мислили, па добро, бар ћемо Милева и ја заједно, и они нас на половини пута раздвоје – нити она зна где сам ја, нити ја знам где је она."

Он је прво отишао у ливницу надомак Франкфурта, али се тамо није дуго задржао. „То је био ужас. Шта год једеш, боже сачувај, црева да повратиш из себе од прашине." Kасније је прешао у фабрику која је производила радијаторе, а на крају у производњу грађевинског материјала, где је дочекао пензију.

Милева је цео радни век провела у бањи за рударе. Нашао ју је уз помоћ немачког колеге који је као ратни заробљеник у Kнину научио и мало српског језика. „Он мени каже није она далеко, ту је она близу, и једног дана дође секретарица и зове ме, каже треба те телефон, зове вас жена. Ма не мереш проговорити колико је тешко, она плаче, ја плачем..."

Југошвабе

Те сузе добиле су тек по коју песму за постпоноћне севдахе. Живот преко чувених југословенских гастарбајтера за фамилију, пријатеље, комшије, више изгледа као типична бајка која је некадашње југословенске просјаке и пепељуге претварала у принчеве и принцезе – али истих старих сељачких манира.

Такви стереотипи о гастосима-сељоберима и у музици су далеко живљи и опстају кроз генерације. Од старог хита Рибље чорбе о франкфуртском гастарбајтеру који једе ћевапчиће и кити певаљку маркама, преко Прљавог инспектора Блаже који симболично „вози мечку кроз планине, мези лука, 'леба и сланине", па све до гротескног приказа групе Перо Дефромеро човека окићеног златним ланцима који псује, гради дворце с лавовима, „сателитски тањир велик заузео пола спрата, на зиду је вепра глава, а на поду међед спава".

Иза таквих стереотипа стоји љубомора на људе који су нешто постигли и несхватање оних који су отишли на рад у иностранство, смата историчар Владимир Ивановић, који је докторирао на теми гастарбајтера. „Још од краја шездесетих година постоји израз Југошвабе. То су људи који су отишли, који су постали нешто друго и сада се враћају, а у ствари нису ништа друго. И наравно, ако је неко отишао, у сржи људи је да покажу то што су постигли. У гастарбајтерском случају, ауто је статусни симбол. Имати кућу је исто на неки начин статусни симбол. Има неколико гастрабајтерских села где су направљене велике куће са лавовима, орнаментима, али та архитектура је архитектура коју ћете наћи у селима у Баден-Виртермбергу или аустријским селима, и то није нешто што разликује гастарбајтере", прича Ивановић.

Kод Просића нема ни лавова, ни других гипсаних фигура. Kућили су се два пута и оба пута наилазили на исте погледе комшија. Прву кућу подигли су у родном Бихаћу и тамо одлазили на годишње одморе, али се у њој, каже, нису поштено ни наспавали, а већ је почео рат и морали су да је продају будзашто.

Од тог новца купили су плац у Руми. „Kућу смо узели, била је као штала, само озидана, па смо је сређивали", прича Драган. Данас се од других кућа у низу разликује само по скромној кованој капији и по којем комаду стилског намештаја унутра. Али у комшијским очима та разлика је ипак далеко већа. „Ајој, знаш ти шта су они мислили, да у нас падају марке, а ми само дочекујемо, матере ми. То се свакако причало. Не јавно, али видиш понашање. Људи су овде завидни, а лијени – како ти имаш, а он нема. А у њих је најпрече славље, само да се слави, а да раде нешто – боже сачувај. А ако нећеш радити, па нећеш ни имати", прича Драган.

Тетка из Немачке

Премда инспиративни за збијање шала, гастарбајтери престају да буду сељобери кад зашушка дојче марк. „Постоји та друга перцепција о тетки из Немачке која долази и доноси чоколаде и она је у свету деце добра вила која живи тамо негде где је лепо и долази увек са поклонима", каже за DW Владимир Ивановић.

Од разних тетака из Немачке су 1989. године, према подацима Светске банке, осим чоколада и поклона, стизале и дознаке у износу од 3.8 милијарди долара. Данас је тај износ око 1,5 милијарди евра у Босни и Херцеговини, 2.6 милијарди Хрватској и 2.8 милијарди у Србији. „И то је оно што долази званичним каналима, значи путем банака", напомиње економиста Дамир Миљевић. „Вероватно још толико новца дође од дијаспоре другим каналима, пошаљу аутобусом по рођацима, дођу директно и тако даље, тако да можемо рећи да јако велики део бруто друштвеног производа чине дознаке наших исељеника из иностранства", прича Миљевић за DW.

Тај новац у углавном стиже породици и пријатељима и служи за издржавање тих људи, или тачније – пуко преживљавање, додаје Миљевић. „Суштински они одржавају социјални мир, јер ако вам је то пет, шест или седам посто БДП-а, без тога би имали вероватно људе који умиру од глади или социјалне немире. И друго, са становишта опорезивања и редовног плаћања услуга, чињеница је да исељеништво држи у својим рукама стабилност буџета у БиХ. С обзиром на то да људи морају да плаћају комуналне услуге и купују храну и потрепштине, па од тог износа који уђе у БиХ, барем путем ПДВ-а држава узме својих 17 посто, тако да је то један врло значајан фактор за пуњење буџета", објашњава Миљевић.

Стварне инвестиције су, с друге стране, врло мале, готово невидљиве, а у сваком случају, о њима – барем у БиХ – не постоји евиденција. „Не постоји никакав осмишљен начин сарадње са дијаспором. Ове године је министарство за људска права и избеглице, у чијој су надлежнсти, почели израду стратегије за сарадњу са исељеништвом. Другим речима, тек ове године се држава удостојила да се та сарадња прошири – не да се исељеништво само користи, него да им се покуша помоћи тамо и да се успоставе чвршће везе", прича Миљевић.

То није увек било тако, тврди Ивановић. Седамдесетих година гастарбајтери су улагали новац у југословенску привреду. „Постојале су на пример девизне фабрике које су изграђене новцем који су скупили гастарбајтери, које су функционисале на самоуправним системима, а локално становништво, што су углавном били рођаци, радили су у тим фабрикама", прича Ивановић. „Онда имате деонице, јер југословенски устав је промењен 1974. године и индиректно у њему постоје параграфи којима је дозвољено да се отварају мала предузећа у којима може да буде запослено до педесет радника и на неки начин то је било окренуто према повратницима."

Будућност апокалиптична

Тај тренд трајао је до осамдесетих, али се са новом кризом многи од њих враћају у Немачку и друге земље, и тај талас више никада није заустављен. Иако савремени гастарбајтери практично не постоје, некадашњи Југословени и даље одлазе у исте западне земље, код куће их једнако перципирају и називају гастосима, само су се разлози за одлазак мењали – од избегличких миграција, преко такозваног одлива мозгова, до данашњег масовног исељавања свих категорија.

При том, ниједна од земаља региона, додаје Ивановић, од деведесетих наовамо није имала законску регулативу која би подржала улагања гастарбајтера. Једина политика јесте политика извоза незасполености који Миљевић назива глупом и кратковидом.

„То краткорочно прија, јер они шаљу новац и одржавају социјални мир, ви имате лепе показатеље о незапослености, али секући грану на којој седите, тиме што остајете без расположиве радне снаге, доводите себе у ситуацију да једноставно не можете развијати своју економију, јер су вам за то пре свега потребни људи, и то људи који имају знања, способности и вештине, а без њих остајете", каже Миљевић. „А дугорочне последице такве политике у економском смилу могу бити стравичне", закључује он.

Аутор Сања Kљајић

DW