FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed


Интервју- Др Мило Ломпар 

Др Мило Ломпар, професор на Филолошком факултету, у монографији "Црњански - биографија једног осећања" осветљава животну путању писца "Сеоба" и његов положај у српској култури

Има сенки којих је писац Милош Црњански био свестан: и личних ограничења, и животних грешака, и каријерних пропуста. И има оних које је крио од себе: неумитност животних избора, неусклађеност сопственог духа са светом. Временом је нагласке стављао управо на те скривене чиниоце. Али их је стављао у шифрованом облику. Духовна биографија настоји да протумачи ове егзистенцијалне шифре као вртлоге пишчевог духа. Она захвата обе стране стварности, и уметничку и животну, успоставља корелације између њих, али их не подвлашћује. Отуд она не излаже сваку појединост живота него оне појединости које сматра пресудним, у њиховим повезаностима или несагласностима, јер нису све чињенице једног живота подједнако значајне.

Ово у разговору, за "Новости", каже др Мило Ломпар, професор на Филолошком факултету и председник Задужбине Милоша Црњанског. Ломпар у монографији "Црњански - биографија једног осећања" осветљава животну путању писца "Сеоба" и његов положај у српској култури.

- Представе о политичком профилу Црњанског су веома чврсте, јер почивају на тешко променљивим силама једне културе: не идеолошким силама, које се мењају, нити вредносним оценама, које се после извесног времена непроблематично образују - каже Ломпар. - Будући да се у нас обнавља давнашњи савез грађанске и левичарске интелигенције, који је достигао врх у југословенству и титоизму, највише што се Црњанском може признати, са задршком, јесте велика уметничка вредност. Ова књига настоји да покаже како је највећи модерни српски писац непрестано мењао и богатио своје књижевно искуство, погађао историјске токове свог времена и пророковао надолазећу српску трагедију.

Да ли је теза да је био фашиста исконструисана?

- Насупрот моди међуратног времена која је интелектуалцу наметала да буде левичар, Црњански је ишао стазом државне идеје. Осећао је инстинктом пречанског Србина колико је држава важна за националну егзистенцију. Следећи државну политику правио је новинарске и дипломатске компромисе. Отуд је називан фашистом. То су говорили они који су имали разумевања за усташки устанак 1932, који су програмски позивали на рушење југословенске државе, који су писали похвале фиреру после споразума Хитлер--Стаљин. Околност да су били комунисти као да их је заувек амнестирала од одговорности. Некима се код нас стално прашта, некима никад.

Да ли зато што је имао храбрости да нагласи драму српског постојања у Југославији није добио заслужено место?

- То је важан моменат његове проказаности до данас. Следбеник југословенске државне идеје, пре свих је видео њену немогућност. Шта чинити када се политички образовала словеначка и хрватска посебност? Вратити се српском становишту. Тако је додирнуо табу. За грађанску интелигенцију, то је сумња у југословенство; за комунистичку, оспоравање доктрине о "великосрпској хегемонији".

Оптужба да је подржавао нацистичку идеју одвела га је у емиграцију. Како је изгледао његов живот у тим годинама?

- У емиграцији је посматран као човек Стојадиновића, дакле Немаца. Код Немаца, пак, био је човек који је рат провео у Лондону. Још пре рата, бележи Грол, био је рђаво уписан код грађанског света, а код комуниста горе него рђаво. Његове књиге нису биле штампане: новац је зарађивао тешко, примао је социјалну помоћ. Иначе је био универзитетски образован човек који је знао пет језика: мађарски, немачки, француски, италијански и енглески. Све је то трајало пуне две деценије.

Зашто су комунисти пристали на његов повратак?

- Били су им потребни уверљиви докази да су друкчија земља од оних совјетског блока. Највише интереса за његов повратак показали су неки писци, попут Танасија Младеновића. Потом носиоци "полицијског родољубља": Александар Ранковић, Слободан Пенезић Крцун. Највише су се противиле "комунистичке демократе" као Коча Поповић. Тито се саглашавао са протестима насталим у часу када се вратио. Српски "либерални" комунисти су, по једном сведочењу, настојали да онемогуће да добије "Нинову" награду.

У какву стварност се вратио Црњански?

- То показује есеј Љубомира Симовића из 1960: у њему је назван фашистом и денунцијантом, чија су нова дела "јадни остаци" и чији су некадашњи чланци били "политички криминал". Прочитавши есеј, што знамо по једном писму, Црњански је разумео у какав свет мора да се врати: погнуо је главу под јарам нужде. У недавној беседи у САНУ, Симовић описује то време тако што говори о идеолошким оптужбама Црњанског, да би поменуо свој есеј готово као прилог песниковом повратку. Али, нема ни речи о идеолошким осудама у есеју: ни 58 година од када је есеј објављен није било довољно његовом писцу да обележи сопствене заблуде и грехове. Толико споро се мења наша јавна свест. Јер, наш "салонски комунизам" - како га је бесмртно означио Црњански - остаје неуништив и непролазан.

У књизи расветљавате однос Црњанског и Андрића, има ли у оценама које приватно износе љубоморе?

- Некима се чини да нисам био благонаклон према Црњанском; неки су, пак, уверени да сам био ненаклоњен Андрићу. Настојао сам да опишем палету њихових подударности и различитости: личних, поетичких, књижевних, политичких, друштвених. То сам процењивао у карактеристичним паровима светске књижевности: Гете-Шилер, Толстој-Достојевски, Бјорнсон-Ибзен, Елиот-Паунд, Ман-Џојс. Има ли виших тачака поређења?

Црњански оличава драму и величину маргине у култури. Само: није негација културе него креација у култури доказ величине у постојању на маргини. Црњански није негирао Његоша ни народну поезију ни косовску традицију, што сам и показао, него их је друкчије разумевао од Андрића.

Зашто је Црњански до краја остао неуклопив у доминантни ток наше културе?

- У егзистенцијалном смислу, био је идиоритмик: човек који одвајајући дух од света следи аутентични ритам егзистенције. Његово основно осећање било је осећање страности које је испунило и унутрашњи садржај живота, и спољашњи положај у свету. Човек као странац се налази на дну његових књижевних фигура: маргиналца, аутсајдера, емигранта и самоубице. У књижевном смислу, припадао је алтернативној лирско-метафизичкој димензији књижевног искуства, док је доминантна у нас епско-историјска димензија. У политичком смислу, био је радикални модерниста који је заговарао националну оданост, тежио модерности грађанског друштва а не његовом укидању, што је био циљ надреалиста и комуниста. У културном смислу, он је фигура субверзије и границе, оличење духа и личности, а не фигура центра, као синтеза моћи и личности. Тек ако би се садржаји културе битно проширили, његово место би се могло институционално променити. Можда. У духу, оно је непроменљиво.

Аутор Драгана Матовић

Новости

-----------------------

Видети још:

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:757004-NAGRADjENI-NA-63SAJMU-KNjIGA-Najbolji-Prometej-i-Sluzbeni-glasnik