FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Небојша Бугариновић

Чланак је написан поводом двадесетогодишњице НУНС-а, чији је господин Бугариновић био председник у периоду 2004-2006

Ко о чему, баба о уштипцима. Нисам се надао, а слутио сам, да ћу и после десет година говорити о истој ствари. Последња шанса за спас правог новинарства у Србији, онаквог каквим га памтимо и прижељкујемо, јесте формирање 16 регионалних јавних сервиса.

Идеју сам својевремено безуспешно покушавао да објасним како политичарима као доносиоцима одлука, тако и колегама које су учествовале у креирању нове медијске сцене у оквиру које ће функционисати новинарска професија. Заузети међустраначким борбама и препуштајући европским чиновницима да им кажу шта треба да раде, први су незаинтересовано слегали раменима, а други су или били опчињени сугерисаним моделом свеопште, некритичке приватизације или су мудро ћутали, планирајући где ће себе уденути у новом неолибералном амбијенту. Разумевања су имале једино колеге на локалу, престрављене оним што им се спремало.
Мислим да је крајње време да признамо: у време медијске транзиције потпуно смо заменили тезе. Статусна питања, приватна или јавна својина над гласилима, постала су примарна за писце медијских закона, уместо да нам основни циљ буде креирање амбијента који ће – без обзира ко је титулар својине – гарантовати квалитетно, свеобухватно и објективно информисање. Оно коме су стремиле и за које су се школовале генерације новинара. Оно које ће грађанину пружати истиниту и правовремену информацију, а не оно које ће код њега изазивати гађење и осећај да су медији ту само да би њиме манипулисали за рачун и у интересу овога или онога.
Наравно да нисам против приватних медија. Њих тржиште тера да се не опуштају, да непрестано иновирају, да лансирају нова лица, али и да штеде и рационализују. Толико да почну личити једни на друге као јаје јајету. И наравно да им демократија дозвољава да буду селективни и пристрасни. И наравно да се све више препознају по менаџерима који их воде, него по уредницима. Но, ту и лежи основни проблем. Управо зато да би цветало хиљаду цветова, приватни медији ван Београда и Новог Сада морају имати алтернативу. Мора постојати довољно јако уточиште, острво на које ће се склонити поменути грађанин из претходног пасуса, контаминиран манипулацијама и бесомучним пљувањем по политичким неистомишљеницима или презасићен истраживачким новинарством које разоткрива ко је Станијин нови дечко или колики грудњак носи Дара Бубамара.
Његово величанство „Објективна и свеобухватна информација” не сме бити проста роба. НЕМА НОВИНАРСТВА ТАМО ГДЕ ЈЕ ИНФОРМАЦИЈА САМО РОБА НА ТРЖИШТУ! Додуше, има нечега што по форми подсећа на њега, слично се пакује и презентује, али је у суштини реч о ПР-у, реклами или разгласу, гарнираним бесомучним количинама јефтине и приземне забаве. И то је, нажалост, оно у шта се већ претворила медијска сцена у Србији, препуна глумаца који изигравају новинаре и кулиса за које се тврди да су редакције. Да ли је то идеал за који се пре двадесет година залагало две стотине храбрих новинарских глава и који је, потом, у редове НУНС-а привукао хиљаде колега?
Зашто тврдим да је неопходно формирање 16 регионалних медијских сервиса који би подразумевали телевизију, радио, новину и интернет издање? Један разлог је тај што јавни сервис, по моделу какав је код нас устројен, не врши своју елементарну функцију. Једноставно, Србији фале гласила која би покривала догађаје на ширем простору од општина и округа, довољно малом да људи који на њему живе осећају међусобну блискост и повезаност свакодневним животом, а опет довољно великом да из богатства тема издвоји оне најзначајније и најзанимљивије. На пример, Чачани и Крушевљани могу разумети значај довршетка пута који спаја краљевачки и врњачки Гоч. Они су увезани суседским, пријатељским, завичајним или родбинским нитима. За већину оних који живе у другим деловима Србије ова информација је без важности. Или, шта грађани Санџака могу на РТС-у сазнати од битних информација о ономе што се догађа око њих и од чега им зависи квалитет живота, изузев што се сваког десетог дана појави нека „дирљива” прича о ђацима који кроз снег километрима храбро пешаче до школе? Где су проблематизовани прилози о дешавањима на северу Војводине, где једни уз друге живе Мађари, Срби, Буњевци и Хрвати? Где су вести које се баве специфичностима живота у Источној Србији, Срему, Западном Поморављу, Шумадији? Ни РТС, ни Јавни сервис Војводине немају ни простора у програму, ни кадрова за тај посао, без обзира што је становништво ван Београда и Новог Сада итекако заинтересовано за информације о људима и догађајима у њиховом окружењу. Досадашње искуство показало је да су нереална очекивања да ће огромну рупу у извештавању покрити приватни медији. Суочени са суровом конкуренцијом они су се одрекли већине информативних садржаја, а због ниских и нередовних плата, као и отказа, остали су без квалитетних новинара. У исто време, њихова веза са политичарима постала је још директнија него што је то био случај раније.
Други аргумент у прилог регионалних сервиса је стварање пунктова професионалног новинарства на читавој територији Србије. Регионални центри били би много јефтинији од републичког и покрајинског, а били би финансирани по угледу на њих – или из буџета, или из претплате, или на неки трећи начин. Недовољно искоришћени студији и опрема у унутрашњости већ постоје. Слање текстова и прилога интернетом драстично смањује трошкове, а цена пристојне технике је вишеструко нижа у односу на раније године. Пошто локалне власти не би могле да директно утичу на финансирање регионалних гласила, био би уклоњен најбитнији извор директног притисака на новинаре. Редовне плате, макар на републичком просеку, вратиле би добар део професионалаца у новинарство и итекако утицале на квалитет програма. Такође, пошто би регионални медији покривали подручје од десетак општина, са различитим политичким групацијама на власти, могла би да се створи равнотежа снага и интереса која би налагала објективније извештавање. Додатна корист је у томе што би и покрајински и републички јавни сервиси добијали далеко квалитетније материјале о дешавањима од ширег значаја него што је то сада случај.
За ова јавна гласила би, наравно, морала да важе другачија правила него за остала, како у погледу количине рекламног простора (нормално је да га буде мање, јер добијају и директна средства из претплате или буџета), тако и у погледу обавезних садржаја у програму. Обавезни информативни, васпитни, културни или документарни садржаји, неупоредиво актуелнији за гледаоце одређене регије него у републичком и покрајинском сервису, представљали би информативне професионалне оазе, како за оне којима су намењене информације, тако и за оне који их производе и презентују. За већину локслних приватних гласила њихово постојање неће представљати конкуренцију или изазов, али за неке храбре и инвентивне међу њима сигурно хоће. Није искључено да се и они укључе у трку за ону публику коју не интерсују само бесконачна ђуска, нови народњачки пројекти и разговори о маскари. Када дух проструји етром и усталаса менталну жабокречину свакојака су изненађења могућа. А када вам неко каже „Али, Европа од нас тражи друго“, довољно је поставити питање: „А како могу британски БиБиСи или ХРТ да имају регионалне редакције и програме?“
Шта је алтернатива? Па, она је већ годинама на делу. Гомила локалних медија је на издисају, запослени примају плате од двадесетак хиљада динара (не баш сваког месеца) и грозничаво траже други посао, а утучени новинари и уредници су потпуно незаштићени од свакојаких притисака локалних моћника. Без наде да ће се ускоро нешто променити.
Зато је мој текст поводом двадесете годишњице постојања нашег удружења апел, а не пригодна здравица.

Небојша Бугариновић