FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Маја Херман Секулић

Монументална изложба југословенске архитектуре изазива одушевљење блазираног Њујорка, интересовање младих студената архитектуре и уметности који хрле у МОМУ да је открију, али у нама буди осећање носталгије

У чувеном Музеју модерне уметности у Њујорку одржава се од 14.07.2018 до 13. јануара идуће године импозантна изложба југословенске архитектуре под интригантним насловом „Према конкретној (бетонској) утопији: Архитектура у Југославији, 1948–1980”. Наслов је духовито двосмислен јер „concrete” на енглеском значи и бетон и конкретан, а остварити ни конкретну, ни бетонску утопију није мала ствар!

У опису изложбе каже се да је овај импресивни архитектонски опус изазвао „међународну пажњу за 45 година постојања Југославије”(!), мада је та земља нешто дуже постојала, али тачно је да је ова архитектура производ послератне, социјалистичке Југославије, оне између прекида са Стаљином до смрти Тита, те земље које више нема. А архтектура је, као што се види на овој изложби, била пресудна у остварењу визије нове државе.

Изложбу „Архитектура у Југославији 1948–1980” (која се, морам да приметим, ваљда због политичке коректности, ни у једном тренутку не назива „југословенском” архитектуром мада је као таква била позната у свету) организовао је Мартино Стирли, главни кустос Филипа Џонсона за архитекутуру и дизајн, Владимир Кулић, доцент на Атланик унивезитету у Флориди, и Ана Кац, асистент у одељењу за Архитекуру и дизајн Музеја Модерне уметности.

Изложба се исто тако рекламира као „прва” мада то она, истини за вољу, баш сасвим није јер јој је претходила, много мања по обиму, али релевантна, јер је прва и јер је ушла у архиве Колумбијског универзитета, „Изложба југословенске архитектуре 1974–1984” чији кустос је био архитекта Милош Секулић, а која је одржана у тадашњем Југословенском културном центру у јануару 1985.

На овој монументалној изложби у МОМИ, која је заузела велике просторије на трећем спрату, приказано је 400 радова који показују широк дијапазон талента и мултикултуралне утицаје богате балканске традиције али и нових идеја о изградњи полетног, енергичног друштва које је било базирано на високим идеалима антифашизма, братства и јединства и самоуправљања. Ове идеје су се у архитектури и споменицима, као и у свакодневном животу, често остваривале на бриљантан начин, досезале светски врх, али су се потом, нажалост, показале као утопија из наслова саме изложбе.

Посебна пажња, чак и посебне просторије, посвећене су највећим именима југословенске архитектуре као сто су Богдан Богдановић, Вјенцеслав Рихтер, Јурај Најдхарт, Светлана Радевић, Едвард Равникар и Милица Штерић, а одмах при уласку дочекују нас блиски нам и пријатељски објекти – Торањ на Авали Угљеше Богуновића и Лалета Јањића и Музеј савремене уметности на Ушћу Ивана Антића и Иванке Распоповић. Изложба је пропраћена изврсним видео инсталацијама Мире Турајлић, порученим за ову прилику фотографијама Валентина Jecka, и оригиналним уметничким радовима Јасмине Цибиц и Давида Малојковића.

Поставка је подељена на четири дела. Први је употреба бетонских конструкција од 1950-их као интегралном делу „Модернизације”, која говори о процесу урбанизације и изградњи, пре свега Новог Београда, као најамбициознијег урбаног пројекта у Европи после рата а у рангу са Бразилијом у Бразилу и Чандигаром у Индији. Затим следе „Глобалне мреже”, отварање ка свету у време постколонијалног покрета несврстаних (Рихтер је тај који је својим павиљоном „Југославија” на светској изложби у Бриселу 1959. направио продор југословенске архитектуре у свет), као и обнова Скопља после катастрофалног земљотреса 1963. уз учешће међународне заједнице на челу са чувеним јапанским архитектом Кензом Танге.

Ту је и пројект архитекте Зорана Бојовића у Лагосу о коме је теоретисао Рем Кулхас. Трећи је тзв. „Свакодневни живот” где нас чекају познати предмети као што су Искрини телефони, или Rex столица, који се и данас виђају у неким ентеријерима, или к-67 црвени киоск Саше Мехтига који је за ту прилику донесен у Њујорк, што само у нама може да изазове носталгију. Четврти део су „Идентитети” који јасно говоре о томе како је социјалистичка модернизација била ипак рафинирана кроз локалне боје и идентитете и како је Јурај Најдхарт, бивши сарадник Ле Корбизијеа, тако развио специфични босански модернизам заснован на отоманској традицији, или како је Богдан Богдановић, најважнији представник меморијалне архитектуре, успевао да да локални идентитет својим апстрактним концептима у Јасеновцу, Вуковару, Мостару.

Овај, вероватно најзначајнији светски догађај овог века за нашу културу на територији бивше Југославије, ова изложба њене архитектуре изазива с правом дивљење света, одушевљење блазираног Њујорка, интерес младих студената архитектуре и уметности који сада хрле у МОМУ да је открију. Али у нама, у мени која сам рођена и одрасла са том архитектуром која је била самосвојна а светска, са духом тих монументалних споменика који су сада замењени кичерајским делцима, она изазива неизбежно и снажно осећање носталгије за узлетом и капацитетом тог талента, али и депресију што је то светско признање стигло post mortem за визију земље које више нема.

Политика

-----------------------------------

-------------------------------------

 Видети јoш:

http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/kad-je-beograd-bio-svet-pastelnih-zgrada-letecih-tanjira-i-italijanskih-dvorista/

- http://www.6yka.com/novost/140671/vladimir-kulic-arhitekti-su-u-jugoslaviji-osvojili-siroko-polje-slobode