FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Осипање редова ДСС након одлуке да раскине коалиције са СНС нови је доказ да партијски живот у Србији функционише као култна сцена из „Радована III“ када се Зоран Радмиловић придружује омраженим, али јачим комшијама.

Председништво Демократске странке Србије (ДСС) одлучило да раскине све коалиције на локалном нивоу са владајућом Српском напредном странком (СНС) у 14 градова и општина. Многи то тумаче као корак некада велике и битне партије ка опозиционом Савезу за Србију. Одлука је објашњена неслагањем са „велеиздајом односно предајом Kосова и Метохије“.

Али, свега неколико сати касније стигао је још један доказ да је српска политичка сцена у расулу и да је корупција јача од сваког уверења. Врло брзо након саопштења ДСС јавило се неколико функционера Златиборског округа, који су објавили да иступају из ДСС, и даљу политичку активност настављају „у оквиру СНС и тима који предводи Александар Вучић“. Слично је поступио и одборник ДСС у општини Мали Зворник.

Трагикомична ситуација је још једном потврдила да многе у Србији у странке не окупљају програми и идеје већ голи лични интерес. Има ли уопште смисла учествовати у политичком животу и могу ли партије да спроводе своје програме ако им чланство и функционери на првој кривини окрену леђа?

Што ближе новцу

Протеклих неколико година не само да је било појединачних пребега у владајућу странку, већ су то чинили и читави општински и градски одбори. Посебно је био запажен прелет читавог „Покрета за Kрајину“ Бошка Ничића у СНС, који је пре тога држао упорне и прилично масовне протесте у Зајечару против власти, са све ватреним говорима против Вучића.

Јавност је на то могла да реагује само са подсмехом и неверицом, јер ту само сарказам помаже. Поред пар београдских општина, пребезима посланика је прекројена изборна воља грађана широм Србије.

„Све смо урадили да избришемо било какве политичке, идеолошке и вредносне разлике, дакле да уништимо саму срж политике“, каже за DW Драган Поповић, директор Центра за практичну политику. „Све се свело на борбу за позиције и да се буде што ближе новцу, посебно на локалу. Мислим да због тога неће уследити политичке санкције од стране грађана јер су и они већ прихватили као правило да у српској политици нема политике већ само огољених личних интереса.“

Гласај како хоћеш, а после ће прелетачи како они хоће

Kако странке у таквим условима да спроводе своје политичке програме? Врло тешко, истиче Драган Поповић, али напомиње да странке не би требало посматрати као жртве већ као кривце. „Оне су створиле ситуацију у којој су људи изгубили наду да постоји било каква алтернатива. Не мислим да је све изгубљено, али да је тешко извући се из оваквог живог блата српске политике – јесте.“

Нема оправдања за корупцију

Одлука бивших власти да су посланици власници мандата сада се свима обија о главу, оцењује за DW политички аналитичар Бранко Радун. „Тај закон је Демократска странка (ДС) донела како би могла једноставно да купи неке посланике ако јој затребају и сада је све ово што се дешава последица те одлуке – коју су иначе сви у то време хвалили. То је довело до трговине мандатима. Функционери странака су просто почели да брину само о свом интересу, а странка то може само немоћно да посматра.“

Kао нека врста олакшавајуће околности за политичаре на локалу наводи се значајан притисак власти, која држи све токове новца. Драган Поповић се не слаже са таквим објашњењима и сматра да „нико никог није натерао да улази у политику и преузима неке лукративне положаје. Немате никаквог оправдања ако сами учествујете у тој коруптивној машинерији која је преузела и друштво и државу у Србији.“

Наравно да има и притисака, додаје Бранко Радун, али људи на локалу углавном размишљају шта је интерес њихове општине. „Ти људи имају дилему: да ли је њихов интерес да се сукобљавају са републичком владом, или им је интерес да њихова општина просперира? И врло често је одговор ово друго, јер би сукоб са републичким властима и недостатак комуникације са министарствима био на штету њихове локалне заједнице.“

Радун при том скреће пажњу и на феномен да функционери и одборници не прелазе само у владајућу странку. „Kао што више не виде перспективу у ДСС, исто тако не виде перспективу у некој другој опозиционој странци. Имате пример у Војводини да су људи из Покрета слободних грађана отишли код Ђиласа, јер код Ђиласа виде неку перспективу. Није то више питање само програма јер и централа странке може да се не држи свог програма због неких политичких савеза и комбинација, а не само појединачни прелетачи“, додаје Радун.

Неорганизовани и за бојкот

Kакав је онда смисао избора? Прелетачи обесмишљавају политичке програме, аутократска власт их купује, корупција цвета – делује као да је немогуће пронаћи здраве основе за политичко деловање.

Драган Поповић ипак сматра да о бојкоту не би требало размишљати. „Не верујем у ту врсту пасивног отпора против оваквог аутократског режима. Можда је парадоксално, али за бојкот је потребна далеко боља организованост него када учествујете у изборној трци. Тако да не верујем у бојкот као метод, а посебно не у друштвима као што је српско које је традиционално неорганизовано“, закључује Поповић.

Аутор: Ивица Петровић

DW