FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Лејла Хаирлаховић

Ал Џазира објављује дијелове из мемоара кћерке Нурије Поздерца, једног од најпознатијих БХ. политичара у прошлом стољећу

Кућа Нурије Поздерца, истакнутог бх. политичара са почетка прошлог стољећа и доказаног добротвора, налази се у центру Цазина, на сјеверозападу БиХ, и препознатљив је симбол тог мјеста. Иако национални споменик Босне и Херцеговине, кућа је у рушевном стању. Од намјештаја, сачувани су само кревети Нурије и Девлете Поздерац, као и ормар у њиховој соби.

Ормар на себи има рупе и симбол је једног тешког времена. Према ријечима најмлађе Нуријине и Девлетине кћерке Емине Ајаз, рупе су настале у току Другог свјетског рата када су фашисти и усташе пуцали на кућу из одмазде према укућанима који су пружили спас Јеврејима и Србима протјеранима са својих огњишта.

Кућа је средином 1980-их година продана опћини Цазин са циљем да постане музеј. Од тада до данас та идеја није реализирана. У међувремену је из ње нестало све оно што ју је чинило посебном.

Детаље о животу у Цазину, самом објекту и његовој унутрашњости и вањштини, као и периоду Другог свјетског рата, у својим мемоарима написала је Садета Буљубашић, најстарија кћерка Нурије и Девлете.

Одбијање функција

Мемоари су настали као поклон унуцима и до сада нису објављени. Ауторица овог текста је добила ексклузивно право објаве појединих дијелова мемоара од Садетиног унука Вука Јеремића, бившег предсједника Генералне скупштине УН-а.

Породица Поздерац је, иначе, била имућна кроз неколико генерација, а посебно је био утјецајан Нурија Поздерац. Са супругом Девлетом је имао четверо дјеце: Садету, Сеада, Сеиду и Емину.

Прије Другог свјетског рата Нурија је био сенатор у влади Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У току рата је стао на страну партизана и постао потпредсједник Извршног вијећа АВНОЈ-а. Увиђајући Нуријин значај у овом дијелу БиХ, Независна држава Хрватска (НДХ) му нуди високе функције, но он све одбија. Најстарија кћерка, Садета Буљубашић, у својим мемоарима је писала о томе:

„Отац је свој однос према НДХ исказао одбијањем свих функција које су му биле нуђене, подносећи сво понижење и не одустајући у пружању помоћи онима који су били у невољи. Доласком Анте Павелића и усташке власти настају црни дани за све часне и поштене људе. У нашој кући је договорено да пружимо помоћ свима који се нађу у невољи, без обзира на посљедице.“

Сам почетак рата и долазак фашиста донијели су промјене у друштву које су за Садету биле врло потресне. Посебно је описала сусрет са школским другом у Бихаћу:

„У Бихаћу, на улици, срела свог драгог друга из гимназије Кика Левог, са жутом звијездом и траком на руци. Срдачно смо се поздравили и ја сам га позвала да сједнемо у нашој ђачкој алеји док не буде вријеме мог одласка у Цазин. 'Зар смијеш?', питао је. 'Па, били смо у истом разреду осам година: ти си ми драг као брат.' Када смо се растајали, рекао је: 'Хвала ти што си овим доказала да сам човјек, а не неко ниже биће како нас фашисти третирају'“.

Почињу ликвидације Јевреја и Срба

Рат се већ захуктавао. Према породичном договору, Поздерци су отворили врата своје куће за избјеглице:

„Понекад је наша кућа била пуна људи, жена и дјеце, који су бјежали од усташког терора. Једног дана је отац довео нашој кући словеначку породицу од пет чланова коју су Нијемци протјерали из Словеније. Када је њихов положај био угрожен и неизвјестан, помогли смо им да на вријеме напусте Цазин.“

Терор фашиста и усташа на подручју Цазинске крајине највише се вршио над Јеврејима и Србима. Садета се у мемоарима присјетила и ситуација када су се усташе преодијевале у муслиманску ношњу и нападале Србе на подручју Цазина, а све са циљем изазивања сукоба између муслимана и Срба. Кључну улогу у спречавању сукоба одиграо је Нурија Поздерац:

„Када је убијен газда Јанко Пањевић, угледни трговац из Раштела, отац је послао кола по његову породицу, супругу Милеву и кћерке Вукицу и Наду. Оне су биле код нас четири мјесеца. Када смо чули да је усташки логорник из Бихаћа на збору у Цазину рекао да су обавијештени да се неке Српкиње крију по муслиманским кућама, знали смо да честита породица Пањевић мора напустити Цазин. Преко жељезничара смо организирали њихово пребацивање до Бањалуке, одакле су преко пријатеља и рођака стигле до Београда.“

Нурија се жестоко успротивио одвођењу и ликвидирању Јевреја, а одржао је и говор пред читаоницом у Цазину на којем је осудио паљење кућа и убијање невиног народа. Покушај спашавања једне породице из Бањалуке Садета је овако описала:

„Мој отац и доктор Исидор Леви су договорили да одем у Бању Луку по родитеље његове супруге Кларице Леви – тако их је она осјећала иако је била усвојено дијете. Мој сусрет са њима је био јако дирљив. Господин Папо, његова супруга и рођак Алби Папо, дјечак од 12 година кога су они прихватили као свог сина, били су узнемирени и уплашени. Спаковали су руксаке и торбе са најпотребнијим стварима, за сваки случај, но још увијек су се надали да неће доћи оно најгоре. Нису прихватили да крену са мном у Цазин. Говорили су ми да никад ником нису зло помислили, а камоли учинили. Завршили су трагично, као и готово сви Јевреји из Бања Луке.“

Упечатљиви су били тренуци одвођења Јевреја из Цазина, а нарочито оних који су били под заштитом породице Поздерац.

„Сви смо запамтили долазак групе бихаћких Јевреја. Они су из Бихаћа протјерани 1941. године. Већина њих су били рођаци нашег драгог доктора Исидора Левија. До коначног смјештаја ми смо примили Ирену Леви, удову Јозефа Левија, докторовог брата кога су Нијемци и усташе убили још у Бихаћу. Госпођи Ирени смо помогли да се са својом дјецом смјести у кућу доброг човјека, учитеља Торомановића, у Жегару (насеље у Цазину). Дали смо им намјештај, а помогли су им и доктор и Кларица. Деветог септембра 1942. године Нијемци и усташе су у сред дана одвели Ирену и њену дјецу, Нину и Јакова, као и остале Јевреје, углавном старије особе. Само су доктора и његову супругу поштедјели јер су њега одредили за лијечење сифилиса“, написала је Садета.

Када су након неколико дана жандари дошли у кућу Поздераца са захтјевом да оду у кућу Торомановића и врате намјештај који су дали Јеврејима, Садета је са кочијашем отишла у Жегар. Призор који ју је дочекао није могла заборавити до краја живота:

„На столу су била три тањира са купусом и живинским месом и безброј црва на столу и на тањирима. Торомановићи су испричали да је госпођа Леви молила да сачекају, да бар дјеца ручају, али ни толико нису дозволили. Фашисти су их, једноставно, покупили.“

Почетком 1943. године, у Цазинску крајину су се слиле колоне избјеглица из Лике, са Кордуна и Баније у Хрватској. У тим данима, Нурија и Девлета Поздерац су организирали прихват избјеглица, њихов смјештај и храну, а у свему су им свесрдно помагали грађани.

Нуријина погибија и одвођење Девлете у логор

Када су Нурија и његови саборци, партизани, отишли на Сутјеску, за породицу Поздерац су наступили тешки дани. У Цазин су убрзо ушли Нијемци и усташе и у свом првом походу запалили кућу Хусеина Ћоралића којег су већ раније убили. Дошли су до куће Нурије Поздерца:

„Преко ливада су стигли брзо пред нашу кућу. Извели су мајку Девлету и сестру Емину у двориште јер су имали налог за ликвидацију породице и паљење куће. Ми, остали, смо се склонили код Хуснибега Ћоровића, али су Нијемци знали наша имена па смо се морали одмах вратити. Стизали су фашисти, али и народ са свих страна у нашу авлију. Народ је спријечио најгоре.“

Нурија Поздерац је погинуо у чувеној бици на Сутјесци, али се и након његове смрти настављају активности на спашавању невиних цивила. Поред тога, наставља се и реваншизам фашиста према његовој породици. Тако је Нуријина супруга Девлета била у заробљеништву. У логор су је спровели усташе и то у Босански Нови, па у Хрватску Костајницу, те у Градишку. За њено пуштање из логора заложио се Јосип Броз Тито који је у замјену за њу, понудио њемачког официра.

„Мајка им је рекла да је, по свему судећи, Нијемцима много стало до официра кога размјењују за њу јер су све учинили да је мало опораве од претходног малтретирања“, описала је тај догађај Садета.

Додјела медаље

Крај рата су Поздерци дочекали са великим олакшањем и срећом што су већином преживјели рат и што су већини оних које су крили спасили животе. Све ове активности Поздераца је препознао Музеј холокауста Јад Вашем који је Нурију и Девлету постхумно одликовао медаљом „Праведник међу народима“. У њихово име, орден је примила управо Садета Буљубашић, најстарија кћерка.

Садета је умрла 2016. године у Београду, али је оставила трајни документ којим је од заборава истргла догађаје којима је свједочила у Другом свјетском рату.

Ал Џазира