FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Вест је одјекнула као бомба на српској медијској сцени, коју, иначе, већ ретко шта може протрести и узбудити. Бизнисмен Милан Беко биће директор српске железнице! Наравно, као и са свим најавама или обећањима актуелне владе, велико је питање је да ли ће и шта ће од тога на крају испасти. Али већ сама вест, односно, та идеја, чију веродостојност је потврдио и премијер Вучић, говори веома много о овој власти и њеном главном носиоцу.

При чему, није проблем толико у самом Беку. Милошевић му је веровао и поверавао деликатне економске задатке. Био је Ђинћићев пријатељ и финансијер ДС. За време владе ДСС-а представљао један од два приватнопредузетничка стуба, због чега је, заједно са Мишковићем, у очима српске либералне јавности постао симбол и метафора српског тајкунског зла. (Но, за разлику од Мишковића, Беко је тај ореол донекле изгубио након што је почео да финансира Јовановићев ЛПД.) И све то време је одржавао више него добар однос са радикалима, посебно Вучићем. Да и не говоримо о страним инвестиционим фондовима, за чији рачун је куповао и препродавао фирме по Србији.

Мора бити да човек има неке квалитете чим је за његове услуге била заинтересована практично свака власт у последњих четврт века. А ни страни повериоци се нису жалили на то како је управљао њиховим новцем. Сем, додуше, Станка Суботића који је тврдио да је у послу са куповином Вечерњих новости посредством Бека остао кратак за неколико милиона евра, а богатији за једну оптужницу.  

Било како било, ово није текст о Милану Беку и његовом професионалном и етичком профилу, него о једној накарадној и све очитије погубној политици, која нема ни главе ни репа, у којој је све импровизација и све зависи од тога на коју ногу ће тог јутра Александар Вучић устати.

Јер шта се, заправо, каже, односно признаје овом иницијативом? Као прво, да СНС једноставно нема кадрове способне да воде велике пословне системе и/или да Вучић у те кадрове нема поверења. Али не, скочиће верни браниоци лика и дела, напротив! Има СНС кадрова, иха-ха, има их као плеве, као блата, само, ето, за разлику од претходника, ОН неће да их поставља по политичкој линији. (Вучић је и иначе мајстор да своје политичке и кадровске хендикепе представи као предност и врлину.) Али, добро, чак и да је тако – мада није, јер су и напредњаци, ништа мање од претходника, и те како преплавили руководеће положаје и јавна предузећа широм Србије – па зар нема неког достојног стручњака на читавом саобраћајном факултету, који се железницом бави деценијама? Или на саобраћајном институту? Или у самом предузећу некога ко би, уз премијерову политичку подршку, знао и умео да направи програм опоравка? 

Читава ствар поприма управо гротескне обрисе ако се присетимо да је до пре само неколико месеци тадашња – и садашња! – власт водила једну демагошку, агресивну и непримерену антитајкунску кампању, и на њој сакупљала гласове лаковерних и озлојеђених бирача. „Бирајте. Влада народа, или влада тајкуна!“ кликтали су са предизборних говорница најближи Вучићеви сарадници.

И народ је изабрао. Неће владу тајкуна, већ себе, СНС-а и Вучића. Кад оно, баш пред стодневицу те антитајкунске владе Беко освану као кандидат за директора железнице, а Миодраг Костић за Првог Путара Србије. (Мада ово са Колетом, чини се, још није перфектуирано. Уосталом, поштено говорећи, Љубиша Буха Чуме у том путарском послу има далеко више стажа и искуства.) 

Тако испада да се оно „не тајкуна“ односило само на Мишковића („Тајкуна“), а не, рецимо, и на Бека или Костића – који, је ли, нису „тајкуни“ него „угледни бизнисмени“ и „предузетници“. А можда ћемо, у наредних сто дана, сазнати да је и сам Мишковић, политичко-маркетиншки искоришћен и исцеђен до максимума, на путу амнестије и транзиције из тајкуна у предузетника? Или ће ипак бити остављен у немилости, за пример, наук и опомену свим осталима?

Узгред, кад већ кадрира по полицији, а има и несумњивог искуства у увозно-извозним пословима, можда би и Дарко Шарић (чим се р(иј)еши ове, од стране „Папаје“ и „Манга“ монтиране му оптужнице) могао бити кандидат за министра трговине или полиције? Поменути Станко Суботић би био идеални кандидат за директора обједињене српске дуванске индустрије (само да је већ нисмо продали). А нашло би се ваљда нешто и за – од клевета и лажи такође нетом ослобођеног – господина Јоцу Амстердама. Звездан Терзић би из Звезде могао на место министра спорта. Ух. Каква би то постава била?! Тим снова, тако рећи.

Али и од зла увек има горе – то би се могло увести као први аксиом српске политике. Јер и Беко и свако други, поменут или непоменут, на челу ових система боље је решење него да се, под изговором да за њих нема адекватног кадровског решења, припрема терен да се сва ова предузећа убрзано приватизују и распродају. А плашим се да све управо ка томе води. Свакодневно се по контролисаним медијима поручује да су јавна предузећа „рупе без дна“, а њихови директори све сами „партијски апаратчици и лопови“, чиме се тенденциозно ствара атмосфера како је њихова продаја „једина опција“.

Ако ти је њива запуштена, окопај је и оплеви. Ако је кућа прљава, почисти је – немој да је рушиш, продајеш или поклањаш. Али та једноставна мудрост као да не допире до свести наше преумљене и покондирене политичке елите.     

Са великим закашњењем, али и са утолико већим конвертитским жаром, Вучић је усвојио неолибералне мантре из деведесетих и почетка двехиљадитих („држава је лош власник“, “приватизација је решење“) и сада их „штреберски“ спроводи, механички, дословно и без запитаности.

Чак и овакви какви су, РТС, РТВ, Студио Б, локални и регионални информативни центри, Политика и Новости, убедљиво су бољи и озбиљнији део српских медија. Чак и овакав, са вишком запослених и вероватно не најгенијалније вођен, Телеком је профитабилна и конкурентна компанија. „Дунав“ би то лако могао постати. Зашто клати златну коку, уместо да ти она свакодневно носи јаја?

То је идеологија „хајде Јано кућу да продамо“. Или нешто још и горе од тога. Јер у поменутој песмици је ипак реч о, макар и шаљиво лакомисленом, слављењу радости живота. А у актуелној српској економској политици реч је о погубној компрадорској логици унутрашње окупације и колонизације, након које више неће бити ни њиве ни куће – и никоме неће бити до игре и певања. Па чак ни оној „половини од половине“ која је, (не) знајући шта чини, ову власт и ову политику изабрала.  

Ђорђе Вукадиновић