FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Марио Варгас Љоса

Национализам је прогресивна идеологија само ако се посматра на кратке стазе и у одређеном контексту. То важи за случајеве када се рашири у земљама које је колонизовала империјална сила, која експлоатише и дискриминише домаће становништво, и подстиче га да брани свој језик, навике, обичаје и веровања, прожимајући га „националном свешћу”. Та врста национализма опадала је са деколонизацијом и постала ултрареакционарна идеологија која је омогућила да крвожедне вође попут Мобутуа у некадашњој белгијској колонији Конго и Мугабе у некадашњем британском Зимбабвеу довека остану на власти, опљачкају своје земље и преплаве их крвљу и лешевима.

Све диктатуре које је претрпела Латинска Америка, левичарске попут Фидела Кастра, Уга Чавеза и Веласка Алварада, и десничарске какве су спроводили Пиноче, Арамбуру и Фухимори, покушавале су да се оправдају националистичким елементима. А што је најгоре од свега, често су успевале да застране са својим циркуским и патетичним патриотизмом у виду заставе, химне и прогласа којима широкогрудо засипају значајне секторе становништва. То објашњава необјашњиво: како то да су толики тирани и клептомани „популарни”. Национализам је веома распрострањена идеолошка изопаченост, јер делује на инстинкте који су дубоко укорењени у људска бића, попут страха од различитог и новог, страха и мржње према другоме, особи која се диви другим боговима, говори други језик и негује другачије обичаје, и заправо – сувишно је рећи – има инстинкте у потпуној супротности са цивилизацијом. Због тога је национализам наших дана само реакционарна, антиисторијска, расистичка идеологија, непријатељ напретка, демократије и слободе.

Срећом, на свету је остало мало колонија, али Каталонија, где се националистички вирус ширио силом, никада то није била. Додуше, то нема никакве везе. Национализам је идеолошка фикција и као таква може дозволити себи сва погрешна тумачења историје за којима се укаже потреба. С обзиром на те околности, премда је реч о можда најкултурнијој шпанској регији, данас су бројни Каталонци уверени у ту гротескну лаж: да су Шпанци освојили, окупирали и експлоатисали Каталонију ни мање ни више него као што је Француска то урадила Алжиру, Шпанија и Португалија Латинској Америци, а Велика Британија половини Африке. Истина је сасвим другачија, али кога је брига за истину када треба добити изборе? Ако бисмо питали неког каталонског националисту како је могуће да је једна „колонија” постала, више пута у својој модерној историји, индустријска и културна престоница Шпаније, он би несумњиво одговорио да су за то заслужни радни дух и изванредне способности Каталонаца у односу на друге Шпанце. То би, дакле, вероватно подразумевало да ће Каталонци – тај супериоран народ? – убрзо након стицања независности успети да надмаше и Немачку. Национализам се у Каталонији развио зато што су га већ у школама подстицале локалне власти које су имале добро смишљен план и систематски су га спроводиле, али и зато што су шпанска влада и становници осталих делова полуострва били незаинтересовани за тај проблем и, када се све сабере и одузме, окренули су леђа већини Каталонаца који су желели да остану Шпанци, већини која је постајала све мања због незапослености и изолације у којој се осећала занемареном од остатка Шпаније. Кајетана Алварез де Толедо је пре неколико дана то објаснила сасвим луцидно, у мадридском Атенеуму, након што јој је уручена Награда цивилног друштва иницијативе Тхинк Тханк Цивисмо. Њен говор је био драматично размишљање о одговорности коју имају сви Шпанци, због своје незаинтересованости и апатије, поводом трагедије коју доживљава Каталонија.

Трагедија, да, то је реч која одговара региону који је, од илегалног референдума који је расписао Генералитат, изгубио више од три хиљаде фирми, доживео пад у трговини и туризму и повећао стопу незапослености. Осим тога, постао је, први пут након транзиције од Франкове диктатуре ка демократији, поприште политичког насиља за које се веровало да је искорењено у модерној Шпанији. У том региону, с обзиром на околности, још увек постоји потенцијални број бирача који би могао да врати на власт исту екипу која је сада у затвору или бегу, како показују поједине анкете, што не иде у главу многим грађанима здравог разума. Они се питају да ли је завладала епидемија мазохизма међу каталонским бирачким телом.

Проблем је у томе што они настоје рационално да схвате проблем национализма у Каталонији. Принципи логике и рационалног поимања ничему не служе када је реч о схватању национализма, као што не би послужили да се објасне религијска уверења или мистицизам. Реч је о чину вере, против којег сви аргументи падају у воду. Када инстинкти замене идеје, све постане конфузно, па ни највећи напори не могу да уроде плодом.

Волео бих, у вези с тим, да споменем једну малу књигу коју је управо објавио Едуардо Мендоза: Шта се дешава у Каталонији (Seix Barral). Попут свега што он пише, реч је о јасном и паметном есеју са суптилним и иновативним анализама. Међутим, горак и песимистичан укус његових последњих реченица представља контраст у односу на богате и ведре идеје којима књига почиње. Мендоза по свој прилици не види никакав излаз из ситуације у којој су независност и њени противници, рекло би се, дошли у пат-позицију. Он није присталица независности – јасно каже да „не постоји практичан ум који би оправдао жељу за одвајањем од Шпаније” – али успоставља извесну једнакост међу супротстављеним странама, будући да му се ниједна од њих не допада (укључујући и покрет против отцепљења). Због чега је онда написао ту књигу? „Да бих покушао да схватим шта се дешава.” Идеја је смислена, али да ли је и делотворна? Бојим се да није. Његова опажања су оригинална, мада не увек и убедљива. На пример, Мендоза дефинише Каталонца веома сугестивно, али, мислим, недовољно, из простог разлога што националне психологије једноставно не постоје, или имају толико изузетака да не делују реалистично. Ја, на пример, познајем много Каталонаца, и мислим да међу њима не постоје две особе које личе једна на другу.

Чину вере, као што је национализам, треба се супротставити не само разумом већ и другим чином вере. Ако верујеш у слободу, демократију, цивилизацију, не можеш бити националиста. Национализам је у супротности са свим институцијама и категоријама које су нас с временом одвајале од племена, примитивних обрачуна и дивљаштва, и усадиле нам поштовање према другима, научивши нас да живимо с онима који су различити и који верују у другачије ствари него ми, и помогле нам да схватимо да је живот у законским оквирима, разноликости и слободи бољи од варварства и анархије. Ми смо индивидуе са правима и дужностима, нисмо део племена, јер припадање племену, макар као његов додатак, није компатибилно са слободом личности. То откриће је једна од најбољих ствари које су се догодиле човечанству. Због тога морамо да се супротставимо, без комплекса ниже вредности, разумом и идејама, али и убеђењима и веровањима, против оних који су хтели да нас врате у оно срећно племе које смо измислили јер никада није постојало.

Мадрид, децембра 2017.

Превела Бојана Ковачевић Петровић

Извор: Недељник

P.U.L.S.E