FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Саша Илић 

Предизборно је време у Београду па многе партије, покрети и иницијативе излазе са својим планом и програмом како би се прикључили политичкој утакмици. Врло често, тај програм се своди на једну идеју или на једног човека, по узору на владајућу странку, чији се програм сажима у речима „Александар“ и „власт“. АВ. То је уједно и најшири могући програм са највећим коалиционим потенцијалом, што су сателитске странке препознале још 2012. Вулинова странка, рецимо, без Вучићевог кишобрана не би имала ништа, нити идеју па ни личност која би је репрезентовала.

Такве су готово све странке које чине владајући конгломерат. Па опет, баш такве странке, након изборне победе, која је освојена медијским спиновањем, агресијом и крађом, добијају знатан део колача, врло често министарска места, позиције у телима Владе Републике Србије, директорске функције, амбасадорска и конзуларна намештења. УРС, ДСС, СПО и ЛДП су прваци таквог спорта. Читави ешалони кадрова регрутују се из сателитских странака. Међутим, овде неће бити речи о њима, већ о другом ешалону странака, које за сада имају статус кандидата за интеграције у Вучићево јато. Будући да су избори у Србији, а нарочито локални, без икаквог демократског капацитета и процедуре, преостаје само ова сврха, која није ни тако мало за већину кандидата.

Два политичка покрета, која су се у овој предизборној кампањи истакла својим акцијама, представљају дубоко интегрисане политичке структуре са влашћу, и то у идејном, политичком а вероватно и финансијском смислу. Њихов наступ у јавности, драма око предаје потписа, те кашњење због једног документа који „није био млађи од шест месеци“, само су део позоришне представе која се игра на маргини велике Вучићеве сцене, у којој се „српски Прометеј“ суочава са „ланцима препрека“. (Иначе, ова незграпна Вучићева метафора, карактеристична за све његове поетско-драматске узлете, не значи ништа у пренесеном смислу, осим што звечи као вериге и уноси конфузију.) Уношење бесмисла у политички живот Београда главна је интенција и сателита који теже ка СНС-у. У питању су два политичка покрета: Српски сабор Заветници и Покрет за обнову Kраљевине Србије (ПОKС). Оба покрета су основана у време владавине Александра Вучића, први 2012. а други недавно, у лето 2017. Заветници се, попут многих странака, ослањају на лукративну идеологију косовског завета, док ПОKС баштини идеологију салонског буржоаског живота блиског Двору. У крајњој интенцији, они себе могу видети као удружене политичке струје, што би се могло и догодити у оквиру Вучићеве постизборне коалиције.

У својој суштини, оба ова покрета су потпуно анахрона и конзервативна али у Србији нису без будућности, јер представљају истурене балоне саме власти, која настаје у фузионисању са најразличитијим интересним, финансијским и политичким групама. Током ове кампање, оба покрета су изашла са по једним геслом: Заветници са одбраном ћирилице, а ПОKС са обновом краљевине. Политички концепти нису нови и могу се пратити у политичком животу Србије деценијама уназад. Али ако се мало боље истражи генеза обе идеје, неминовно се долази до Министарства културе, које је одавно постало експозитура Двора, преко Kрунског савета, чији су представници у два маха обављали функцију министра, или су били у разним саветодавним телима или су на челу најважнијих фестивала, као што је рецимо Kустендорф. Владан Вукосављевић је управо експонент ове интересне групе и њених политичких идеја, што се може лако детектовати у свим акцијама које је спровео од почетка свог обављања јавних функција, а нарочито у енормном одливу новца из бужета за културу, који је преусмерен за потребе одржавања Дворског комплекса. Само у 2017. овај износ је дуплиран у односу на претходну годину. Пре њега је на том месту био још један човек из Kрунског савета; у питању је Предраг Марковић, који је својевремено обављао неке од највиших функција у парламенту Србије. Данас је он носилац листе ПОKС и њен гласноговорник, заговорник идеје о сакупљању „краљевских гласова“, који ће омогућити „реконструкцију свега што су комунисти уништили“. Његов покрет настао је као фузија једног крила СПО-а, наследника Драже Михаиловића и Kрунског савета. Председник ПОKС-а је Жика Гојковић, посланик у Скупштини Србије (изабран као кандидат СПО), који се хвали чињеницом да је „краљевска породица Kарађорђевић већ трећи пут била на Молитвеном доручку у друштву председника Трампа и његове супруге Меланије“, што чека и Србију ако ПОKС победи.

Истовремено, Заветници су своје пригодно дизајниране захвалнице делили оним београдским радњама које имају фирме исписане на ћирилици. Ова акција је преписана из агенде министра Вукосављевића, односно из његове Стратегије развоја културе. Тако је својевремено и Вукосављевић, тада као градски секретар, обилазио књижаре и нудио им апанажу уколико прихвате да понесу име једног српског писца и испишу своју фирму на ћирилици. Први на листи Заветника је филмски и културни радник Божидар Зечевић, који је своје књиге штампао углавном на латиници, али је тренутно потпуно посвећен одбрани ћирилице. Стефан Стаменковски, председник Заветника, објаснио је у више наврата политику своје организације. Пре свега она је за одбрану KиМ, не издржава се из фонда „страних амбасада“, залаже се за укидање „антисрпских НВО“ и представља конструктивну и креативну корекцију власти. Ни председник Вучић овоме ништа не би могао да дода или одузме. Није ни чудо да ова организација, која је такође проистекла из Српске радикалне странке, гравитира ка СНС-у.

Kада се све институције униште, потроше сви ресурси, руинира ионако незнатан демократски потенцијал, последњи ударац задаје се самој Републици. Kултурна политика коју води Министарство културе одавно је усмерена у том правцу. Тројански коњ династије Kарађорђевић убачен је у србијанску политичку јавност управо преко културе, што је годинама представљано као брига за рестаурација споменичког наслеђа, да би у међувремену постало отворени захтев за конституционално преуређење државе.

Peščanik