FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Почео сам разговоре са РТС-ом о „Деци Козаре“. Реч је о чишћењу Козаре и избегличким колонама које су завршавале у Јасеновцу, у дечјим логорима, каже хрватски и југословенски редитељ  Лордан Зафрановић.

„Поубијани су на разне начине, и цијанкалијем, и ножем, док су друге пребацивали у Загреб или у остале градове где су их претварали у јањичаре и где су служили као лична гарда Анте Павелића. Мала деца. Тако да је то једна трагична судбина читавог тог козарачког народа, који је, мање-више, комплетно убијен. За тај филм се припремам скоро 30 година.“

Филмови „Окупација у 26 слика“, „Крв и пепео Јасеновца“, „Пад Италије“, „Вечерња звона“, југословенског и хрватског редитеља Лордана Зафрановића и даље изазивају велику пажњу публике, а његово остварење „Тестамент“ је и после 23 године забрањено за приказивање на Хрватској радио-телевизији, јер су се у његовом филму о Независној држави Хрватској препознали Туђманова власт и његови наследници, због чега се Зафрановић нашао на списку за ликвидацију и годинама је имао обезбеђење…

Свој недавни боравак у Београду искористио је за преговоре о филму „Деца Козаре“, који покушава да сними скоро три деценије, од када је први пут прочитао сценарио Арсена Диклића, а у интервјуу за наш лист открива да би снимање могло да буде реализовано на јесен идуће године.

Деценијама покушавате да реализујете филм који се бави страдањем српске деце током Другог светског рата?

Овде сам почео разговоре са РТС-ом пре пар месеци о „Деци Козаре“. Реч је о чишћењу Козаре и избегличким колонама које су завршавале у Јасеновцу, у дечјим логорима. Поубијани су на разне начине, и цијанкалијем и ножем, док су друге пребацивали у Загреб или у остале градове где су их претварали у јањичаре и где су служили као лична гарда Анте Павелића. Мала деца. Тако да је то једна трагична судбина читавог тог козарачког народа, који је, мање-више, комплетно убијен. За тај филм се припремам скоро 30 година.

Почетак финансирања и припрема за снимање је требало да буде непосредно пред овај рат, последњи, деведесетих година прошлог века, али је то тада пропало. Онда сам пре годину дана то поново отворио и увидео да ту има материјала, да је у питању изузетан филм, добро написан сценарио, добри ликови, одлична драматургија… Људи с којима сада преговарам су прочитали сценарио који је написао изузетан писац Александар Диклић. Ја сам то понудио телевизији РТС и њихови уредници су се сложили да то уђе у планирани буџет. Сутра баш имам разговор с једним филмским продуцентом који би могао да погура реализацију током јесени ове године.

У међувремену сте завршили свој документарни филм „Залазак столећа — тестамент“. Због тог филма сте почетком деведесетих година морали да одете из Хрватске?

Радио сам у то време тај филм, снимао сам по целој бившој Југославији, чак сам био снимио и Милошевића на Газиместану. Био је један феноменалан кадар, који није касније ушао у филм, јер више нисам хтео да се бавим делом који је био везан за овај нови рат, били су ми довољни постојећи документарни снимци јер сам хтео да покажем шта је то заправо НДХ радила преко суђења Андрији Артуковићу, бившем министру у влади Анте Павелића, које је било у Загребу у то време. Мислио сам да би требало да неко искористи тај моменат да сними филм о томе шта је била НДХ.

Спасавали сте и свој живот и живот филма?

Покупио сам те негативе, јер је било врло опасно време. У то време је била и прва скупштина ХДЗ-а, и њу смо снимили, и тада су почели напади на мене. Ја сам већ имао спор с Туђманом око Јасеновца. Дошао ми је био један од тих шефова осигурања у монтажи ХРТ-а и рекао ми да морам да напустим телевизију, а да би било добро да напустим и земљу. Био ми је пријатељ и упозорио ме је.

И онда сам покупио тај негатив и у задњи час отишао преко границе, у Словенију. Онда је неки пријатељ из Аустрије пребацио снимљени материјал преко ноћи у Клагенфурт, из Клагенфурта у Париз, одатле у Чешку, и тамо сам завршио „Тестамент“. У Прагу смо имали премијеру, онда је филм ишао на Бијенале у Беч, па у Берлин, у форум. Углавном су ме пратили телохранитељи, јер је увек било неких упозорења да би се могао догодити атентат на мене, тако да за те прве две-три године пројекције „Тестамента“ по Европи је увек са мном била нека врста обезбеђења…

Последице је осетила и Ваша породица…

Да, дошло је једно несрећно време кад се тај филм завршавао. Моји најближи су због тога страдали док сам ја био напољу, а никад нисам мислио да због тога што радим неки фини посао у монтажи, спајам два кадра, може да страда неко од најближих, који су били потпуно одбачени. Син, мајка и отац били су изоловани, тако да је било доста тешко сазнање да моје стваралаштво може утицати на срећу мојих најближих. То сам у то време схватио, али мало прекасно.

„Тестамент“ је приказиван у свету, пре неколико месеци и у Србији, а у Хрватској још није?

У Србији је, нажалост, тек сада приказан, пре пар месеци, у Кинотеци, и истовремено на РТС 2. После не знам колико година. А у Хрватској није ни до дан-данас даван на телевизији. Била је својевремено нека моја ретроспектива, после смрти Туђмана, и међу осталим филмовима је био и тај филм, али за један врло мали број људи. А Хрватска радио-телевизија, која је била копродуцент и која је имала сва права да га бесплатно прикаже, до данас га није приказала, мада сам ја, наравно, на томе инсистирао после ових ексцеса на стадионима где масовно дижу руке у знак фашистичког поздрава и вичу: „За дом спремни“. Био сам и два пута код премијера Милановића. Он је био код председника државе Иве Јосиповића да покуша да утиче на политику ХРТ-а да то прикаже. Међутим, ни један ни други нису успели да сломе тај отпор због страха да их неко не прогласи издајницима, и тако је остало до данас.

Ekspres/Спутњик

----------------------------------------------------------------------------------------------------

ВРЕМЕ ЈЕ ЗА “ДЕЦУ KОЗАРЕ”

 

 

Реаговања на најаву Лордана Зафрановића да ће снимати филм „Деца Kозаре” изазвала су велику полемику у региону, уз несумњиву подршку Лордану јер он апсолутно јесте човек који би могао да изнесе тај захтеван и велики посао и напомену да Србима слуганство више пристаје од храбрости

Дуго се у Брозовој Југославији шапутало, али искључиво међу Србима у БиХ, да из Поткозарја до 1965. на одслужење војног рока није отишло ниједно српско дете. Није их било. Деца из Поткозарја, мушка и женска, нестала су у немачко-усташкој офанзиви јуна и јула 1942, убијана су или одвођена у заробљеништво у три дечја фашистичка логора, у Сисак, Јастребарско и Горњу Ријеку. Били су то јединствени дечји логори у дотадашњој историји Европе, логори којих су се и Хитлерови војници стидели. О тим злочинима у комунистичкој Југославији се шапутало, званично нису постојали, и што је апсолутно СРАМОТНО – Срби су храбро ћутали.

И данас би ћутали да двоје људи није проговорило, свако на свој начин. Најпре Дијана Будисављевић, рођена Обексер, Аустријанка, удата за Србина Јулија Будисављевића, хирурга из Загреба, која је за собом оставила дневник писан на немачком, где је до детаља описала како је са стотинак сарадника избавила из усташких логора 15.000 српске деце из Поткозарја и сместила их у хранитељске породице у Загребу. Дијана је извела из логора још 3.000 малишана, али они су умрли током спасавања због исцрпљености, глади и повреда. Други глас из општег српског кукавичлука био је глас Драгоја Лукића, публицисте, који је дошао до Дијаниног дневника и почетком деведесетих прошлог века у неколико књига објавио сурову истину о невиђеном злочину…

И најзад, појављује се човек под именом Лордан Зафрановић, кога је велика српска историја чекала скоро 70 година. Његов интервју „Експресу”, у којем најављује да се спрема да сними филм под радним насловом „Деца Kозаре”, у српској јавности, али и у свим републикама бивше СФРЈ, изазвао је праву сензацију. Наша редакција дословице је окупирана телефонским позивима подршке и одушевљења Зафрановићевом најавом, а већина медија у Србији дели те ставове.

„Експрес” је желео да чује и ставове људи из света филма, позоришта, писце и историчаре из региона, из очекиване радозналости да сазна њихово мишљење.

„НАЈЗАД!”, с нескривеним одушевљењем узвикнуо је познати сценариста и писац Гордан Михић.

- Радује ме што ће то радити Лордан Зафрановић и, ако му затреба моја помоћ било које врсте, на услузи сам му. Ја сам емотивно везан за ту тему јер у Пребиловцима су страдала 24 Михића, међу њима и моји најближи рођаци

- Kоначно је умрла она поразна крилатица „није време”, коју сам на ту тему чуо на више званичних адреса и од људи који су одлучивали о много чему у СФРЈ и Србији. Радује ме да ће то радити Лордан Зафрановић. Он је својим радом доказао да може да се носи с тим важним историјским темама и поручујем, ако му затреба моја помоћ било које врсте, на услузи сам му. Ја сам емотивно везан за ту тему јер су у Пребиловцима страдала 24 Михића, међу њима и моји најближи рођаци. О Пребиловцима је Здравко Шотра направио заиста изузетан документарни филм, што значи да је то клупко почело да се одмотава. Видите, ја сам пре осам година одвео у Радио-телевизију Србије Херцеговца под именом Миша Цимирот. Миша има темељну документацију о усташким злочинима, не само у Херцеговини. Добили смо одговор „није време”. Дошло је најзад време да буде време, и уопште ми није јасно због чега до сада Срби нису правили филмове о свим својим страдањима. Још једном кажем, Лордан Зафрановић може да одговори том великом изазову – закључује Гордан Михић.

Опширнији текст можете прочитати у новом броју Експреса који ће се од петка наћи у продаји на киосцима

Ekspres