FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

ljiljana-smajlovic-FRAJПише: Љиљана Смајловић

 

Да је штампа слободна, штампала би оно што ја мислим. Ако штампа нешто друго, значи да није слободна. Да уредник има куражи, објавио би моје мишљење.

Тако резонује већина грађана Србије и то неће променити медијски закони које је Скупштина Србије јуче изгласала, ма како их Брисел хвалио. У пошти која свакодневно стиже главној уредници „Политике” најчешћи је следећи рефрен: „Ако имате храбрости, објавићете моје мишљење. Ако га не објавите, знаћу да сте нитков најгоре врсте”.

Веома је мало оних који прихватају да им чланак можда није добар и да кураж с тим нема никакве везе. Још је мање оних који туђа мишљења прихватају као слободу изражавања. И нису само читаоци такви.

Моја другарица, иначе добра новинарка, ево годину дана је љута на мене што Александру Вучићу јавно не кажем оно што она о њему приватно мисли. Не саопштава негативан став о премијеру посредством медија за који ради, мада се не устручава да страним амбасадорима каже шта мисли. Сада видим да су неки посланици њен чин самоцензуре хтели и законом да забране.
Стварно, законом?

Овде се сматра природним да људи држе како је само њихово мишљење објективно. Ко још искрено верује у плурализам? Овде јеси или ниси у праву. Они који нису у праву морају да се склоне, а ми који јесмо да заузмемо њихова места.

Многи у писмима читалаца захтевају да неког ућуткам. Како је добио простор, питају? Већина не увиђа никакву везу између себе, стања у друштву и прилика у медијима. Али штампа је у најбољем случају чувар институција, а у најгорем средство помоћу ког мањина искоришћава неуређеност друштва у приватне сврхе.

Љутимо се на медије што нас нису избавили из власти оних који су се равнали само према властитим, коруптивним интересима. Али штампа не може бити замена за институције. Ако установе не функционишу, бескрупулозни новинар лови у муљу, а савесни се нађе на мукама.

Нисам то ја измислила, то је давно забележио Волтер Липман. Али исти грађани који с апетитом учествују у све оштријој политичкој поларизацији, верују да је „друга страна” одговорна што је Србија све дубље подељена земља.

Свеједно не могу да замислим да се понови време када је једном председнику пошло за руком да приволи ама баш све уреднике свих националних медија (сем ваљда „Печата”) да његову оставку на место шефа државе назову „скраћењем мандата”. Таква унисоност медија више једноставно није замислива, и то је добро.

Зашто читаоци одбијају да увиде како стање новинарства има неке везе са стањем друштва? Уредници „Политике” би били богати кад би добијали по евро кад год им неко каже да би све у друштву било боље само да они не објављују оно што објављују.

Пре избора су нам говорили да анкетари лажу и да је немогуће да већина одобрава оволику Вучићеву власт, док сада кажу: кад бисте ви другачије писали, нико не би гласао за Александра Вучића.

Стварно? Стално се овде обнавља та мантра да је људима лако испрати мозак, да Срби не би имали никаквих симпатија за Србе у Хрватској и Босни само да није било Милошевићевог ратног хушкања.

Један колега из „Времена” је америчким новинарима уредно причао, а они штампали, како би и у Америци избио грађански рат да су телевизије стално приказивале Дејвида Дјука, ноторног кју-клукс-клановог идеолога.

Али су Американци и без Дјука после поверовали пропаганди да је локални тиранин у Ираку на прагу нуклеарног арсенала којим ће уништити пола земаљске кугле. Нису помогле ни слобода говора, ни приватна и независна штампа, ни двеста и кусур година стар устав, ни први амандман.

Па и кад је лаж откривена, висок постотак Американаца и даље тврдо верује у Садамово оружје за масовно уништење, док у западним новинама сада читам да Руси не би подржавали Путина око Украјине да им мозак није испрала државна телевизија.

Код нас је политичка нетрпељивост толико нарасла да до принципа мало ко држи. У Фекетићу, а после у поплавама, многи су протестовали што се Вучић трпа да спасава децу и „заузима место у чамцу” – да би у исто време изражавали огорчење што Томислав Николић ником није заузео место у чамцу. Где је он док се Србија дави?

Ни ту сет медијских закона неће помоћи, ма колико јуче усвојени прописи били уједначени са европским стандардима и ма колику подршку имали у Бриселу.

Кажем то као неко ко није добио подршку Брисела за предлог да се законска обавеза медија да пријављују државну помоћ прошири и на помоћ других држава. Део мојих колега увек је сложно скакао на свакога ко би поставио питање финансирања медија из западних извора, па Удружење новинара Србије није добило подршку медијске коалиције и Независног удружења новинара Србије да се ова обавеза унесе у Закон о јавном информисању.

Највећа пословна асоцијација издавача у Србији посебно је писала парламенту да не треба прихватити предлог УНС-а.

Ни Влада Србије није имала разумевања за мишљење УНС-а да нас је Верица Бараћ силно задужила када је на једном месту прикупила податке о медијима и новинарским удружењима који су претходне четири године издашно финансирани из буџета Србије, и да би било веома корисно и занимљиво да имамо и списак медија који су финансирани из буџета европских и других држава.

Да видимо о коликим се новцима ту ради, али и да се уверимо постоји ли корелација између уређивачких политика тих медија и интереса њихових финансијера. Ваљда више нико не оспорава чињеницу да обично постоји нека веза између рада и оног ко га плаћа?

У чему је заправо разлика између Тањуга, Бете и Фонета? „Политике” и „Данаса”? Какву улогу у томе игра порекло новца? Зар читаоци то немају право да знају?

Мислим да то Владу Србије није занимало јер Брисел није занимало. А и зашто би? Европска унија нема разлога да буде незадовољна нашим медијима. Овде се о ЕУ ретко критички говори, најчешће похвално или неутрално. Је ли то доказ цензуре или самоцензуре, не пита ама баш нико.

Но, Брисел се вероватно не би противио предлогу УНС-а да нас је Министарство културе подржало, али ту смо ушли у зачарани круг јер је државном апарату на првом месту како да задовољи захтеве бриселских експерата.

Но, зато смо добили подршку Демократске странке. Борко Стефановић и Драган Шутановац подржали су наш амандман као свој. И, нећу да лажем, веома сам им захвална на томе, иако нисмо успели.

 Али све нешто мислим, где би нам био крај када би се власт борила за слободе у које је веровала док је била у опозицији? Или да се садашња опозиција борила за слободу штампе док је још била на власти…

 

(Политика)