FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 Премијеру, ко је убио српску децу?

nedamoKosmet

Биће занимљиво да се види докле ће СНС успевати да замајава велики део јавног мњења, оног које је за њих гласало, као и оног које им данас још увек верује. Агенције за испитивање народног расположења ( мишљења), изгледа, малчице су се примириле. Да ли зато што трају летњи одмори или из неког другог разлога, тешко је знати. Ранија испитивања показивала су константни раст популарности Српске напредне странке, а посебно њеног лидера – Александра Вучића. Ипак, недавно је једна агенција (Фактор плус) радила и на „одмору“, те је објавила да око 64 одсто грађана подржава актуелну Владу Србије, а то би се, у ствари, могло узети као она подршка коју у Србији има Александар Вучић. Наиме, у Србији грађани поистовећују Владу Србије са Александром Вучићем (баш онако како и премијер поистовећује себе с Владом), односно, за њих Александар Вучић је једнако – Влада Србије.

Сада, када се приближава сто дана откако је формирана ова друга Влада (која је, малтене, иста као и претходна), ваљало би да се ту поставе нека кључна питања о њеном раду. Најпре, да ли је та Влада успела да покрене замајац српске економије; или, барем, да ли је успела да заустави даљи негативни тренд показатеља привредне активности?

Одмах, пре него што покушамо да дамо одговор на овакво питање, морамо да приметимо: Иако је истина да се за сто дана не могу очекивати нека велика побољшања у друштвенополитичком и економском животу земље, мора се констатовати, да се ту заправо ради о више од две године Владе, јер и у претходном њеном саставу налазили су се, безмало, исти људи.

Опет, више је него јасно да се у последњих сто дана (ако их посматрамо изоловано) није направио никакав помак на путу ка економском оздрављењу земље. Насупрот томе, дошло је до даљег суноврата, посебно финансијског, пошто се показало да је земља толико задужена страним кредитима, да јој прети потпуни финансијски (а тиме и економски) слом, колапс; или, прети јој оно што се колоквијално назива – банкрот државе. Друго питање се тиче страних инвестиција, које је Влада самој себи поставила као основни циљ. И шта се учинило у делу таквих амбициозних замисли актуелне Владе? На том плану, јасно је, није се урадило ништа. А зашто се није урадило ништа? Изгледа зато што страни инвеститори чекају да Србија усвоји законе који ће им омогућити да овде имају максималан профит и минималне трошкове. Заправо, чекају да се у Србији уведу колонијални (ропски) закони, па ће онда (како су обећали) појурити да улажу свој капитал у Србију.

Продаја куповањем купаца

И ето, кључни (репресивни) закони, који раднике лишавају било каквих права, донесени су; државна предузећа (укључујући и она највећа) вештачки ће се уводити у стечај (банкрот), да би се могла продавати будзашто; а по речима премијера (што је ваљда незабележено у светској историји) држава ће бити спремна да плати онима који „купе“ поједине српске („пропале“) државне фирме. Дакле, човек оде до пијаце, тамо узме оно што је намерио, а продавци му за такав „хуман“ чин дебело плате – јер их је „ослободио“ оне робе због које су ринтали целе године. Ово је смешније (урнебесније) од Кочићевог Давида Штрпца, који се захваљивао Земљаној влади (Царевини) што га је ослободила свакојаке „беде и напасти“. На пример, ни Давид није платио ништа када су му власти одвеле краву из авлије. Условно речено, „продао“ ју је за „џабака“. Садашњи српски економско-финансијски „експерти“ су пронашли нову формулу, по вредности сличну оној којом би се некакав квазинаучник (или мангуп који је „докторирао“ на Мегатренду) могао похвалити да је „решио“ квадратуру круга, а таква формула гласи: Продаја куповањем онога што се куповањем продаје! „Решење“ српске економске кризе могло се назрети онога часа када су наше „мудре“ власти успеле да умоле Фијат да дође у Србију, речима: Не питамо колико кошта – само дођите!

Саучесништво у криминалу

На сличан начин касније је српска влада „убедила“ Арапе да „уложе“ у ЈАТ, то јесте – Ер Србија/Етихад. Уговоре с Фијатом и Етихадом српски властодршци не смеју да покажу народу, што показује да су такве „инвестиције“ учињене на много већу српску штету, него што би то ико са стране могао да замисли. Премијер се на недавној седници Народне скупштине неопрезно излетео, рекавши:

Што се тиче Фијата на жалост тај уговор неће бити показан… То је уговор на који је држава Србија потрошила највише новца и да смо га којим случајем ми потписали били бисмо оптужени за највећи криминал“.

Необично је да српски медији не инсистирају да се овде ствари истерају на чистац. Шта је Вучић овде рекао? Да су они (из СНС-а) потписали такав говор, били би оптужени за највећи криминал. Дакле, не за било какав криминал („обичан“), него за „највећи“! Држава је ту, додаје он, потрошила највише новца. Не каже на шта је тај новац потрошен, али из контекста постаје јасно да је претходна Цветковићева (или пре Тадићева) влада новац утрошила за куповање „наклоности“ челника Фијата, јер је тадашњој власти такав „инвестициони подухват“ био преко (по сваку цену) потребан у предизборној кампањи. Својевремено су се Млађан Динкић и Борис Тадић отимали око тога да докажу ко је од њих двојице више допринео „довођењу“ (куповини) Фијата у Србију. Данас, пак, ова иста двојица се не оглашавају и све би дали да их нико у будућности не повезује с таквом „инвестицијом века“. Видимо по речима председника Владе Србије да нема никакве сумње да је уговор са Фијатом „највећи криминал“, али, зачудо, нико не пита премијера, да ли ће ико да одговара за такав криминал? Ако нико други, тада премијеров саветник за пословање са Арапима, са којима „Динкић има добре везе“. Ето, добре везе увек добро дођу, поготово ако бисте због својих недела могли да завршите на дугачкој робији. Коначно, да ли је Александар Вучић поднео кривичне пријаве против људи који су потписали штетан уговор са Фијатом у име Србије ? Ако није, тада би требало да зна да је и сам одговоран за „највећи криминал“, јер га је свесно прикрио.

Ко је убио српску децу у Пећи?

Западне агенције које процењују стање медија у различитим државама света, закључили су да се информативни простор у Србији донекле „размаглио“. Наравно, ми који живимо у Србији добро знамо да у Србији постоји огромна (готово застрашујућа) аутоцензура. Формално, слобода медија је загарантована како Уставом тако и законима, али у стварности то уопште не стоји тако. Такву „добровољну“ информативну неслободу поткрепљују поједини (повремени) ексцеси, попут оног рушења и затварања једног броја интернет портала и профила на друштвеним мрежама поводом „Супермена из Фекетића“ или недавно позивање људи на „информативни разговор“ у вези пласирања и дељења „вести“ о последицама поплава на Фејсбуку или Твитеру. О слободи медија може се врло једноставно донети закључак по томе да ли се одређене вести појављују само на друштвеним мрежама, а да о томе „кључни“ велики српски медији упорно ћуте (најновији пример је протест Обреновчана и блокада пута у пруге).

Али, врхунац самоцензуре, односно крунски доказ за такву аутоцензуру, јесу нека тешка (мучна) питања, која се уопште не смеју поставити носиоцима власти. Примећујемо да на конференцијама за штампу више готово да и нема питања везаних за Косово и Метохију, иако је то убедљиво најтежи проблем (или би требало да буде) са којим се Србија тренутно суочава. Нигде се, на пример, није могла пронаћи вест да седамсто Косметских полицајаца тражи правду пред Управним судом у Београду због незаконитих (политичких) отказа. Иако су такви откази косметским полицајцима јасно противправни и противуставни, унапред се може претпоставити каква ће одлука суда у овом случају бити. А то значи, да о судбини Србије не одлучује српска власт – јер у супротном, Бриселски споразум никако не би могао да има предност и јачу правну снагу од Устава Србије и српских закона.

 

На крају, ако неко мисли да у Србији постоји слобода медија, као и да Србија није земља којој је намењена улога покојника, нека покуша да постави председнику Владе, Александру Вучићу, следеће питање:

- Господине премијеру, половином марта ове године (пре четири и по месеца) рекли сте да нема доказа да су на српску децу у кафићу „Панда“ у Пећи пуцали албански терористи. Тада сте још додали – НАПРОТИВ, што је недвосмислено имплицирало да је неко други (а не Шиптари) извршио тај страшни злочин. Крајње је време да српску јавност (а посебно родитеље убијене деце), обавестите ко су терористи који су поубијали српску децу у кафићу „Панда“? Свако ваше даље ћутање о тој трагедији могло би се протумачити као намерно уношење забуне у српско јавно мњење; и додатно, такво ваше ћутање могло би се разумети и као намерно штићење правих убица. Наиме, ако знате ко није убио српску децу у Пећи, тада је јасно да вам је познато ко је такав ужасан злочин починио. Реците нам – ко?

За www.koreni.rs

Д. Гостељски