FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Grey Carter 

Малограђанин није онај ко је, што каже један мој пријатељ, мало у граду, мало у селу, или ко је напустио село (или град) па није сасвим ни тамо ни овамо. Малограђанин је кукавно стање духа.

Како препознати малограђанина? Некритичко прихватање свега што долази из метрополе (у данашњем глобализованом свету једине глобалне метрополе су Лондон, Брисел и Вашингтон, о чему је давно писао још Црњански).

Добро и зло, лепо и ружно, чак и штетно и корисно – све се мери у зависности од тога да ли долази или не долази из Метрополе и става који заузме метропола.

Највише забрињава што и да ли је нешто лаж или истина и шта је правда а шта неправда, они одлучују у зависности од тогa с које стране долази.

Без посебне интелигенције, без елементарног осећаја за част, они се могу истаћи једино као поводљивци и послушници. (Тако смо пре неку годину на Теразијама добили наказно ругло од некаквог јавног сата, који је показивао време у Лондону, а ту су и називи трговина, ресторана, роба и услуга на туђем језику и њихово исписивање туђим писмом, поплава страних , у сваком случају несрпских имена код деце, итд. То је тај менталитет.)

Несрећа овог народа је што из метропола већ деценијама долазе погубни потези по народ и државу. По ко зна који пут у историји, нашли смо се на путу игара великих сила, па нас треба укалупити (она чувена ,,промена свести“ ) или уклонити.

Ко би то боље обавио од малограђана? Они све беспоговорно прихватају.

Отуд не чуди што су, рецимо, предводници анти националних покрета или идеологије хомосексуализма редом ментални паланчани.

Гаде се традиције. Није им довољно урбана. Гнушају се властитог писма, епова, игара, вере… На помен страдања властитог народа с одвратношћу окрећу главу и запушавају нос.

Императив “бити просвећен“ забуном су схватили као “бити урбан“, што је даље захтевало радикалан рез са свим што не носи ту одредницу, најпре из властите па онда и националне прошлости. На несрећу, стицајем историјских околности, српска традиција и култура је углавном рурална, култура села; тамо је поникла и у тим условима се развијала. Отуд су се на селима најдуже очували српски обичаји, епска поезија и приче, као нешто органско.

То је разлог зашто ‘урбани’ малограђани све то олако ампутирају, одбацују као тежак терет и баласт који их вуче у, по њима, вазда ‘мрачну прошлост’.

A кад нема прошлости, нема ни обавеза. Док прошлост одређује биће једног народа, рађа обавезе и морална начела што све скупа чини, широко гледано, менталитет, без прошлости се може бити све. Обескорењен човек (и народ), човек који је пресекао везу са прошлошћу, на њу може да гледа са подсмехом и, у најбољем случају равнодушно, без икаквог осећаја обавезе према било коме (родитељима, прецима) и чему (држави, заједници.).

Прошлост, лична, али и свака врста историје, за њега је баласт који га спречава да се раздрагано препусти стапању у масу исто таквих јединки. Херојска историја обавезује, носи свест о обавези која неопходно захтева озбиљност, док одрицање од ње оставља простор једино за гледање у будућност.

Са овим окретањем ка будућности и одбацивањем прошлости, рађа се презир према старини и старости, те долaзи до стављања императива стално новог, увек све савременијег, новијег (модела телефона, аутомобила, до све новијих модела одеће, обуће), где се даје предност самој новини без обзира на квалитет, изглед и упоребну вредност.

Рецимо, оно шта се догодило са скадарлијском калдрмом је сликовит приказ малограђанске опсесије новим. То доводи не само до стављања младости на пиједестал, већ и на одбацивање свих пређашњих знања, искустава и представља подлогу за појаву склону свим скоројевићима (и скоројевићким елитама) – стaлни дисконтинуитети, пресецање веза са традицијом, што у многим аспектима (економија, дипломатија, војска, привреда...) представља праву лудост.

Код малограђана напор да постану ‘светски’ (што у њиховој представи означава врхунски, супериорни) ликови, подразумева хистерично потискивање свега што није космополитско. Космополитизам је схваћен као врлина и вредност per se, мерило узвишености и племенитости. Цивилизација.

Следствено томе, оно национално, народно, почев од игара, писма, дела, до жртава – за малограђане има негативну конотацију. Њихова срца остају неосетљива на све невоље својих сународника, док, истовремено, искачу на протесте и грме гневом правденика због изумирања поларних медведа и танзанијских корњача.

То је светски.

Солидарност са свима, сем са сопственим народом: Жене у црном – иако многи поистовећују ову опскурну (и буквално) организацију са тзв. кругом двојке, њихов оснивач, координатор, председник, алфа и омега, има везе са Београдом утолико што је из родног Никшића доведена дa одрађује задатке.

Због те неосетљивости, ако се домогну власти, малограђани су често тлачитељи сопственог народа, у коме виде само хранљиву подлогу на којој њихов ‘узвишени’ организам паразитира. Додуше, малограђанин je заљубљен у сопствени космополитизам и презриво верује да тиме национално свесној, по његовом схватању нижој врсти,, чини част.

Национални идентитет се овде јавља као страни елемент од кога је малогађанин направио радикалан отклон.
Стога не чуди што сва булумента анационалних и иних тзв. невладиних прегалаца долази управо из тог миљеа.

Такве личности су изгубиле ону сеоску трезвеност, борбеност, логику и осећај за морал, а задржали поводљивост, послушништво и улизиштво, док су у граду покупили поквареност, бахатост и сиромаштво духа.

Малограђани по сваку цену настоје да звуче и изгледају ‘урбано’; то схватају као употребу жаргонских поштапалица и лежерно одсуство сваког уважавања за саговорника који долази из другачијег миљеа.

Болују за статусним симболима.

Гаде се села на сав глас. Властити народ им заудара и гнушају га се.

Немојте ни случајно да им одате тајну – урбан првенствено значи насељен.

Чему би се паметни смејали да нема будала и кловнова?

Kishad