FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Као сведок времена, присећам се да смо у време сахране Броза шапутали између себе и питали се ко је тај монструм који је смислио ову, на први поглед, отрцану фразу (флоскулу) наведену у наслову. Нажалост, били смо уверени да је настала у некој српској глави.

 

Без Срба не би било Тита. Лично сам то видео (Кинези кажу: „Боље је једном видети него стотину пута прочитати“) када сам се крајем седамдесетих година прошлога века нашао у његовој непосредној близини. Од свих руководстава, скрпљених од разних јужнословенских народа, поданичко и полтронско је било једино српско руководство. Многи поносни и паметни људи у Србији, и не само у Србији, такво понашање нису могли схватити, пре свега због чињенице да су Срби поднели највеће жртве, доживели два геноцида за стварање и једне и друге Југославије.

Када су Империја, Немачка, Ватикан, Енглеска, разбиле ту заједничку историјску коб, Срби су били једини који то нису хтели да прихвате, већ су ламентирали и „трчкарали около“ да поново скрпе Југославију без Словеније (Милошевић је рекао Словенцима: „Идите!“). Од свих народа и народности, Срби су најтеже поднели разбијање Југославије, да ли због депресивног оптимизма, или зато што тешко подносе рушење илузија, што су носталгични, или су због трагичне прошлости осетили да ће се крвави верски и етнички рат сручити на српска леђа и да ће доживети трећи геноцид, што се нажалост и десило. У току тог и таквог рата поново су скрпљену државу, само са Црном Гором, назвали Југославија (СР), коју су Црногорци напустили, поручивши Србима: „Ето, захвалите нама, чоче, што напокон имате своју државу“.

Од памтивека су постојали, а постојаће и убудуће разни изми. Многи су доносили сузе и крв, нпр. фашизам, који је непрекидно тињао, да би се поново повампирио у Украјини (где је Империја створила четврти рајх), али не само у Украјини. Многи изми су релативно брзо нестајали или су искорењивани силом. Постоје народи који се не могу ослободити неког изма. Велики су изгледи да се у Србији садашње и будуће генерације неће ослободити ни титоизма ни досизма још бар педесет година.

Срби нису дали Тита ни постхумно. Чувају га и посећују на једном од најлепших брежуљака престоног града. Од три предлога где сахранити Тита (Кумровец, Тјентиште, Београд), Срби су одлучили да то буде Београд.

Титоизма су се ослободиле остале бивше југо-републике, сада независне државе. Међутим, да је било памети у тим државама, посебно у Хрватској и Словенији, као захвалност Титу подигли би му споменике у сваком већем месту. Такође, Хрватска и Словенија морале су захтевати да буде сахрањен у једној од тих држава или да му се подигне маузолеј на граници, са два улаза (и са словеначке и са хрватске стране).

Зашто овај и овакав увод?

Недавно су дневни листови објавили изјаву Председника Србије, коју су буквално „сакрили“ на четвртој, петој, шестој страни (када се прелама неки лист, зна се где се поставља ударна вест или текст, а то је требало да буде ударна вест). Тако је „Блиц“ (који је тих дана био у средишту тирада једне чиновнице Председништва Србије) на четвртој страни, у доњем левом углу, на црној подлози (каква симболика) објавио следеће:

„Николић – остајемо по страни око Украјине. Председник Србије Томислав Николић изјавио је да ће Србија наставити да тежи томе да остане по страни у украјинској кризи. Било би веома непријатно ако би смо били приморани да бирамо стране. То би чак поделило Србију. Многи људи у Србији су русофили, док други прихватају западну цивилизацију као бољу основу за свој живот – рекао је Николић за агенцију Блумберг. Николић је такође рекао да његова оријентација ’и исток и запад’ следи политику Тита додајући да је тај концепт једини прави избор у данашњим данима.“ (Ово тачно преносим како је „Блиц“ објавио, садржајно и граматички).

Ни тема мога обраћања, а понајмање ставови у тексту, нису усмерени против грађанина Томислава Николића, држављанина Србије. Критика и примедбе се односе на институцију Председника коју обавља Томислав Николић. У Србији није председнички систем, као на пример у Француској, где председник по Уставу утврђује циљеве и одређује смернице спољне политике. Међутим, председник Француске има око себе велики тим са којим креира спољну политику (осим министра спољних послова, у тиму су представници разних министарства, значајних институција, угледне личности из науке, културе, медија итд.).

Председник Србије није овлашћен да креира или води спољну политику, осим што је Уставом прецизирано да је његово искључиво право да именује амбасадоре и потписује акредитивна писма (то је чисто кадровско овлашћење). Цитираном изјавом (у свега осам редова), Председник је саопштио скоро свеколику спољну политику Србије која није договорена ни у Парламенту ни у Влади. Председник нема квалификован тим експерата за спољне послове који би га подучили. Ако оставимо по страни институцију Председника, грађанин Томислав Николић није квалификован да одређује правце спољне политике, чак ни када би, условно речено, био за то овлашћен. У свом радном веку, он би морао, осим дугогодишњих одговарајућих студија, иза себе имати најмање двадесет година рада на спољнополитичким питањима, морао би се доказати као позната светска личност на том плану.

Србија, иначе, већ годинама има велике кадровске проблеме када је реч о спољној политици и дипломатском саставу, апарату у МСП. Ниједан од пет министара спољних послова од 2000. године (Свилановић, Драшковић, Јеремић, Мркић, Дачић) није имао радне квалификације да обавља ту функцију. Министри нису били свесни услова у којима се водила и води спољна политика Србије. Нису имали способности да од дипломатског апарата, расутог по свету, створе савршенство. Дипломатски апарат су стварали од Сорошових стипендиста, власника и шефова ресторана, људи без знања језика, директно са улице су слали у ДКП-а велик број самопроглашених дипломата, за амбасадоре су именовали људе који се никада нису бавили тим професионалним занимањем, који нису знали ниједан дипломатски језик, стране држављане, људе који су имали по неколико кривичних пријава. Такође, наведени министри су запошљавали у МСП своје партијце, рођаке, пријатеље из кафића, конобаре, шефове ресторана, стране држављане, голуждраве девојчице.

Србија не може бити неутрална, а поготово када је у питању не криза, како је изјавио Председник, већ сурови фашистички рат који Запад води против Русије и православља. Овакву спољнополитичку оријентацију према фашизму нема право да заступа институција Председника у име свеколиког српског народа; штавише, Председник то није могао да изјави чак ни у своје име. Да ли зна Председник шта ради његов колега председник Украјине кога су назвали Петар Крвави? Да ли зна институција Председника Србије да у Украјину убијају руску децу, хиљаде Руса, којима узимају органе? О каквој неутралности говори Председник када Србија има, како кажу, један једини пут, а то је пут у ЕУ, на коме пре уласка у ЕУ мора постати чланица НАТО?

Подсећам, јер је српско памћење кратко, да су на почетку крвавог рата у Украјини српски парламентарци гласали за избацивање Русије из Савета Европе. Амбасадор Србије у ОУН (Хрват) гласао је против Резолуције Русије и Кине у ГС. Након отцепљења Крима, политички врх Србије је, по наређењу Запада, саопштио да је Србија за очување интегритета Украјине; другим речима, да се Србија определила против Русије која спасава руски живаљ и руске територије од фашизма. Америчком амбасадору Кирбиу, као наредбодавцу и контролору свих дешавања у Србији, то није било довољно, отишао је у Нови Пазар одакле је поручио: „ Српски званичници никада нису рекли да подржавају територијални интегритет целе Украјине“. На ту намерну, провокоативну и нимало случајну прљаву дипломатску игру, насели су премијер Вучић и ресорни министар Дачић. На свим ТВ каналима (сутрадан у свим штампаним медијима) уверавали су Кирбија да су не једном у својим изјавама подржали територијални интегритет Украјине и да су против одвајања Крима. Шта се десило са оном Србијом која је у свим ратовима била на правој страни? .

Председник у изјави дели Србе (као да нам је мало деоба) на русофиле и оне који прихватају западну цивилизацију. Мислећи Срби нису русофили, а о два и по милиона несрећника који немају шта да једу да и не говорим, многи и не знају шта значи „русофил“. Бити „фил“ или „фоб“ је недопустиво, поготово у политици.

Србија не припада западној цивилизацији која је метафизичка, која није решила ни политичке, ни економске, ни културне, ни моралне проблеме, а Председник тврди да је многи Срби прихватају „као бољу основу за свој живот“. Било ко да је председник Србије морао би знати да Србија припада медитеранској цивилизацији.

За крај је оставио поруку свим Србима „да следи политику Тита“, што значи повампирење зле крилатице „и после Тита Тито“. Себе је поистоветио са Титом, јер му је оријентација „и исток и запад“. На основу ове изјаве намеће се неминован закључак да су Тито и титоизам српска судбина. Да је Председник иоле изучавао време Јосипа Броза, односе који су владали у Европи и свету, односе Истока и Запада тога времена, никада не би дао овакву изјаву, поготово што је Србија под окупацијом. Нажалост, и ово доказује да Србија и српски народ немају своју спољну политику од 1945. године нити своје МСП, односно дипломатски апарат.

Осим Председника, и други званичници дају свакодневно разне и различите изјаве о многим спољнополитичким питањима. „Прете“ упаљачем, шибицом и свећом да је Балкан „буре барута“, другим речима, Србија је у „бурету барута“. Не знају да је Европа буре барута. Ниједан рат није иницирао Балкан, већ Европа. Проглашавају несрећне избегле и прогнане кривцима што папа није дошао на прославу „српског празника“ Миланског едикта. „Избеглице су сметња и потенцијална безбедносна опасност доласку папе у Србију“ – то је тада била порука, која је ових дана поновљена. Не ради се о „безбедносној опасности“, већ о томе „што папа није хтео, не само на захтев избеглица већ и великог броја грађана Србије, да посети Јасеновац и осуди геноцид који је почињен над српским народом у Другом светском рату”, као и да осуди Степинца који је аминовао тај геноцид.

Под хитно би се требало позабавити непримереним изјавама садашњег министра спољних послова, који још није схватио како би требало да се понаша и шта ради министар спољних послова. Нјегов речник је недипломатски: „…нека ми неко изађе на црту“, „…довешћу (нагласак је на реч „довешћу“, прим. ККС) у Београд Обаму и Путина“, „,…нико, бре, не сме да нас дира“, „…ко, бре, сме нама да наређује“ итд. Овакав речник је последица дугогодишње партитократијске борбе, непрекидне предизборне кампање, митинговања, речник својствен свим партијским вођама.

Министар спољних послова, такође, не креира спољну политику. Учествује у креирању тако што пружа информације које је добио из ДКП-а, даје предлоге, координира активности других министарстава која имају удела у међународним и билатералним односима Србије, тумачи, заступа, објашњава и са дипломатским апаратом спроводи договорену спољну политику. Наводим само један пример који је засенио све остале – на „Кроација форуму“ у Дубровнику, Дачић је осудио напад бивше ЈНА и црногорских паравојних снага на тај град, који је, како је рекао, „био мета бомбардовања и уништавања, што Србија, наравно, осуђује“.

Поставља се питање да ли се Дачић у току припрема за учешће на „Кроација форуму“ договорио било с ким и било на ком нивоу шта ће да говори у име Србије? Да ли је уопште обавио припреме? Да ли му је мудро руководство наредило да осуди нешто за шта Србија није била одговорна? Ако није, дужан је да поднесе оставку или треба да буде смењен. Да ли Дачић зна да стари град у Дубровнику није гранатиран, да се радило о чистој пиротехници која се употребљава за снимање филмова? Да ли је хтео да освоји поене за себе, да ли је пецао комплименте (енгл. fishing for compliments)? Зашто се црногорски министар Лукшић није извинио у име тројице лепих, паметних и младих (Мома, Мила и Света), који су послали голобраде младиће и јединце у смрт, који нису ни видели Дубровник, већ су изгинули по околним брдима и Конавлима? „То је свакако за похвалу да се човјек сјетио да то каже, али није ништа од чега се земља затресе“, минимизирала је с гађењем и иронијом ту „закаснелу изјаву“ госпођа Пусић, министрица вањских послова Кроације. Зар се многи „угледни“ Срби, посебно бивши Вођа Тадић, нису наизвињавали у име Србије, свима и за сва времена?

Шта Србија мора хитно предузети како би спречила постојање онолико спољних политика колико има партија, односно партијских вођа, председника, министара, како би спречила да чак и чиновници лапрдају о спољној политици?

Пре двадесет пет година (1989), у току интерног суђења у МСП-у због интервјуа који сам дао једном часопису (то је био први случај да се професионални дипломата јавно огласио), бранећи ставове из интервјуа, упозорио сам на то да је потребан један центар у коме би се креирала спољна политика, центар који би гарантовао доследност акција, континуитет у опредељењима и ауторитативност одлука. Познато је да су сви аспекти живота једне земље прожети међународном димензијом. Зато је и потребан тај центар из кога би се рађала усаглашена спољна политика Србије о свим проблемима, билатералним и мултилатералним. Целокупно друштвено биће Србије подржавало би ту договорену спољну политику која би требало да уједини „непопустљивост“ и „чврстину“ са отвореном спремношћу на споразумевање и сарадњу.

Нажалост, понашање Србије на међународном плану је поданичко, а посебно према Империји, ЕУ и Бриселу. Руководства у Србији се годинама клањају разним чиновницима, лутајућим циркузантима који нас свакодневно походе, који нам буквално наређују шта морамо и како да радимо, како да се понашамо и на спољнополитичком и на унутрашњем плану.

На крају, зашто не рећи једну сурову истину: знао сам да ће се сав мој труд ових дугих година (стотине текстова у листовима и часописима, наступи на ТВ каналима, учешћа на симпозијумима, држање предавања, писање отворених и личних писама вођама, хиљаде осврта на разним порталима) показати као празно брбљање. Предлог за оснивање једног центра у коме се креира спољна политика није само пуки предлог или жеља, то је потреба сваке уређене државе.

Комнен Коља Сератлић

Аутор је дугогодишњи дипломата, члан УНС-а

www.koreni.rs