FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Ми сада тренутно живимо у имплозији, смањујемо се, а смањивање једне нације узрокује пад свих агрегата привреде. Када једно дете баштини имовину три породице, што се дешава у Србији, онда нема раста, нема експанзије. Овде се не схвата да је свако ново дете приход, овде сви кажу да је то трошак. Овде је човек постао трошак, а не развојни ресурс - и то је трагедија Србије, каже економиста Миодраг Зец

 

У најновијем Мосту Радија Слободна Европа разговарало се о томе да ли Србији прети банкрот. Саговорници су били двојица економиста – Миодраг Зец, професор економије на београдском Филозофском факултету, и Александар Стевановић, сарадник Центра за слободно тржиште из Београда. Било је речи о огромном дугу Србије и буџетском дефициту који је највећи у Европи, о игри са оставком министра финансија Лазара Крстића, о томе да ни Вучићева влада, као ни оне претходне, није спремна да отпусти људе који су по партијској линији запошљавани у администрацији и јавним предузећима, зашто влада амнестира највеће дужнике међу којима су и српски тајкуни, о систему који стално производи дугове и дефиците, а који ниједна влада, па ни Вучићева, неће да промени, као и о томе може ли Србија добити кредите како би покрила рупе у буџету и избегла банкрот.

Омер Карабег: Тренутно јавни дуг Србије износи 65 посто бруто друштвеног производа, а прогноза је да ће до краја године бити и целих 70 процената. Шта то практично значи?

Миодраг Зец: То значи да ће се цена досадашњих промашаја у економској и развојној политици брзо испоставити и, уколико се нешто радикално не предузме, Србији озбиљно прети урушавање јавних финансија. Изгледа да и влада постаје тога свесна и најављује неке радикалне мере, превасходно на страни кресања потрошње. Мислим, међутим, да се тиме неће решити проблем. Ово ми личи као када тешком болеснику покушавате брзо спустити температуру, а ништа не предузимате да отклоните узрок болести. Тако је то и са дефицитом. Ништа се не чини да се отклони његов узрок. Није лек само у кресању јавне потрошње, треба дати одговор на питање - какву државу желимо? Држава није само трошак. Држава је превасходно развојни параметар, а такву државу ми немамо. Нама предстоји темељна реформа државе. Није само реч о сређивању јавних финансија, усклађивању прихода и расхода, већ треба променити систем, јер је наш дефицит системски. Производи га систем.

Александар Стевановић: Јавни дуг је последица тога што немамо изграђену тржишну економију, што немамо владавину права, што уопште нисмо изградили државу. Србија у суштини не постоји као модерна држава са институцијама, него је претворена у свеопшти провизоријум у коме владају појединци, а не институције. Дефицит, сам по себи – чак и овако велики – не би био проблем да Србија има друштво које се развија. Има земаља које имају и много већи дуг, али оне имају привреде које расту. У Србији у последњих шест година бруто друштвени производ уопште није порастао, нити постоји иједан показатељ који нам говори да се наше друштво може развијати. Све и да смањимо  дефицит – поставља се питање шта ћемо после да радимо, ако је стопа раста и даље ниска и ако друштво и даље тапка у месту. Проблеми су много дубљи и није решење само у томе да узмете секиру па да ударите по расходима.

Омер Карабег: Да би уштедела, влада мора да смањи пензије и плате запосленим у јавном сектору. Ту су се, међутим, одигравале неке чудне ствари. Министар финансија Лазар Костић је поднео оставку и јавно саопштио да је то учинио зато што није прихваћен његов предлог да пензије буду смањене за 20 посто, плате у јавном сектору за 15 посто и да се отпусти 160.000 људи из јавног сектора. Вучић био против тога, јер је он, како је рекао Крстић, меког срца.

Миодраг Зец: Мислим да је оно што је Крстић предложио решење које на први поглед доноси резултат, али он није дубоко заорао. Узмимо, на пример, администрацију. Није само проблем у томе што је има превише, већ што имамо лошу, партијску администрацију која кочи иницијативу, уместо да људима ствара услове да нормално послују. Проблем је и што имамо лоше јавне службе. У школама је више ваннаставног него наставног особља, у болницама више немедицинског него медицинског особља, а у ватрогасном друштву више секретарица него ватрогасаца, па нема ко да гаси пожар. Није само проблем у томе што има много пензионера у овој земљи, већ је проблем и у систему пензионисања где људи са пет година радног стажа имају већу пензију него они са 45. Ми морамо озбиљно претрести читав низ права која су дељена и капом и шаком.

Имам рођака који је био четири године у Другом светском рату и још увек прима пензији на основу стажа из рата. Дешава се да већу пензију има неко ко је, примера ради, био симпатизер НОБ-а него професор гимназије који је 45 година предавао математику. То су бесмислене ствари. Пензиони систем би се морао вратити у нормалне оквире – да се види колики је чији радни допринос и ко је колико уплаћивао у пензиони фонд. Сада се говори о отпуштању. У Србији смо имали отпуштања у три наврата. Знам случај да је неко узео отпремнину из савезне администрације, па прешао у републичку. Онда је и ту узео отпремнину, па прешао у ЕПС, па је узео отпремнину из ЕПС- а и вратио се у државну администрацију. Овде је поремећен метаболизам друштва. Ово санирање јавних финасија, а да се не отклања узрок проблема, личи ми на лечење у средњем веку. Што год боли пацијента, пуштају му крв. Та терапија ничем не води.

Александар Стевановић: Крстићеву оставку видим као једну турску серију или индијску, зависи шта ко воли да гледа. То је била представа за народ која је требало да омогући министру финансија Србије да оде са места на коме се осећао крајње некомотно и који је схватио да  му није добра референца ако буде запамћен као министар земље која ће највероватније да банкротира. План који је он изнео не би ни у једном уређеном друштву могао да прође и намерно је направљен таквим да би он добио одступницу. Нама не требају толике уштеде  какве су у том плану предложене. Да би се дефицит консолидовао, потебне су знатно мање уштеде. Крстићев план полази од ужасно погрешних претпоставки. У последње две године ми смо већ неколико пута покушали да консолидујемо буџет Србије тако што смо секли расходе и повећањем пореза покушавали повећати приходе. Сваки пут би нова пројекција буџета подбацила – не на расходима, који су били под контролом, већ на приходима – због тога што економска политика гуши привреду и гура је у сиву економију, која је једини начин да приватни бизнис опстане у Србији.

Даље, овде се веома много говори о смањењу пензија и плата у јавном сектору, а да се не каже које су то плате које треба смањити и како то учинити. Када се то ради линеарно, онда је то социјализација последица једне накарадне политике запошљавања партијских кадрова. У последњих шест година по партијској линији запослено је око 150.000 људи који врло лепо зарађују, али су некомпетентни и не раде ништа корисно. И сада ће сви остали – професори, лекари, учитељи, ватрогасци, полицајци и сви они који су заиста потребни овом друштву – да плате да би ти паразити остали на својим местима и наставили да живе паразитски. Свима ћете да смањите плате уместо да отпустите људи који су запослени по партијској линији, чиме бисте уштедели скоро милијарду.  

Омер Карабег: Да ли то значи да ви сматрате да би прва владина мера требало да буде отпуштање 150.000 људи који су запослени као партијски кадрови.

Александар Стевановић: Тако је – и стојим иза тога. Није разумно да узмете свима по мало да би они који су дошли по партијској линији, а ништа не доприносе, могли да наставе да примају плате. То није ништа друго него рекетирање свих осталих који су запослени у јавном сектору и пензионера. Те људе треба отпустити и дати им социјалну помоћ.

Миодраг Зец: И ја мислим да су ти партијски кадрови, који су запослени у јавном сектору, велика рак рана. То је парада некомпетентности. Ми смо државу претворили у спрдњу и партијски плен. Примамо на посао некомпентенте људе, свима дајемо плату, а нико ништа не ради. Не може свака партија када дође на власт, мењати све – од шофера до келнера. Професионалци се гурају у ћошак, а доводе некомпетентни људи. Овде се не схвата једна елементарна ствар - да је држава сложен, компликован и осетљив производ. Држава је озбиљна ствар, она се не прави за пола године, она није мандат једне владе. То се је овде погубило.

Овде се паре разбацују на све могуће начине, па партијски људи имају по пет плата. Смањите му плату 10 посто као чиновнику Министарства финансија, а дате му пет управних одбора где у сваком добија по 50, 60 или 100 хиљада динара – и све тако функционише. Одакле толики јуриш на политику?  Испада да је политика најкомерцијалнија ствар у овом друштву. Овде не важи оно –  учи, ради, штеди, напредуј. То нема никакве везе. Само постоји стално тумбање. Нема нормалне вертикалне проходности друштва, да се зна како се пењеш на некој стручној или политичкој лествици.

Омер Карабег: Ако Вучић процени да ће болни резови угрозити његов рејтинг, да ли ће се он определити само за козметичке промене?

Александар Стевановић: Када бих могао да уђем у мисаони процес актуелне владе, могао бих да вам одговорим. Али, ја у овом моменту не видим никакав план за реформе, нити их има у пракси. Видим једино врло ефикасан маркетниг и прилично чврсто контролисање медија, чиме се осигурава врло висок ниво популарности садашње владе. Ја заиста не знам у какве би реформе они могли ићи, али сам сигуран да структурних реформи неће бити. Мислим да нико ко је добио посао као партијски кадар неће бити отпуштен, нити ће се ова власт одрећи јавних предузећа као страначког плена, а такође не верујем да ће се одустати од субвенционисања које Србију енормно кошта. Све у свему, економска политика коју води Српска напредна странка готово је идентична политици Демократске странке. Ово се може наставити још једно дуже време, јер дно нема краја, као што неки мисле. Овако је могуће још доста дуго се таљигати.

Миодраг Зец: Вучић мора да окрене привредни потенцијал према извозу, а томе не погодује садашња политика курса динара при којој се позајмљивањем чува курс националне валуте. Мала земља као што је Србија мора да се потпуно окрене према извозу и према знању, а знање је овде доста урушено, јер инжењери које имамо напуштају земљу, а нама остају менаџери и Мегатренд.  Србија не може да отима од других, што се иначе дешава у глобалној економији, овде се отима од сопственог народа, а народни џеп није тако дубок и народ има ружну особину да хоће да једе сваки дан. То лако може да искомпликује ситуацију, мада је степен трпељивости овде заиста огроман. Резерве које смо имали доста су истањене. Новца који стиже из дијаспоре биће све мање. Велики број људи који су се након пензионисања вратили у Србију мислећи да ће овде живети јефтиније – сада се враћа, јер испада да је јефтинији живот у Келну него у Београду.

Деца из средње класе заувек одлазе у Америку и само чекају да продају кућу у Београду, па да тамо купе стан. Они не шаљу новац својим родитељима у Србији као што су слали они који су седамдесетих ишли у Немачку. Све у свему, брзо се тање резерве за вођење политике у којој се не елиминише системски дефицит. Ово што се сада ради мени личи на покушај санирања трошних кућа. Што их више кречите, из њих избија све више влаге. Систем се напросто мора ресетовати и мора се поставити сасвим други угаони камен. Да ли постојећа власт – или нека друга – има жељу то да уради, не знам. Ја мислим да се мора направити један рам, да се каже шта је српска држава, који је њен домет, који су њени трошкови и да се истраје на изградњи једне мале, просвећене, ефикасне, непартијске државе. Да ли је то могуће, не знам. Врло мало је вероватно да ће се то брзо десити, али то је пут којим треба ићи.

Омер Карабег: Чини се да Вучић не намерава да оптерети најбогатије људе у Србији како би и они поднели део терета изласка из кризе.

Александар Стевановић: Ми стално говоримо о неким богатим капиталистима, а предузетници затварају своје фирме и беже у сиви сектор. Они не живе ништа боље од партијских кадрова који су запослени у јавном сектору. Дакле, говорити о некој енормној количини богатих људи који треба да поднесу терет – дубоко је лицемерно. Када је реч о оним најбогатијим у које се стално упире прстом и говори да им треба одузети имовину, ова држава не би том одузетом имовином могла да финасира своје обавезе ни један месец. Њих треба препустити тржишним силама, а за оне који су презадужени и који нису знали да раде свој посао –  зна се како се у свету ти проблеми решавају.

Миодраг Зец: Што се тиче Вучићевог односа према тајкунима, после велике најаве ја не видим да је ишта конкретно предузето. Напротив, програм који је направљен амнестира највеће дужнике, а међу њима су и они које колоквијално зовемо тајкунима. Али оно што је проблем и за Вучића и за све нас је што ми имамо систем такозване казино економије, где ће на крају сви бити на губитку, јер из казина можеш однети новац само ако си изашао на време. Мислим да је велики део тајкуна на време однео огроман новац у иностранство, а ово што је овде остало предмет је великог коцкања. Систем казино економије ће се урушити, али ће зато огроман део новца остати напољу. Овде, на Балкану, влада патолошки синдром да се отима од сопствене земље и носи у другу земљу. Несретна је држава у којој се отима од сиротиње да би се дало богатим од којих многи не виде у њој своје трајно станиште. У исто време имамо патолошку ситуацију у којој се не зна чије су сузе врелије – да ли оних најбогатијих који стално кукају или сиротиње која нема за хлеб и млеко.

Омер Карабег: Тренутно је главни проблем владе како да покрије буџетске рупе да би избегла грчки сценарио. Може ли Србија добити кредите и под којим условима?

Александар Стевановић: Србију спашава ситуација да живимо у времену историјски ниских каматних стопа. Ми опстајемо због тога што смо успели да неке раније скупе кредите рефинансирамо и претворимо у нешто јефтиније. Да каматне стопе на светском тржишту само мало скоче, Србија сутра може да објави банкрот. Дакле, оно што је данас одрживо, можда неће бити одрживо за два или три месеца. То су ствари које на несрећу овог друштва уопште не зависе од Србије.

Једино што Србија може да уради јесте да изврши најдубље систематске и структурне реформе које ће буквално значити комплетан рестарт нашег економског система. Морамо да променимо готово све у овом друштву ако желимо да нам буде боље. Не сутра или прекосутра, него да нам буде боље за две или три године. То је једино што Србија може да уради и једини начин који може спречити да завршимо у банкроту.

Миодраг Зец: Мислим да добијање кредита не зависи само од економских перформанси већ и од одређених геостратешких фактора. Наиме, још увек су отворена нека питања која су важна за Запад, а то су, пре свега, Косово и Република Српска. Видимо да се неке ствари раде како би се заокружила једна нова мапа и дотле ће вероватно свака власт, која позитивно одговара на сигнале из Европске уније, имати неку врсту – бар благе подршке, па и финансијске. Но, оставимо сада то. Моје је мишљење да ово друштво мора смоћи снаге да спозна да се неке ствари морају темељно променити и да онда почне полако да их мења – корак по корак. Узмимо, на пример, Закон о раду. Сада се разговара о многим стварима, воде се дебате између синдиката и владе, али ево вам пример из живота. Кад уђете у неку радњу, било да је 8 ујутру, пола дванаест или 8 увече, увек је иста особа на каси. Ради, дакле, 12 сати дневно. Често и више. Тако је било и пре овог Закона о раду, тако ће бити и после њега, јер то што пише у закону за наше раднике не важи.

Ни плату не приме по три месеца. Међутим, роба није продата, купаца нема, а та особа – и поред тога што цео дан седи у радњи – није ништа зарадила. Она је радила, али није зарадила. Огроман део наших предузетника се с тиме сусреће. Нема квалитета, нема продаје. То је као у школи. Можете натерати дете да отвори књигу и да гледа у њу, али га не можете натерати да креативно мисли. Мора постојати систем који га стимулише да учи, а када га родитељи терају да учи –  неће далеко догурати. Е, тако је и када те драконским мерама терају да радиш, а тај рад нема организацију, нема производ, нема ништа. Читав дан си провео у радњи, нико није купио ципеле, ти ниси добио плату, нити је газда добио плату. Можеш закон да мењаш како хоћеш, можеш да радиш 24 сата, банкротираће и газда и радник, јер систем има уграђену грешку. Ја мислим да је то суштина питања.

Омер Карабег: И да се вратимо на питање са почетка емисије. Прети ли Србији банкрот?

Александар Стевановић: Прети – и то не само због тога што је укупни дуг тако велики, него и из многих других разлога. Дуг Србије ће вероватно наставити да расте, а слабости које наша привреда има, биће вероватно још очигледније. Очекују нас године у којима ће један посто раста бруто друштвеног производа бити успех. Извоз не расте, а домаћи привредници беже у сиву економију. Значајније стране инвестиције се не могу очекивати у Србији изузев продаје још нешто преосталих јавних предузећа. Све то показује да ћемо пре или касније доћи у ситуацију када нико неће хтети Србији да позајми новац по нормалним тржишним условима уз камате које су иоле прихватљиве.

Дакле, ако наша привреда не постане конкурентна и ако не будемо имали годишње стопе раста које су изнад пет процената, ако не буде отварања нових бизниса, а самим тим и нових радних места, онда је банкрот врло вероватно неизбежан. Међутим, у ситуацији када имате разваљену привреду, сам банкрот не би нешто претерано погоршао ситуацију. Мислим да чак постоји тихо прижељкивање банкрота, јер није мало оних који мисле да ћемо на тај начин успети да на неколико година пролонгирамо неке ствари. Не бих се уопште зарекао да постоји стопроцентна жеља да се банкрот избегне по сваку цену. Напротив, мислим да постоје размишљања која иду у потпуно суротном правцу.

Миодраг Зец: Банкрот нам прети, ако се не предузме све ово о чему смо причали. Морамо се вратити на почетак и променити метабололизам друштва које разара своју сопствену супстанцу. Плацебо ефекти ту не долазе у обзир. Мале, ситне пилуле, које конзумирамо, само нас заваравају. Овде је потребна хируршка интервенција и реконфигурација и државе, и друштва, и бизниса, и система вредности. И то је једино трајно решење. Све остало је одлагање неминовног. Тако је то, када једна земља нема раст. Када немате никакав раст, сваки кредит вам је скуп.

За огроман део српске привреде, не само да је каматна стопа од један посто велика, него она не може да врати ни субвенције које су бескаматне и које једе инфлација. Ми смо то већ једном имали деведесетих година. Инфлација је порушила цео систем вредности. Дошло је до препакивања и прерасподеле која се завршила у приватизацији. Сад је дошао нови круг и враћање на почетак. Мислим да се морамо вратити два корака назад да бисмо ишли напред, али морамо да поставимо камен темељац. Садашњи систем је инвалидан, не производи вишак, већ производи мањак. Ми сада тренутно живимо у имплозији, смањујемо се, а смањивање једне нације узрокује пад свих агрегата привреде. Када једно дете баштини имовину три породице, што се дешава у Србији, онда нема раста, нема експанзије. Овде се не схвата да је свако ново дете приход, овде сви кажу да је то трошак. Овде је човек постао трошак, а не развојни ресурс - и то је трагедија Србије.

www.kontrapress.com