FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Измене и допуне Закона о раду су лоше, у неким деловима дилетантске (из њих се јасно види да творци измена немају адекватно знање о радном праву, правном систему уопште, као ни о досадашњој пракси спровођења радног законодавства), док је у неким деловима у питању чиста демонстрација моћи државе да у потпуности уништи социјална права запослених

 

О „новом Закону о раду“ се много пише у медијима. Могли смо чути разне стручњаке, углавном економисте, како хвале новоусвојена решења као важан искорак ка суштинским реформама у Србији, иако нас нису удостојили објашњења какве то позитивне новине можемо очекивати. О политичарима на власти ни не вреди трошити речи. Поједини медији су чак имали серије „упоредних студија“, како би нам показали да је у неким државама положај запослених још и гори него онај који је Влада наменила нама (та тенденција је брзо спласнула после освежавајуће интелигентних и/или очекивано огорчених коментара читалаца на такве „вести“). Измене и допуне Закона о раду су лоше, у неким деловима дилетантске (из њих се јасно види да творци измена немају адекватно знање о радном праву, правном систему уопште, као ни о досадашњој пракси спровођења радног законодавства), док је у неким деловима у питању чиста демонстрација моћи државе да у потпуности уништи социјална права запослених. Ова анализа се не бави тиме како и зашто је дошло до тога, али читајући између редова који следе, неминовно ћете доћи до неких закључака. Потребно је дакле разбити и демистификовати неке од теза које су свеприсутне после усвајања овог срамотног текста. Кренимо редом.

1. Измене и допуне су донете уз консултацију свих социјалних партнера.

То једноставно није тачно. Најпре, готово ниједан законски текст после 2001. године није донет с више тајности и кршења процедуре. Потом, чланови фамозне комисије за писање измена и допуна били су представници репрезентативних синдиката и удружења послодаваца – а за већину њих се тврди да им је репрезентативност, у најмању руку, спорна. Репрезентативним их одржава само чињеница да на основу „генијалног“ законског решења (које ни овом приликом није измењено) једино сами себи могу да укину привилегију репрезентативности. Ниједан други синдикат није учествовао у стварању овог закона. О стручној и научној јавности да ни не говоримо. Непостојање јавне расправе заокружује слику о томе да је овај законски текст буквално октроисан – на срамоту доносилаца, али и у драстичној супротности са добром праксом уобичајеном у знатној већини европских држава. У вези са тиме, мора се напоменути да је неспретан покушај да се доношење изузетно штетних измена „оправда“ пласирањем теза да су стручна и научна јавност, као и послодавци и синдикати, у потпуности подржали текст закона. Готово је тужно зазвучала вест да је синдикат „Колубаре“ подржао доношење измена и допуна ЗоР. Питам се како ће синдикалне вође, још колико ових дана, објаснити радницима „Колубаре“ да су на тај начин, на пример, подржали укидање увећане зараде за сменски рад. У сваком случају, атмосфера која је створена била је готово идентична оној коју памтимо из неких (погрешили бисмо ако кажемо) прошлих времена: „Са свих страна наше домовине стижу телеграми подршке другу Титу.“ Све је исто, само Њега нема. Даље, ту су и покушаји дискредитације синдикалних лидера и пласирање тврдње да се они само боре за очување неоправданих привилегија које су поседовали – у светлости млаких и неадекватних реакција ових синдиката, као и одбијања да изнесу детаље о учешћу у радној групи за доношење закона, ово се може окарактерисати и као планирано скретање пажње јавности са срамотних усвојених решења на сензационализам и афере о изузетно лошем стању у синдикатима у Србији и њиховом практичном нефункционисању у важним социјалним ситуацијама. Ти наводи јесу углавном тачни – али како то оправдава доношење несрећног текста закона?

2. Измене и допуне ће подстаћи запошљавање.

Ово је можда и највише експлоатисана лаж, омиљена ресорном министру. Најпре, Закон о раду не може да подстиче запошљавање. Бар не директно. Индиректно, можемо говорити о томе да је ЗоР „појефтинио“ радника из угла послодавца. Низ одредби указује на то да ће послодавца запослени мање коштати, а посебно ће га мање коштати његово отпуштање. Логика да ће лакше отпуштање довести до веће запослености није увек бесмислена. Али у овом случају ипак јесте, јер се флексибилност тржишта рада не исказује само кроз лакшу флуктуацију радне снаге, већ и у непрестаном стварању нових послова (радних места) на којима ће запослени „флуктуирати“. Да би функционисало такво тржиште рада а ЗоР имао смисла, мора постојати далеко већа понуда послова и далеко нижа стопа незапослености. Наравно, описано тржиште рада се морало установити пре усвајања ових измена – чак и ако се сада крене (у шта сумњам) у агресивно стварање услова за отварање нових радних места, лако ће се десити да до тренутка када се то и оствари флуктуирајући запослени који немају где да флуктуирају падну испод сваке границе сиромаштва. Нереално је, такође, очекивати да ће послодавац радо запослити више лица, сада када му она представљају мањи финансијски терет – да ли је реално да послодавац запосли уместо једног лица које би плаћао 40.000, два лица која ће плаћати по 20.000 динара? Наравно да није, запослиће само једно лице које ће обављати исте послове као и до сада, и које ће бити плаћено 20.000. Док се не повећа обим послова, а ЗоР на то не може да утиче, послодавац је једино добио поклон од државе којим ће увећати свој профит. Наравно, Национална служба за запошљавање је само пар дана после усвајања измена ЗоР објавила да је стопа незапослености у опадању. То се међутим дешава сваке године, због обављања сезонских послова. Најесен ћемо поново (прецизније, и даље) имати стабилних званичних 22 одсто незапослености (о томе како се ова стопа израчунава и зашто је бесмислена када је израчуната према важећим параметрима могла би се упутити посебна критика, али то неће бити учињено на овом месту).

3. Изменама ЗоР увећана су нека права запослених.

Ова тврдња је делимично тачна, иако заправо нема увођења нових права већ ближег дефинисања неких постојећих, и то у складу са добром судском праксом из претходне деценије примене ЗоР. Можда и највећа новина јесте давање снаге извршне исправе обрачуну зараде, или накнаде зараде – потез који се показао као добра иновација у неким комшијским правним системима. Међутим, две су ствари посебно поражавајуће, и чине ирелевантним поједина решења којима су формално нека од права увећана (или бар објашњена). Најпре, однос између „увећаних“ права и умањених права запослених је такав да би било заиста лицемерно говорити о томе како измене и допуне ЗоР иду у смеру побољшања положаја запослених. Потом, ништа није учињено на системским променама које би омогућиле да се права која запослени поседују могу да остваре и/или ефикасно заштите – напротив, створени су системски механизми легализације обесправљивања запослених у неколико карактеристичних ситуација.

4. Закон о раду је сада усаглашен са европским законодавством и међународним инструментима које је Република Србија прихватила.

Ова тврдња је делимично тачна, поједине одредбе заиста јесу објашњене и формулисане тако да се ускладе са директивама ЕУ или конвенцијама МОР. На том путу било је и грешака, као и пропуста. Ту на пример спада покушај да се ЗоР „усклади“ са Директивом 2006/54 о једнаком третману мушкараца и жена при запошљавању и на раду, иако је та Директива већ нашла своје место у српском правном систему кроз Закон о забрани дискриминације. Потом, постоји и потпуно игнорисање обавеза које је Србија преузела потписивањем Конвенције 181 о приватним агенцијама за запошљавање – „лизинг“ запослених је и даље остао дерегулисан, чиме се наставља њихово правно али и фактички неодрживо стање. Пласира се, међутим, лаж да су све негативне одредбе, сва решења којима се безразложно умањују права запослених, наметнути у том процесу усаглашавања. То, једноставно, није тачно. ЕУ се не бави превише правима запослених, осим у контексту забране дискриминације (а ту је, као што је већ написано, направљена потпуна брљотина у покушају усаглашавања нечег што је већ било усаглашено), оквирног дефинисања минимума права које је потребно пружити запосленима, као и уређивања права запослених у појединим специфичним делатностима (као што је на пример саобраћај). МОР се са друге стране бави правима запослених на детаљнији начин, али ниједно од усвојених решења које иде директно на штету запослених нећете наћи у било којем документу ове организације, створене да би се промовисала и јачала права радника и подстицао социјални дијалог.

5. Закон о раду ће сада стимулисати стране инвестиције.

Вероватно и најбаналнија неистина, која је – крајње апсурдно – истовремено тачна само на нивоу о којем се званично не прича у јавности. Закон о раду не може стимулисати инвестиције, као ни отварање нових компанија, као ни запошљавање – све је то већ објашњено у тексту. Међутим, између редова је порука која се „страним инвеститорима“ шаље веома јасна и примамљива: раскрстили смо са социјалдемократијом, на делу је најбруталнији вид либерализације тржишта рада, праћен неефикасном заштитом права запослених и најгорим правосудним системом у Европи – изволите дакле, послужите се нашом јефтином и незаштићеном радном снагом. Тешко да ће то стимулисати озбиљне инвеститоре. Тешко је, међутим, поверовати и да Влада Србије жели да привуче озбиљне инвеститоре, па се ту крије и релативна истинитост овакве тврдње.

6. Ко ради, не мора да се плаши отказа (или: до сада је било немогуће отпустити запосленог).

Одредбе о отказним разлозима, дисциплинским санкцијама, отказном поступку и незаконитом отказу – нарочито су проблематичне. Наравно да до сада није било немогуће отпустити запосленог – изузетно велики број радних спорова због незаконитих отказа уговора о раду, као и висок проценат успешности запослених у њима, довољно говоре само о чињеници колико су послодавци у Србији, ипак, још увек само „газде“, а никако социјални партнери. Свако ко је лоше радио, могао је бити отпуштен прилично ефикасно. Усвојеним изменама и допунама, од којих су многе на ивици здравог разума а неке се и директно косе са другим важећим законима, запослени се дестимулишу да траже заштиту од незаконитог отказа; са друге стране, послодавцима се пружају изузетне недоречености у Закону које ће, без икакве сумње, све „газде“ обилато користити. Како другачије оправдати одредбе о накнади штете у случају незаконитог отказа којима се уводи „мање“ и „веће“ кршење закона, одредба према којој отпуштени запослени као технолошки вишак има још само три месеца предност при поновном запошљавању код истог послодавца (уместо ранијих шест), увођење дисциплинских санкција (једна од њих је и отказ уговора о раду) без иједне одредбе о дисциплинском поступку? Има још таквих примера, али је њихов смисао и исход потпуно исти. „Газде“ ће имати изобиље могућности, нарочито у комбинацији са (и даље) недореченим одредбама о запошљавању на одређено време, дерегулисаношћу привременог запошљавања и потпуном отвореношћу за злоупотребе радног ангажовања ван радног односа, да себи обезбеде радну снагу која се неће пуно жалити, свесно ће се одрицати гарантованих права, а при томе ће бити задовољна „наградом“ да остане на послу, тј. да не добије отказ (законити или незаконити – ЗоР након измена и допуна те категорије само формално разликује, а практично их изједначава).

7. Измене ЗоР омогућиће лакше смањење броја запослених у јавном сектору, односно смањење јавне потрошње.

Неистина. У јавном сектору постоје посебни режими радних односа, који су регулисани посебним законима (Закон о државним службеницима, Закон о судијама, Закон о Војсци, Закон о полицији итд.). ЗоР регулише општи режим радног односа, који ће се примењивати у јавном сектору само уколико неко питање није регулисано посебним законом. Такође, јавни сектор има колективне уговоре (истини за вољу, сви они ће престати да важе за нешто мање од шест месеци – још једна од несхватљивих одредби измењеног и допуњеног Закона) који запосленима гарантују одређени степен недодирљивости од сваке потенцијално лоше измене општег и/или посебног режима.

                                                                                                      ***

Власт у Србији има два приступа широј јавности. Први је: „ми све знамо најбоље, мораћете да нам верујете (јер другог избора немате)“; а други је нешто комплекснији и односи се на активирање свих послушника и ботова који стварају атмосферу да се догађа нешто јако позитивно и јако важно. Приликом доношења измена и допуна Закона о раду комбинована су оба приступа, у зависности од говорника, ситуације и публике. Чини се да је изузетан број неистина који је при томе нашао пут до ударних вести у готово свим медијима ипак промашио мету шире јавности. Када се измењени и допуњени Закон о раду почне примењивати, чини се да грађани неће слушати шта им се намеће као алтернативна реалност и истина – као што је рекао својевремено др Зоран Ђинђић причајући о некој другој – а опет истој! – и тада актуелној лошој власти, биће довољно да погледају своје новчанике и своје фрижидере.

 

* Марио Рељановић, доцент на Правном факултету Универзитета Унион и секретар Правне клинике за радно право.

Марио Рељановић