FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Далибор Шкорић

Руски концепт суверене демократије

Званична дефиниција овог концепта гласи: “Облик политичког живота друштва, при коме се власт, његови органи и деловање бирају и формирају искључиво од стране народа руске државе у његовој многообразности и целини ради достизања материјалног благостања, слободе и права свих грађана, социјалних група и народа”. [1]

Иван Иљин: “Руска култура је спознаја целог”,

Николај Берђајев: “Руси су позвани да дају…филозофију целине духа… Ако је у Русији могућна велика и изворна култура, то је само култура религиозно-синтетичка, а не аналитички – диференцирана”.

Николај Трубецкој: “Русима је својственија спознаја света религиозном интуицијом, као органски целог, за разлику од Запада, где су философи проникнули у тајне света, рашчлањујући га разумом на саставне делове ради анализе…”.

Ово су цитати руских мислилаца о руској политичкој култури које је навео Владислав Сурков, званични творац концепта суверене демократије на обраћању у Руској академији наука (“Руска политичка култура. Поглед из утопије!”). “Руско културно сазнање очигледно је холистичко, интуитивно и – супротстављено механицистичком, редукционистичком…у нашој мисаоној и културној пракси синтеза превладава над анализом, идеализам над прагматизмом, живопис над логиком, интуиција над разумом, заједничко над сопственим…руска политичка пракса има најмање три јарке одлике – стремљење политичкој целовитости кроз централизацију функција власти, идеализацију циљева политичке борбе и персонификацију политичких институција…Јака централна власт вековима је окупљала, јачала и развијала огромну земљу…постојање јаког центра, доживљава се као гаранција очувања целовитости Русије, територијалне, духовне и сваке друге..Председник је гарант демократског устава и уравнотежене поделе власти без кога би, у случају неопрезне и неправовремене децентрализације настали хаос и деградација социјалних институција у тај простор као што је већ било упловиле би олигархијске клике и ваннационалне организације… Произлази, што је власт виша и удаљенија, њој се више верује. У власт у суседству, блиску и доступну, наши људи се не уздају много. Можда због тога што је боље познају, јер је обична. Напротив, власт високо и далеко лако се митологизује, персонификује и сврстава се у моноцентристички модел политичког пространства…

У Русији личност ( вође, председника ) је институција…ни издалека једина, али најважнија. Имају значаја и доктрине и програми, али све се то изражава кроз појавност харизматичне личности, а тек после словима и силогизмима…Руски идеализам је оно главно што је покретало, а очигледно ће и покретати, руски свет у нове орбите развоја”. На критике о развоју руског модела демократије из иностранства одговорено је следећим речима:”“Гунђања и прекоре из иностранства поводом руских унутрашњих ствари треба разумети. Њима је таква демократија у Русији потребна како би они ( на Западу ) боље живели.” На западне похвале о руској демократији из деведесетих могло се чути:” Свакако, бодрили су нашу тадашњу слабост и хаос. Али, слабост и хаос – још нису демократија. Прича о томе да је садашњи притисак без преседана на Русију изазван недостацима њене демократије је чиста глупост. Разлози и циљеви таквих разговора су други – контрола над природним ресурсима Русије, кроз слабљење њених државних институција, одбране и самосталности.” [2]

Из свега наведеног можемо закључити да Русија данас зида грађевину сопствене државе на темељима сопствене политичке културе, органски изникле на свом тлу и из сопственог народа, а не на обрасцима створеним на Западу.

Коме је данас у свету дозвољен овакав покушај градње аутохтоне демократије без надзора и диктата Запада? Сасвим сигурно ниједној земљи која се налази под утицајем западне политичке моћи.

Погледајмо сада неке од закона који су донети за време постојања концепта суверене демократије у Русији:

- Закон о регулисању рада невладиних организација које учествују у политичком животу Русије, финансираних из иностранства, које се сад у Русији називају “невладине комерцијалне организације”. Оне сада морају да узму званични статус страног агента и морају да дају детаљан извештај о извору својих финансија. Конкретне мере су на пример да невладина организација која би позивала на “грађанску непослушност” може да плати казну од око 5 000 евра или да одговорна особа добије до три године затвора. ( Владимир Путин у интервјуу немачком ТВ каналу АРД је изјавио да је за прва четири месеца од увођења закона невладиним организацијама уплаћено близу 1 милијарда долара, рекавши да је од укупне суме чак 122 милиона долара стигло у НВО сектор преко амбасада страних држава. Путин је у овом интервјуу навео да на Западу постоје две организације финансиране из Русије, једна у Паризу и друга у Америци, а у Русији 654 политички активне организације финансиране са Запада и додао је још:„То су организације које се баве унутрашњом политиком. Зар наше друштво не треба да зна ко и зашто добија новац? Ми их само молимо да кажу: Да, ми се бавимо политиком, а финансирамо се из иностранства. Друштво то има право да зна.” )

- За оснивање религиозних или друштвених организација чије је деловање повезано с насиљем може се добити казна до 7500 евра или четири године затвора.

- Закон против пропаганде хомосексуализма малолетницима. Закон забрањује Русима, странцима, као и медијским организацијама да “пропагирају нетрадиционалне сексуалне односе” малолетницима. Предвиђене су и казне за изједњачавање хомосексуалних са хетеросексуалним односима. Уколико појединци користе медије или интернет за такву “пропаганду” могу бити кажњени новчаном казном до 3.000 долара, док организације могу платити до 30.000 долара и могу бити затворене до три месеца. Странци могу за кршење закона платити казну до 3.000 долара и провести у притвору до 15 дана или бити депортовани.

- Закон о забрани усвајања руске сирочади држављанима дванаест земаља у којима су законом дозвољени истополни бракови.

- Закон градског суда Москве о забрани “геј параде” у овом граду за следећих 100 година.

- Закон о забрани вређања верника ( донет после “перформанса” групе Пуси Рајот у цркви у Москви ). За “јавно деловање којим се изражава непоштовање друштва, а у циљу вређања верских осећања” затворска казна биће у трајању до три године, а новчана до 15.000 долара, а за кршење овог закона прописиваће се и друштвено користан присилни рад.

- Закон о забрани рекламирања абортуса.

- Закон о забрани надрилекарства и приватне фармацеутске праксе.

- Закон о абортусу који уводи обавезан период од два до седам дана пре абортуса како би жена имала могућност да преиспита своју одлуку. ( По подацима руског министарства здравља стопа абортуса у Русији је једна од највећих у свету са званично око милион извођења годишње. Подаци не укључују приватне клинике, па се претпоставља да је права цифра око шест милиона годишње. Стопа плодности по жени је 1,4 детета што је испод неопходних 2,1 за репродукцију популације )

- Нацрт закона против генетски модификованих организама који предвиђа казне за произвођаче на нивоу казни за тероризам, од 15 година до доживотне робије. Кирил Черкасов, члан комитета Државне думе за пољопривреду рекао је да су последице ГМО штетне за већи број људи од терористичког акта. Елена Схароикина, директор Јавног Удружења Генетске безбедности (ГСПА), у интервјуу за “Русију данас”, подсетила је на изјаву НАТО Комитета за изазове модерног друштва који се састао у белгијском граду Лијежу 2004. године, на којем је речено да се ГМО може користити као генетско оружје. [3]

- Закон против рехабилитације и величања нацизма и ширења лажних информација о улози Совјетског савеза у Другом светском рату. Законом су предвиђене и казне за скрнављење датума и споменика руске војне победе. Закон предвиђа до 14 000 долара или пет година затвора за овакво дело.

- Може се као пример самосталног развоја додати и постојање више хиљада спортско – родољубивих клубова у целој Русији, често при црквама, такође и козачких кампова за децу који имају за циљ васпитавање деце и омладине у православном и патриотском духу уз физичко вежбање и боравак у природи, са сличним духом који је пре другог светског рата у Србији неговао “Соколски покрет”.

Да ли би многи од ових закона допринели регенерацији Србије, заштитили је од погубних утицаја и поспешили њен развој у сопственом културном обрасцу? Да. Да ли их сада можемо применити? Наравно-не.

Без обзира шта мислили конкретно о сваком појединачном од ових руских закона, можемо поставити питање – у којој средње или источноевропској земљи би они могли још бити донети? Одговор је сигуран – ни у једној. Тамо где би се било шта слично покушало, знамо шта би се десило, убрзо би био проглашен диктатор, а земља би била “ослобођена” познатим економским и војним методама које смо имали прилике да упознамо и на својој кожи а сада гледамо репризе у разним деловима света. Самостални политички и културни образац развоја није дозвољен ни једној земљи у оквиру Западне цивилизације, очекује се покорност и прихватање искључиво западних образаца и свако супротно настојање је Сизифов посао без икаквог изгледа на успех.

Диктирана демократија као једина дозвољена идеологија

im-telling-you-the-man-and-the-dog-are-working-together

У оквиру Западне цивилизације у скоро свим земљама постоји исти механизам „играња демократије“ или механизам „лажне опозиције“ чиме се ствара илузија постојања избора у политици. Ако се народ разочара у партију или коалицију А на следећим изборима гласаће за партију или коалицију Б која се од А разликује у ономе што није битно за основни курс Диктиране демократије као једине дозвољене идеологије.

Тако је постало могуће да бивши националисти постану ватрени поборници Европске уније, или заступници уласка у Нато пакт, одрицања од Косова, геј парада итд. Након новог периода разочарења народа у власт, ауторитети Западне цивилизације који дају лиценцу за бављење политиком на територији свог утицаја, дају “савет” тренутним глумцима власти да се повуку или ако неће пусте их „низ воду“, а нове глумце „брендирају“ за ову улогу.

Ако екипе психолога и испитивача јавног мњења нађу да народ очекује политичара који је „чврст“ и који ће се обрачунати с криминалом онда се изабере неко ко има већ такав имиџ у народу стечен реториком и поради се још мало на његовом имиџу. Очекивања народа у психолошкој равни су задовољена али се ништа битно у курсу јединодозвољене Диктиране демократије не мења.

Са стране стоје аналитичари, портали на којима се коментарише, од којих су многи стварни противници Диктиране демократије, од њих једни прете, други су огорчени, трећи проклињу, организују се и повремени протести што све има и донекле смисао користи за Диктирану демократију јер је као одврнут вентил на експрес лонцу, мало паре изађе па је притисак мањи али све остаје по старом, како каже народна пословица „пси лају а каравани пролазе“.

За случај да нека странка, покрет или појединац ојача и одметне се од курса и контроле западне наднационалне власти онда се или дискредитује таква личност или се растура странка и слаби њен утицај тако што се водећим личностима да „понуда коју не могу одбити“ да оснују нову странку и тако за собом повуку део чланства, како би се остатак странке “сасушио” и како недозвољени правац неби био заступан у парламенту.

Зашто партије не чине оно што су говориле кад дођу на власт

У тексту Владимира Добросављевића „Између начела и праксе“ у темату „Нова српска десница“налазимо следећи део: “Сваки покушај да се објективно изврши позиционирање политичких странака у Србији, по идеолошкој скали, суочава се са неумитном реалношћу живота. Она се огледа , пре свега, у чињеницама да саме партије мало држе до сопствених програма и идеја, а много више до остваривања принципа корисности за властите номенклатуре. Тако је и постало могуће , да у економски, све девастиранијој Србији , странке постану најбоље агенције за запошљавање чланова и богаћење руководстава. У таквом амбијенту , не треба да чуди зашто се све мање грађана учлањује у ове организације из политичких разлога , а више ради решавања егзистенцијалних питања , као и зашто наше странке тако лако одустају од прокламованих начела. “

Американци имају пословицу:“Ако нешто изгледа, плива и кваче као патка – онда је патка“. То у Србији не важи. Политичар-националиста који изгледа и говори као националиста може после неколико година да постане про-западни политичар, ништа чудно. Српски политичари као и они из других земаља у сфери утицаја Западне цивилизације и њене централне наддржавне власти одустају од прокламованих начела јер у њих нису били убеђени ( они су постављени да играју улоге а не да буду убеђени ) и јер имају свест о постојању наддржавне власти изнад себе којој се покоравају у прагматичној тежњи за влашћу и личним користима.

Из свега наведеног можемо закључити да је данас у земљама у сфери политичког утицаја Западне цивилизације на власти једна идеологија, идеологија савеза крупног капитала удруженог са либералним левичарским „светоназором“. Ова једна идеологија може имати различита имена али она нигде не одступа од свог основног курса, разлике су само у оним областима које нису битне за основну идеју “капиталистичке левице” – једине идеологије којој је дозвољено да влада у сфери утицаја Западне цивилизације.

Падом социјализма и владавине марксистичке идеологије није настао „празан простор“ у идеолошком смислу, већ је у њему данас владавина Једине Дозвољене Идеологије – споја капитализма с либералном левицом, марксизам није нестао већ се „осавременио“. Васпитавши генерације у свом крилу, идеологија „научног материјализма“ Карла Маркса се помирила се са својим највећим непријатељем – капитализмом, након чега су се зајединичким снагама обрушили и то: изван сфере свог утицаја – на све оне државе и народе који Једину Дозвољену Идеологију још нису прихватили, а унутар сфере свог утицаја – на сваког појединца који више нема чему да се нада.

Осим овога битна је институција са запада основаних и финансираних невладиних организација које по правилу заступају увек исте идеолошке принципе нео-либерализма у земљама у којима се налазе. Ове невладине организације су као што је познато, финансиране од западних фондова за “развој демократије”, стварање “отвореног друштва” и слично. Њихов идеолошки програм је увек исти а било каква акција против њих као против заступника интереса страног центра моћи је ауто-гол који је чак и пожељан да би се онда на томе додатно базирала прича о угрожености демократије. Данашњи западни пројекат је много шири него што се обично мисли, он обухвата и промену морала, схватања вредности, нивелисање на исту меру у свим државама а онда и исте трговачке законе и потрошачке навике које би створиле идеално тржиште у целом свету.

Битно место у концепту Диктиране демократије играју наравно и такозвани “независни медији” који имају сличну улогу гласноговорника западне идеологије и често исте финансијере као невладине организације.

Ово није српска специфичност, тако изгледа „демократија“ у Западној цивилизацији, с тим што у њеним „новим територијама“ ови механизми изгледају грубље и очигледније него у старим. При томе се прича да су демократију измислили Стари Грци. Ништа од наведеног од почетка текста до сад наравно нису измислили Стари Грци већ припадници елита Западне или Романогерманске цивилизације.

Данас је битно да разумемо да је демократија какву је тренутно познајемо ЛАЖНА ДЕМОКРАТИЈА и да због тога мора бити ОДБАЧЕНА, када се узму сви утицаји и полуге моћи који регулишу њено функционисање, схвата се да је таква демократија модификована и удаљена од класичног значења тог појма. Остало је име а садржај је измењен. Демократија на грчком језику значи власт народа. Народ “демократске” државе више нема ту власт и не одлучује о својој судбини. Њиме се управља споља.

Неопходност нове источне политике у новом цивилизацијском савезу

У савременом свету у ситуацији у коју га је довела између осталог и лажна подела на левицу и десницу као и са запада диктирана “демократија”, императив је опстанка стварање нове политике и идеологије која би била ближа истини живота и човека какав он јесте. Ову идеологију није могуће створити на већем делу данашњег света јер на њему у већини влада концепт Диктиране демократије.

Да би се развијала било каква политика ослобођена од ових на западу утврђених и надзираних правила игре потребно је уклонити се изван домашаја западне идеологије и њених полуга моћи. Потребно је ући у државни и цивилизацијски савез вођен истом идејом који може да обезбеди несметан развој демократије базиране на стварним жељама и потребама народа државе у којој се примењује а не спољашњих центара моћи и који може да спречи покушаје ометања тог пута споља. Улазак у овај државни и цивилизацијски савез подразумева и могућност подмирења свих економских потреба без дотадашњег подразмевајућег поданичког положаја, а ово све значи што пунију економску, политичку, културну и војну интегрисаност.Без овога је потпуно бесмислена прича зашто ова а не нека друга партија на власти док је држава у сфери утицаја Западне цивилизације јер се методама које су описане опет све своди на исто, основни курс је сигуран а одступања су могућа само у оним областима које нису битне.

ekcs.rs