FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 Једна од најважнијих последица деполитизације света и европске идеологије, како смо је заједно назначили, јесте устоличење моћи чији софистицирани карактер произилази из специфичне невидљивости, упркос очигледним бруталностима у економској, политичкој и друштвеној сфери. Јер, наиме, попут Бодријаровог описа савршеног злочина, функционисање апсолутног капитализма смишљено је дошло до тачке у којој врховни носилац моћи остаје перманентно затамњен и скривен као непостојећи субјект. То значи да се – у прелазу од модерне ка постмодерном стању које је Фуко установио као разлику прелаза од суверенитета ка биополитици – успоставио делатни модел који превазилази чак и ситуацију у којој моћ постаје капиларна, тј. ситуацију у којој је моћ раширена кроз безмало све институције и различите форме живота. Биополитичко управљање, по свом појму, упућује на управљање целим популацијама, а деполитизација економије омогућила је стварање митологије о коначној завршености света и превласти илузије о томе да је савремени облик један једини могућ, чак и прави и истински свет.

Невидиљивост моћи представља другу страну њене апсолутне видљивости. Европска идеологија је овај процес довела до комплетности: привидни носиоци моћи у лику тзв. европских институција попут Европске комисије, Европског савета или Европског парламента, или функција попут високог представника ЕУ за спољну политику и безбедност, служе као изванредна политичка симулација поретка, права и власти. Или, прецизније, спровођење неолиберализма у Европи конципирано је у три етапе, те је (1) прво, требало створити слику о свеевропском пројекту као мирном и демократском уједињењу грађана, тј. цивилизацијском пројекту који се супротставља претходним светским ратовима и ратовима уопште, и у којем ће сви бити слободни и једнаки; затим, (2) изједначити демократију са либералном демократијом, расточити национални суверенитети демократски суверенитет и (3) успоставити нову „минималну државу“ (Хајек), тј. супердржаву у којој се махом поштују формалне процедуре, празне љуштуре без садржаја и сврхе, док место и делање реалне политичке моћи остају иза завесе виртуелног циркуса који сваки дан игра представу за народе.

Зато се Европа сиромашних коју је произвела европска идеологија појављује као фатум, својеврсни усуд и неминовност тзв. „светске економске кризе“, док се у стварности ради о унутрашњој динамици капитализма, чија је закономерност да производи све веће богатство малобројних, док сразмерно уништава најшире слојеве, као и све народе и државе који томе настоје да се одупру. Зато је осмишљено и да се Европа бирокатије, технологије и информационолог капитала разрачуна са Европом знања и образовања, како би доминација укинула чак и најмању могућност отпора који происходи из дијалектике моћи. Теза коју бих желела да образложим је следећа: невидљиви карактер моћи директно је пропорционалан њеном успеху у политичкој пракси, док, једнако, сваки облик принуде да стварни носиоци моћи иступе на светло, представља тренутак њеног слабљења  и истовремено тренутак у којем дијалектика моћи, дакле отпор, почиње да се конституише.

Размотримо у том светлу како функционише перцепција још увек не малог дела грађанства у европским земљама. Они гласају на парламентарним и председничким изборима – чиме је формалност либералне, тј. процедуралне демократије испоштована – и већински бирају између две или три нијансе истог. Реална политичка и економска моћ и власт, међутим, свакако нису у рукама ових привидно „демократски изабраних“ националних влада и представника (уколико се неким случајем деси да на власт додје неко ко није спреман да буде заступник европске идеологије, по хитном поступку, најчешће криминализације или корупционализације, бива замењен и протеран на политичку и друштвену маргину). Јер, привидно аутономни представници тек су видљиви експоненти невидљивих носилаца власти, који се, скоро по правилу, налазе изван територије државе о чијој судбини одлучују и најчешће нису ни њени грађани.

Штавише, игра светлости и сенки, дихотомије појавног и реалног, не исцрпљује се у виртуелном постојању националних институција и државног и националног суверенитета – следећа степеница оличена је управо у структури ЕУ, као безличном бирократском и административном апарату који је замишљен као савршен тројански коњ и замена за стварни субјект моћи. Позорница европске идеологије пружа постмодерни игроказ у којем субјекта нема јер, субјект који наводно има главну улогу (носилац моћи) је ЕУ, али ЕУ није субјект. Тако се исцртава парадоксална ситуација да субјект који нормира, који има законодавну моћ (европски закони) и, додуше распарчан, део извршне моћи, субјект који прописује економску и социјалну политику (попут мера штедње), заправо и није субјект.

Питајући се, дакле, о истинским носиоцима моћи који су, ergo, и архитекте европске идеологије, не можемо а да не уочимо које су земље, и то баш у време кризе, изашле као јаке, као и које су реципрочно ослабиле тј. које су државе самоодрживе а које не и како се та ситуација развила. У једној свеобухватнијој историјској генеалогији овог процеса, свакако да не треба изгубити из вида трансатлантски, тј. трансевропски утицај на конституисање европске идеологије, али у овом тренутку пажњу је потребно усредсредити на истакнуту улогу Немачке у археологији европског поретка.

Вратимо се сад на невидљивост моћи, тј. на изнесену тезу о томе да изнудица у којој моћ европске идеологије иступа у простор јавности, разоткрива стварни субјект власти. Можемо, наиме, рећи да све појединачне ситуације у којима најјаче европске државе, попут Немачке, иступају per se - показујући принудно наметање политичких или економских решења - принципијелно отварају перспективе за аутентичне алтернативе.

У овом светлу, од посебног значаја је и чињеница да се европска идеологија, односно празно место које прикрива субјекте империјалне и колонијалне моћи, као и превласт неолибералне догме, све транспарентније супротставља и суверенитету и демократији, а нарочито њиховој унутрашњој и нераскидивој спони. Јер, оно што је за неолиберални ЕУ пројекат потпуно неприхватљиво тј. означени непријатељ, против којег се употребљавају различита средства, управо је русоовска традиција промишљања политичког. Наиме, супротно Хобсовом концепту, где се суверенитет везује за моћ владара, Русоова идеја да је носилац суверенитета народ, заједно са разумевањем демократије која није гола форма, отвара хоризонте за другачију интерпретацију политике  у најбољем европском духу.

То су политичко-филозофски разлози због којих је савремена европска идеологија невидљиве моћи усмерена и на фрагментацију политичког и економског суверенитета појединачних држава, и на финално обесмишљавање демократије, тако да се воља народа појављује као истински реметилачки фактор који једини потенцијално може да поремети функционисање система. У том контексту, било је изузетно релеватно да се сви, реални и могући, опонентни преведу на страну искључених тј. да се кроз политичку симулацију и левице и деснице у Европи (процес који на делу већ више од две деценије), створи лажни консензус, у којем се апсолутни капитализам и империјализам не смеју довести у питање. Нормализујући репресивне друштвене праксе, артикулишући „научне“ и „културне“ матрице дискурса у којем се слобода редукује на арбитрарну самовољу личног избора, док се правда и једнакост појављују као реликти прошлости и анахроне вредности, моћ европске идеологије испоставила се као тотализујућа – и безмало тотална.

Штавише, тако се као главни непријатељ невидљиве моћи – која се заснива на поретку универзалне монархије – појавио управо демократски суверенитет. Са друге стране, даље разоткривање природе ових моћи и њених истинских носилаца – што ће се прогресивно убрзавати растакањем ЕУ субјекта-фикције – представља перспективу за нове почетке

Дијего Фузаро

Писао је Франсоа-Рене Де Шатобријан у свом делу „Дух хришћанства (I.2):

„Ја се питам, постављам себи ово питање: 'када би ти био у стању, макар само кроз жељу, да убијеш неког човека у Кини и да наследиш његово богатство у Европи, уз натприродно убеђење да се о томе никада ништа неће сазнати, да ли би тада дозволио и да се та твоја жеља уобличи?'. Преувеличавам своје потребе, желим да нађем олакшавајуће околности за ово убиство, претпостављајући да ће, уз моју жељу, Кинез умрети брзо и безболно, да он нема наследнике и да ће, после његове смрти, његова добра остати држави; лепо замишљам да је тај странац опхрван болестима и боловима; уверавам себе да је смрт добра за њега, да је и он сâм призива, да му преостаје само трен живота: упркос мојим испразним самообманама, чујем у дубии мога срца глас који до те мере урла и против саме помисли на такву претпоставку да не могу ни часа да посумњам у стварност савести“. 

Надовезује се на то Балзак у свом "Чича Горију", његов кинески мандарин је поучна прича о глобализацији или – ако се хоће другачије – о невидљивом планетарном насиљу деполитизоване економије, сили у којој чак не постоји ни свест о убиству кинеског мандарина, јер саучествује чињеница да се невидљивост економског насиља постиже и његовим деловањем у глобалним просторима, па самим тим производи жртве које њихови крвници не виде. У данашње време етички трагови процеса производње робе често завршавају у крви, од Кине до такозваних земаља „у развоју“ према оној неизбежној једначини између прогреса и сусумпције под капитал, која је по инерцији постала природна у доминантним реторикама. Па, ипак, у срцу потрошачке цивилизације, оне сите и срећне савести крајњих корисника робе, из које лију крв и прљавштина, неће о томе ни да чују.

Наиме, јуче, као и данас, фантазмагорични спектакл робе асимилује и истовремено прикрива насиље у производном процесу, а осуђује као насилни и диктаторски било који друштвени и политички облик који није сагласан са обликом интегрализма економије. Глобализовани сценарио имплицира да свако откриће и сваки процес доводе до нових падова света: према примеру из Немачке идеологије Маркса и Енгелса, откриће нове машине у Енглеској је довело до просјачког штапа бројне раднике у Индији и Кини.

То што се, за разлику од мртвих које су изазвали тоталитаризми двадесетог века, не виде они мртви које су изазвале привидно безбојне, безличне и невидљиве одлуке ММФ, Централне европске банке, сензибилно надсензибилне воље стручњака без интелигенције из еврократије, као и теолошки каприци тржишта, не значи да тих мртвих нема. Класични производни односи непрестано генеришу секвенцу заслепљујућих веза у којима сваки појединачни моменат помаже оном другом моменту да изгледа нормалан и природан, да је физиолошки и уписан у вечни поредак ствари. Од свог генетског момента, односно од свог доласка на свет „обливен крвљу и прљавштином од главе до пете“ – како каже Маркс у Капиталу - капитал вреднује тенденцију да искује према свом лику и наличју односе силе који се не заснивају на традиционалним персоналним и политичким везама владавине и подаништва. Ти односи, на основу просте диверсификације економских функција друштвених актера, артикулишу се у форми нових веза владавине и потчињености, до сада невиђених форми насиља – економског – до те мере ефикасног да не мора да се платеално испољава.

То што је насиље, данас, тенденцијално престало да се испољава у традиционалном директном модалитету преко харизматских лидера и „естетике патње“ (Фуко), па се сада шири у тихој, анонимној и привидно невидљивој форми економије или, тачније, диктатуре транснационалних тржишта која нису видљива, осим преко својих катастрофалних ефеката по људски живот и планету, ојачава једну од оних идеолошких претпоставки које су највише укорењене у нашим имагинацијама: то је претпоставка према којој, у наше „доба права“ (Бобио), требало би да је насиље, срећом, нестало да би уступило простор универзалној слободи појединаца који су коначно у стању да се самоодреде. Та велика либерална прича је стара колико и „О духу освајања и узурпације“ Бенџамина Констана с његовом тезом о превазилажењу дивљег импулса ратоборног насиља деловањем цивилизованог прорачуна својственог добу трговине и економије.

Постаје јасно да је реч о идеолошкој претпоставци чим се узме у обзир двоструко одређивање. Са једне стране, у уобичајеној лексици као и у деловању интелектуалног клера, данас толико помињана универзална слобода увек се подудара са слободом куповине и коришћења робе од стране апстрактног, несоцијализованог појединца лишеног историје. Дакле, слобода је идеолошки изведена апстраховањем из динамика тржишта и мултидирекционалног кретања робе. Са друге стране, систем производње врши насиље у економским облицима онемогућавајући било какву слободу осим слободе куповине, потрошње и изражавања мишљења која су свакако безначајна у односу на логику системске репродукције.

Данашњи еурократски систем намеће преко процеса деполитизације и апсолутизације економије насиље као „иманентну економску категорију“ (Лукач). То је врхунац тријумфа апсолутног капитала после 1989. године. Необављена обнова уговора о раду због нефлексибилности ordo oeconomicus-а, као и подизање старосног доба за пензионисање, дивља сеча плата, жртве народа у име тржишта (у 2011. дошао је ред на грчки народ који је жртвован на олтару Мистер Капитала), као и, општије гледано, принудна експропријација будућности као пројектуалне димензије за нову „индустријску резервну војску“ младих сведених на формално слободно робовање флексибилном и скраћеном раду: све су то сигнали који откривају на кристално јасан начин, ако је то још увек потребно, не само да је „невидљива рука“ тржишта невидљива, јер не постоји, већ и да је економија истовремено политика и насиље.

Зато је потребно ослободити се идеје својствене непоправљивим „добрим душама“ нашег времена према којима је економија, сама по себи, неутрална, док је насиље својствено политици: глобализована стварност нам свакодневно показује да насиље постоји и као иманентна економска категорија. Грчевита хипермнезија престаје са обављеном функцијом смиривања и истовремено затупљивања, будећи илузију да је насиље срећом завршена епизода која се односи искључиво на Хитлеров век и на политичке злочине.

„Нови Хитлер“ нема свастику и испружену руку: он говори течно енглески, позива се на свете законе финансија и на вољу тржишта, идентификује слободу са инегралном либерализацијом. Не потписује своје злочине, нити се – како се обично каже – слика. Скрива своје штетне изборе иза безличне воље тржишта, а спреман је да осуди сваки облик насиља које није институционализовано, анонимно и тихо насиље економије. Та воља тржишта, као у причи о кинеском мандарину, чини да се крволоци и жртве никада не срећу, па самим тиме чини немогућим сукобе у њиховим традиционалним облицима, чиме осуђује жртве на планети да тихо подносе на својој кожи проклетство неолибералног режима који је данас и хегемонски.

Политичко-економске мере неолиберализма (минимална држава, приватизација, скраћени рад, флексибилност, дерегулација, масовна незапосленост, плате које не обезбеђују приход за достојанствени живот), односно то су они намети који би, ако би се остварили сви одједном, вероватно изазвали револуционарне одговоре, примењују се спором, али нефлексибилном постепеношћу. А увек су представљене као исход иреверзибилних процеса у току, као хитна нужност коју диктира криза. На тај начин је извршен постепено, у општем ћутању, масакр рада и угњетаваних путем економског насиља што чини да је данашња Европа економски логор у коме се врше – као у случају несрећног грчког народа – прави правцати финансијски геноциди.

Идеолошка реторика наметљиво понавља да је насиље политичка категорија прошлости, тоталитарних система којих срећом нема више, или, када је реч о садашњости, да је реч о полуделим појединцима, а никада о друштву као таквом, о друштву са поквареним економским нормама које немилосрдно жртвују људске животе на свом олтару. У односу на тоталитаризме прошлости, који су бар имали лик и име својих насилника (Хитлер, Стаљин, Мусолини), тоталитаризам тржишта делује анонимно, скривен невидљивим покровом тихих закона економије и њене сабласне опредмећености. Једина невидљива рука која данас постоји је рука насиља економског фанатизма и монотеизма тржишта.

Генерализована редукција јавне потрошње и социјалних служби, економска принуда којом се постиже, преко просте диференцијације дистрибуције богатстава, подређеност формално слободних појединаца, а економских робова, потпуно су у складу са неолибералном политиком и истовремено се стално приписују светим законима системске неизбежности. То је мефистеловско лице данашње Европе, коју непрестано хвали неолиберална реторика. 

Извор: НСПМ