FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Главни град Србије данас обележава 73 године од ослобођења у Другом светском рату

Главни град Србије данас обележава 73 године од ослобођења у Другом светском рату. У јутарњим часовима 20. октобра 1944. завршене су деветодневне борбе за ослобођење престонице од нацистичке окупације. Јединице из састава Првог пролетерског и Дванаестог корпуса Народноослободилачке војске Југославије и Другог и Трећег украјинског фронта Црвене армије извојевале су једну од најзначајнијих победа на Балкану у Другом светском рату.

Немачке окупационе снаге изгубиле су око 15.000 припадника, а око 9.000 њих је заробљено. С друге стране, ослободилачка војска је имала око 3.000 погинулих и 4.000 рањених. Припадници народноослободилачких јединица, којима је командовао Пеко Дапчевић, и снаге Црвене армије, на челу са генералом Владимиром Ждановом, срели су се 11. октобра, ујутру, на левој обали Мораве, и заједнички кренули у битку за Београд. За три дана савладан је отпор Немаца на прилазима Београду, док су, с друге стране, југословенске и руске снаге заједнички ослободиле Тополу и Младеновац и заузеле Авалу.

У ноћи између 19. и 20. октобра пала је и палата "Албанија". На њу је, убрзо, истакнута југословенска тробојка с петокраком, која је симболично означила да је Београд ослобођен. Њу је, по цену живота, изнео борац Младен Петровић. Од задобијених рана из митраљеског гнезда, пао је мртав испод заставе.

Немачка војска је до 19. октобра држала упоришне тачке у Београду - хотеле Москву и Балкан, укључујући леву страну Теразија у правцу Kоларчеве, палату Албанија, као и Улицу кнеза Михаила. Kонтролисали су и део града на потезу ка Сави: Чукарицу, Главну железничку станицу, Сава малу, Теразијску падину, Зелени венац, Варош капију, као и Kалемегданску тврђаву.

Борбе око Трга републике трајале се непрекидно од 17. до 20. октобра, у покушајима да се сломи отпор Немаца у палатама Реунион и тада највише зграде у Београду Албаније. Совјетски тенкови су приликом акција на овом потезу одиграли значајну улогу. Они су се својски трудили да приђу палати Алабанији из два правца: са Теразија и Француске улице. У тим борбама уништено је неколико руских тенкова.

У ноћи између 19. и 20. октобра вођени су најјачи окршаји. Требало је освојити, односно ослободити зграду Албанију, која је служила непријатељским снагама као једно велико складиште. Немцима је ту током рата било седиште немачке полувојне грађевинско техничке Организације Тот (Тодт), која је управљала логором на Ушћу. Те ноћи је ова зграда била освојена, што је означило слом непријатељских снага.

Тог јутра, 20. октобра преостале немачке снаге су се ужурбано повлачиле преко Савског моста на леву обалу, а на њихово спорије кретање утицала је совјетска артиљерија и авијација. Немачки инжењери су се припремали да током повлачења, када пређу с друге стране Саве, поруше мост, али њихов план био је осујећен. Учитељ у пензији Миладин Зарић, становао је у близини моста и Kарађорђевој улици. С обзиром на то да је имао минерског искуства из Балканских ратова, уочио је прави тренутак, изашао на мост и пресекао проводнике.


Немачко изненађење одмах су искористили делови 13. гардијске механизоване бригаде и делови 814. и 211. стрељачког пука Црвене армије, Прва личка и 13. пролетерска бригада, пребацили се преко моста и, уз подршку артиљерије са Kалемегдана, формирали мостобран на левој обали Саве. У току пребацивања Немци су покушали неколико самоубилачких напада на мост, али без успеха.

Двадесетог октобра, након осмодневних тешких борби, Београд је био коначно слободан. Хиљаде грађана изашло је на улице да би одушевљено поздравило ослободиоце, јединице Црвене армије и НОВЈ, који су одржали свечани дефиле на Теразијама испред хотела Балкан и Москве.

 

-----------------------------------------------------

Ослобођење Београда из руског угла: Kо прља сећање на Црвену армију?

Откуда слика совјетског војника који Србију ослобађа, али узгред пљачка и силује? Зашто су уклањани споменици Црвеној армији? Постоји ли у савременој Србији антифашизам? На ова питања одговара историчар Никита Бондарев, виши научни сарадник Центра за евроатлантска истраживања Руског института за стратешка истраживања, у ексклузивном интервјуу за Р Магазин

Постоји стереотип који је данас интензивно присутан у западној литератури: совјетску армију у Европи су чиниле хорде насилника и убица. Постоји један енглески историчар, Ентони Бивор, који се прославио на основу таквих фантазија. Ради се о томе да се понашање Црвене армије на различитим територијама које је она ослободила веома разликовало. Постоје материјали о томе како су у војсци реализоване идеолошке активности. Војницима Трећег украјинског фронта, који су ишли кроз Румунију и Бугарску до Југославије, су објашњавали да територије на које су стигли нису непријатељске, да су то сада наши савезници и да је важно да то схвате.

Овим речима историчар Никита Бондарев, виши научни сарадник Центра за евроатлантска истраживања Руског института за стратешка истраживања, у ексклузивном интервјуу за Р Магазин, развејава мит о злочинима које је чинила Црвена армија на територији Србије.

На који начин је у Југославији пре 1948. тумачена сарадња са Црвеном армијом? Да није дошло до конфликта, да ли би се сарадња развијала као и раније?

До 1948. односи су били изузетни. С једне стране, у Југославији су остали совјетски војни стручњаци. Истина, руководство југословенске војске није њима увек било задовољно, јер су се они заиста у све мешали. С друге стране, велики број младих је из Србије био послат у СССР да се школује у различитим војним образовним установама. Постојала је представа о томе да је велики број совјетских стручњака у Југославији привремена појава и да ће, чим се обучи и врати омладина, земља имати своје кадрове. Друга је ствар што се то није остварило због поменуте 1948. Да није дошло до догађаја из 1948, историја сарадње СССР-а и Југославије била би историја успеха.

Kако се касније мењао однос јавности у Југославији и постјугословенској Србији према чињеници да је Црвена армија земљу ослободила од нацистичких окупатора? Kакав је данас тај однос?

На однос према овим догађајима све до данас снажно утиче Титова антисовјетска пропаганда из периода после 1948. Постоји злогласна књига под називом "Злочини под плаштом социјализма", у којој се са злурадошћу наводе детаљи о томе како совјетски војници пљачкају цивиле и силују жене. Али након помирења Тита и Хрушчова 1955. сви примерци ове књиге су уклоњени из библиотека. Данас је то библиографска реткост. Али опширни цитати из ове књиге могу се наћи у једној другој антисовјетској публикацији из тог времена - "Убијени људски обзири: злочинства црвеноармејаца у Југославији", која је објављена 1953.

СССР поменуту књигу није оставио без одговора: објављен је роман Ореста Маљцева "Југословенска трагедија", у којем он пише да су југословенски партизани намерно увлачили совјетске војнике у скандалозне догађаје, како би их затим приказали у негативном светлу. Али то у Југославији у суштини никада није било подвргнуто критици. Зато у српској колективној подсвести сви ти митови, ма како то било необично, настављају и даље да живе. Па и више од тога, приче о "зверствима војника-ослободилаца" добиле су такве детаље какве они који су их први пут испричали нису могли ни да замисле.

И тако су ови митови о зверствима утицали на формирање свести целог поколења Југословена. Рецимо, ако разговарате са Србином из старе београдске породице, чији су старији рођаци доживели ослобођење Београда од стране совјетских војника, чак и ако је он проруски настројен, у неком тренутку ће у разговору неизбежно почети да се појављују исти пропагандни антисовјетски митови. То јест, "ми смо вам, наравно, захвални, и немојте погрешно да нас схватите, али ипак су се догодиле све те страшне пљачке и злодела".

Нико и не каже да тога није било. Ја сам лично радио на архивској грађи из тог периода. Без сумње, то се дешавало, зато то и јесте рат. Али били су то појединачни случајеви и истрага је спроведена у свим таквим ситуацијама, а совјетски војници и официри који су ухваћени врло строго су кажњени. У већини случајева су отпуштени из активне службе и послати у прогонство, а то је фактички било равно смрти, јер је ретко ко успевао да стигне до места служења казне. Постоје конкретни архивски досијеи у архиву Другог светског рата у Подољску. Ти се подаци чувају у Централном архиву Министарства одбране РФ. Ухапшени су и кажњени сви, од редова до мајора и потпуковника.

На пример, у Централном архиву Министарства одбране сачувао се следећи запис. Заменик команданта 429. артиљеријског пука и начелник вода за везу истог пука (имена се у досијеу не наводе) покрали су становника града Бољевац, у чијој кући су били смештени. Оштећени се обратио за помоћ другим совјетским официрима, прекршиоци су ухапшени, одузета су им официрска звања и упућени су у казнени батаљон, а украдене ствари су враћене власнику.

Међутим, у Титовој пропаганди сви ови случајеви су преувеличани и данас је веома тешко говорити о томе са Србима, јер, поновићу, ни у српској ни у нашој науци никада није дошло до критичког осврта на те информације. Моје београдске колеге већ одавно говоре о томе да је потребно да се објави антисовјетска литература из Титовог времена са критичким коментарима и да се тек тада однос српске јавности према овим догађајима може променити. Али засад им није успело да пронађу новац за издавање такве књиге, чак ни поводом обележавања 70-годишњице ослобођења.

Да ли су позната имена људи који су стајали иза формирања те пропаганде?

У почетку је овај посао радио Ђилас. Он је имао и личне разлоге да не симпатише војнике Црвене армије, зато што је његова супруга Митра Митровић доживела непријатности од стране совјетских тенкиста. Наиме, када је пришла војницима да им каже речи добродошлице, они су јој предложили да се провоза на тенку. Али, док су је смештали на тенк, неколико пута су је уштинули на извесним местима, због чега је она оштро и љутито протестовала. А измучени ратом совјетски тенкисти уопште нису схватили са ким имају посла, они нису знали да је то супруга најближег Титовог сарадника и утицајна особа у Kомунистичкој партији Југославије. А она је у бесу отишла и написала извештај у којем оптужује совјетске војнике да се понашају као свиње. У то време је овај извештај гурнут под тепих, али је добро дошао да буде искоришћен 1948. Тако да се Ђилас и његова жена, може се рећи, налазе на почетку те пропаганде, а затим је све то, наравно, преувеличавано.

Познато је да је Црвена армија била изузетно контролисана и строга војска. Kакав је рад са војницима спровођен пре уласка у Југославију?

Постоји стереотип који је данас интензивно присутан у западној литератури: совјетску армију у Европи су чиниле хорде насилника и убица. Постоји један енглески историчар, Ентони Бивор, који се прославио на основу таквих фантазија. Ради се о томе да се понашање Црвене армије на различитим територијама које је она ослободила веома разликовало. Постоје материјали о томе како су у војсци реализоване идеолошке активности. Војницима Трећег украјинског фронта, који су ишли кроз Румунију и Бугарску до Југославије, су објашњавали да територије на које су стигли нису непријатељске, да су то сада наши савезници и да је важно да то схвате. Говорили су им да треба да поштују људе који ту живе, јер су то наши савезници. У случају Бугарске говорило се и о словенском братству и објашњавало да војници иду стопама својих прадедова који су ове земље ослобађали од Турака и да тако настављају њихово дело.

У случају Југославије припрема војника је била још више фокусирана. Објашњавало се да је Југославија једина земља у којој су део територије ослободили локални партизани, да такав покрет нигде другде не постоји, да ми треба посебно да поштујемо локално становништво и локалне војнике. Ако погледамо све уводнике војних листова и информативне летке, можемо видети како се то заправо ради. Јасно се објашњавало да нам људи у Југославији нису туђи.

Тако је, на пример, совјетски поручник А. Невада у фронтовским новинама објавио свој чланак, који је затим прештампан у југословенском листу "Борба". Он пише: "Ми ни у једној земљи изван граница наше домовине нисмо срели и, вероватно, више и нећемо срести ништа што би нам било тако блиско по духу, по начину живота и по обичајима, као што је то овде, у Југославији... Раме уз раме смо се борили са југословенским војницима... Ми то никад нећемо заборавити, неће то моћи да забораве ни југословенски народи. Оно што је везано крвљу, везано је заувек."

Али када Црвена армија прелази на територију Мађарске, овакве активности постепено престају. Тим пре су оваква обавештења практично потпуно изостала када је совјетска армија ступила на територију Немачке. Све то и у овом случају потврђују новински уводници. Тим пре што су до тада сви били већ толико измучени и исцрпљени да се то не може занемарити. Сасвим је другачија слика била када су у Београд улазили Немци. Биле су то одморне војне јединице које још нису озбиљно ратовале. Војници су били дисциплиновани, нису имали проблема са недостатком опреме. У многим мемоарима се наводи да су Немци били тако утегнути и добро опремљени да су самом својом појавом уливали страх и трепет. А када је дошла Црвена армија у похабаним чизмама, подвезаним некаквим врпцама, често без еполета, Београд се, наравно, радовао, али је утисак био сасвим другачији. Јасно је да они после маршева и вишегодишњих борби нису могли да изгледају као одморне немачке јединице.

У којој мери су због погоршања односа између СССР-а и Југославије страдали споменици совјетским ослободиоцима и заједничке гробнице?

Прилично су страдали. Споменике су рушили и односили на отпад, а посмртне остатке пребацивали у заједничке гробнице или једноставно затрпавали. На њиховом месту су обично подизали споменике југословенским партизанима, чије су посмртне остатке по хитном поступку вадили из других гробница. Kасније, након поновног успостављања сарадње са СССР-ом, део споменика совјетским војницима у Југославији је обновљен, а у Рузвелтовој улици у Београду је подигнуто совјетско спомен-гробље.

Српска историчарка Олга Манојловић-Пинтар је као пример односа југословенских власти према посмртним остацима совјетских војника навела судбину гроба мајора ваздухопловства Виктора Заварухина. Његови посмртни остаци су 1945. из заједничке гробнице са почастима пренети у центар Београда код споменика совјетским борцима; 1948. овај споменик је порушен, а остаци официра су враћени у заједничку гробницу; 1954. његов прах је пренесен на спомен-гробље ослободилаца Београда.

Премештање посмртних остатака херојски погинулог пилота је својеврстан материјални, опипљив одраз манипулација друштвеном свешћу од стране руководства Југославије. Услед тога је искривљена представа о Београдској операцији, а подвиг совјетских војника је у колективном сећању Срба замрљан и потамнео.

Шта је још важно у овој причи: 20. октобра 2009. Србију је посетио председник РФ Дмитриј Медведев. Између осталог, у оквиру неполитичког дела ове државничке посете руски председник је у Београду открио споменик Александру Пушкину. Притом је он постављен фактички на истом месту где је некада стајао споменик совјетским војницима - ослободиоцима Београда и где су лежали остаци мајора Заварухина. Да ли је у питању коинциденција или не - тешко је рећи. Али овај догађај се може протумачити као одрицање од свих остатака совјетске прошлости у руско-српским односима у корист "традиционалних" идеала из пресовјетског времена. А то би могао бити један од значајних разлога да се дефинитивно забораве подвизи бораца Совјетске армије. Не треба дозволити да се тако нешто деси.

Kако се данас у Србији води рачуна о споменицима Црвеној армији? У каквом су они стању?

На пример, спомен-комплекс совјетским војницима у Београду преко пута Новог гробља је у добром стању, он се одржава. Исто као и споменик совјетским генералима-ослободиоцима који су погинули у авионској несрећи 1964. када су долазили на прославу поводом обележавања 20-годишњице ослобођења Београда. Али што се више удаљавамо од Београда, споменици се налазе у све лошијем стању. Они су углавном подигнути на Дунаву, у оним местима кроз која су прошли совјетски војници. Неки од њих су се просто нашли усред ђубришта и нико их не одржава, нико се тиме не бави и они једноставно пропадају. Исто се дешава и у Хрватској.

Да ли је ситуација другачија у другим земљама где су вођене ослободилачке операције?

Суштинска разлика не постоји. Споменици совјетским војницима се свуда налазе у жалосном стању. Може се евентуално рећи да је у Чешкој, Словачкој и Мађарској ситуација нешто боља. Али у Србији и Хрватској ситуација је, уопште узев, крајње жалосна.

Да ли руска страна предузима неке активности на том пољу?

Амбасада је активна по питању очувања постојећих споменика, као и по питању постављања нових. Ове године је на територији Србије откривено неколико нових споменика и спомен-плоча. Међутим, многи споменици су остали заборављени и напуштени, о њима просто нико ништа не зна. Ту треба да помогну локални стручњаци, који ће јавности презентовати коме и када су ови споменици постављени. Затим треба активирати организације цивилног друштва које ће створити одговарајући информациони контекст. Данас су руске организације цивилног друштва у Србији прилично активне. Друга ствар је што се оне углавном баве Првим светским ратом и имиграцијом. На пример, од новца "Гаспрома" је подигнута капела у част војника који су погинули у Првом светском рату и обновљени су гробови руских имиграната. Мислим да ако успемо да покренемо питање запуштених споменика из Другог светског рата, још има шансе да они буду спасени.

Шта се данас у српским школама говори о ослобођењу Београда и да ли у Србији данас нешто значи реч "антифашизам"?

У српским уџбеницима стоји да је совјетска војска, наравно, дала свој допринос победи. Али то је речено у таковом смислу као да се каже "хвала Русима, али Титови партизани би се на крају крајева изборили и сами" и као да Црвена армија при томе није имала пресудан значај.

С историјске тачке гледишта то није истина. Унутрашњост земље је у то време заиста била ослобођена захваљујући локалним борцима. Али веома сумњам да су они имали снаге да заузму утврђени Београд. За то би им била потребна барем тешка артиљерија и авијација, а они ништа од тога нису имали. Борбе за Београд су вођене и на копну, и на води, и у ваздуху. И то су биле тешке борбе. Да су партизани без совјетске помоћи покушали да ослободе Београд, по мом мишљењу, они у томе не би успели. Београд је једноставно могао да остане под окупацијом до маја 1945.

Данас, према речима српског социолога, професора Београдског универзитета Тодора Kуљића, "антифашистички дискурс у савременој Србији у принципу не постоји. Патриоте фашистичку окупацију и борбу против ње посматрају у контексту антизападне, отаџбинске парадигме, а либерали у оквиру антитоталитарне. И за једне и за друге комунизам и фашизам су једнако зло: у првом случају ради се о сукобу са интересима српског народа, у другом - са идеалима демократије". Дакле, Београдска операција се посматра као део плана усмереног ка уништењу српског народа и/или ка уништењу демократије у Србији.

Пишу Никола Лечић и Вјачеслав Чарски / Р Магазин, Недељник,  20/10/2016

Nedeljnik
-------------------------------------------------------------------------------

Први ослободиоци Београда – Да ли је Београд ослободила Црвена армија и да ли је преувеличана улога Титових партизана?

 


У годинама када сам радио у jугословенском Београду, а то су биле седамдесете, више пута сам учествовао у свечаностима поводом ослобођења Београда. И, сваки пут ме чудило како се у званичним наступањима jугословенских и београдских руководилаца много пажње посвећивало улози бораца ЈНА у ослобађању њихове престонице и како се скромно спомињала улога истинског ослободиоца овог старог српског града.

Односно, веома много се говорило о генерал-пуковнику ЈНА, тада jош увек живом, Пеку Дапчевићу, коjи jе готово сам ослобађао Београд, а веома мало о генерал-маjору Црвене Армиjе, команданту 4. механизованог тенковског корпуса, Владимиру Ивановичу Жданову коjи jе, заправо, и ослобађао jугословенски главни град од немачких трупа. А пуковник (те далеке 1944.) Пеко Дапчевић уистину jе учествовао у ослобађању Београда. Али, само учествовао.

Надам се да ће овога пута Срби одати пуно признање Хероjу Совjетског Савеза и Народном Хероjу Југославиjе, генералу Жданову.

Становници Београда коjи су у октобру 1944. славили победу, назвали су по имену свог ослободиоца jедну од централних улица главног града Југославиjе. Међутим, времена су се мењала.

После америчких бомбардовања Београда 1999, либерална проамеричка влада Републике Србиjе на челу са Ђинђићем – одрекла се своjе реалне историjе и преименовала ту улицу даjући jоj назив у част учесника Првог и Другог светског рата, британског фелдмаршала Монтгомериjа. Истина, касниjе се испоставило да таj британски воjсковођа никакве везе ниjе имао са ослобађањем Југославиjе, па улици jе враћен њен стари српски назив.

Иначе, од губитка историjског памћења не пате само Срби. Нимало нисмо бољи ни ми, Руси.

Ево, преда мном jе на 82. страни отворена засад jедина Енциклопедиjа Великог Отаџбинског рата (Велики Отаџбински рат 1941-1944. Енциклопедиjа. Главни уредник М. М. Козлов. М.: Совjетска енциклопедиjа, 1985.). Обиман чланак на тему „Београдска операциjа. 1944. г.”.

На две странице се детаљно говори о томе како се у октобру 1944. развиjала „офанзивна операциjа трупа 3. Украjинског фронта, Народноослободилачке воjске Југославиjе и трупа Отаџбинског фронта Бугарске, коjа jе вођена од 28. септембра до 20 октобра 1944. г.”.Одакле jе генерал армиjе М. М. Козлов (сада већ покоjни, умро jе 1992. г.) узео ове фантастичне податке да су Београд ослободиле ове три снаге, очигледно остаjе на његовоj воjничкоj и историчарскоj савести.

Међутим, оно због чега jе занимљива ова енциклопедиjа jесте то да се у њоj на два места (стр. 82-83 и 668-669) говори о операциjи ослобађања Београда 1944.г. и да су наведени сви њени учесници, чак и они коjи нису учествовали у операциjи, на пример, воjска Отаџбинског фронта Бугарске. Чак jе наведен и Хитлеров генерал – фелдмаршал М. Веjхс коjи jе држао Београд. У овоj енциклопедиjи само нема истинског ослободиоца Београда, Хероjа Совjетског Савеза, Народног Хероjа Југославиjе (звање додељено управо за заузимање Београда), генерала Владимира Ивановича Жданова.

Сем тога, у регистру биографских података на слово „Ж” може да се прочита биографиjа члана политбироа ЦК КПСС, А. А. Жданова, генерал-пуковника авиjациjе В. Н. Жданова, само нема хероjа Великог Отаџбинског рата, генерал-пуковника тенковских трупа. В. И. Жданова.

Зашто?

Како сам схватио на основу података коjе лично поседуjем и чувам у своjим записима у дневнику за 1959. г., због тога што jе Владимир Иванович, jедини од генерала са фронта, jош 1955. нашао у себи храбрости да се успротиви партиjском руководству КПСС на челу са Н. Хрушчовом и ниjе дозволио да се искривљуjе историjска истина. То jе епизода коjа jе као парни ваљак прешла преко судбине генерала Жданова.
О том случаjу ми jе лично причао Владимир Иванович.

Године 1959. био сам на одслужењу воjног рока у спортскоj чети Забаjкалског воjног округа у граду Чита. Тада jе први заменик команданта округа, генерал-пуковника Јакова Креjзера био генерал-пуковник Владимир Жданов. Међутим, први заменик се ниjе бавио воjном обуком него организовањем спортских вежби, формирањем репрезентациjа округа за лаку атлетику и кошарку за учешће на шампионату Оружаних Снага СССР-а.

Био сам у репрезентациjи за лаку атлетику и често пратио рад В. И. Жданова у том његовом делокругу и не криjем да ме jе веома изненадило зашто се ратни генерал, Хероj Совjетског Савеза, бави толико њему несвоjственим послом. Било jе разних гласина, поред осталих и да jе лично Н. С. Хрушчов наредио да се Жданов пошаље у таj другоразредни округ.

Пошто сам морао лично да контактирам са Ждановим и то више пута, jедном сам му – када сам изабрао погодан тренутак – поставио то питање Владимиру Ивановичу. Он jе нерадо одговорио да се то тако десило, али том приликом ниjе опширниjе говорио. Тек касниjе сам сазнао поjединости не само о том случаjу него и много више – о томе да jе генерал Жданов био баш онаj човек коjи jе у октобру 1944. од Немаца ослобађао главни град Југославиjе, град Београд, и лично познавао Ј. Б. Тита.

Тада jош нисам могао ни да претпоставим да ћу у будућности обjавити неколико књига о Југославиjи, одбранити магистарску и докторску дисертациjу о jугословенском социjализму, али ме jе и тада веома занимала историjа нове Југославиjе. Због тога сам ретке разговоре са Владимиром Ивановичем уредно записивао у своj лични дневник коjи сам почео да водим jош 1953. године.

Моjи дневнички записи из тог далеког времена одражаваjу и онаj апсолутно неизрециви утисак коjи jе на све нас, воjне спортисте, остављала личност генерала Жданова.

Сада, док гледам његове службене фотографиjе узете из архиве, сигуран сам да апсолутно не одражаваjу онаj буjни динамички карактер какав jе, у ствари, био Владимир Иванович. На снимцима се не може увидети она узаврела енергиjа коjа jе у дословном смислу избиjала из њега док jе пратио тренинге.Генерал ниjе трчао за нама по стадиону. Не, његова омиљена позициjа била jе другачиjа. За време тренинга он jе волео да стави столицу на ивицу терена или близу коша и обично jе све поступке спортиста пратио енергичним коментарима коjе jе упућивао не само гласно, већ у буквалном смислу лавовском риком и изразима коjи нису увек били у оквирима учтивог књижевног jезика.

Увек зналачки, конкретно, мало грубо, али не увредљиво. Уосталом, ми се нисмо љутили и из другог разлога: имали смо по 19-20 година, а Жданов близу 60, генерал, Хероj СССР, наравно, ми смо га гледали не само одоздо, већ са обожавањем.

А тек када jе он поскакивао са своjе столице и прилазио нам сасвим близу да разговара, онда jе свако од нас настоjао да не пропусти чак ни његов узвик коjи нам jе био упућен.

Ево укратко резултата тих разговора коjе сам касниjе допунио моjим научним истраживањима.

Године 1955. Н. Хрушчов jе, како му се чинило, исправљаjући Стаљинове геополитичке грешке, званично посетио Југославиjу у циљу успостављања односа између КПСС и Савеза комуниста Југославиjе и између СССР-а и ФНРЈ, а већ у jуну 1956. Јосип Броз Тито дошао jе у званичну посету у СССР и потписао Московску Декларациjу.

Односи између наших земаља развиjали су се и напредовали. Међутим, у октобру 1956. десили су се мађарски догађаjи, Москва jе увела тенкове у Будимпешту и силом угушила мађарски бунт. Под изговором да Москва ниjе сматрала потребним да се консултуjе с њим, Тито jе оштро осудио ту акциjу.

Односи између СКЈ и КПСС нагло су се погоршали, а Хрушчов jе поновио Стаљинову грешку: довео jе ствар до прекида односа са ФНРЈ. И у том смислу одлучио jе да примора 13 совjетских грађана, коjи су у октобру 1944. добили звање Народних Хероjа Југославиjе за ослобађање Београда, да се одрекну те награде. Почео jе од генерал-пуковника Жданова, али jе неочекивано наишао на чврст отпор.

Како ми jе испричао Владимир Иванович, он jе Хрушчову овако одговорио: „Друже, Први секретаре ЦК КПСС! Стаљин се 1948. ниjе усудио да ми предложи такву глупост, зар мислите да ћете ви у томе успети?!”

Хрушчов ниjе отрпео увреду и наредио jе да непослушног начелника Воjне Академиjе оклопних jединица пошаљу у ЗАБВО као генерала за спорт. Ипак, ниjе се осмелио ни да такне остале носиоце ордена Народног Хероj Југославиjе. Тако се ратни генерал нашао на перифериjи воjне службе.

Што се тиче ослобађања Београда, по речима генерала Жданова, све jе изгледало овако.

У септембру 1944. Су трупе 3. Украjинског фронта под командом маршала Фjодора Толбухина кренуле у правцу Београда. То jе био значаjан стратешки успех. Заузимање престонице Југославиjе повлачило jе за собом излазак Црвене Армиjе на комуникациjе групе немачке армиjе „Е” коjе су биле лоциране у Грчкоj и потпуну блокаду Немаца на Балканском полуострву. Због тога jе Београд бранила моћна групациjа немачке армиjе „Ф” под командом генерал-фелдмаршала Веjхса.

Сам jуриш на Београд почео jе 28. септембра 1944., али jе тек 12. октобра 4. гардиjски механизовани корпус под командом генерала Жданова успео да изађе на границу града према мосту на реци Сави. Међутим, осваjање моста у ходу уз орканску ватру из супротног правца ниjе било могуће без великих људских губитака.

На другоj обали Саве Немци су били сконцентрисали 40 тенкова, 170 топова и минобацача и друго мање наоружање. Због тога jе Жданов привремено зауставио офанзиву и затражио поjачање.

У телефонском разговору, командант фронта маршал Толбухин потврдио му jе да ће добити поjачање, да ће убрзо кренути jединице 1. армиjске групациjе НОВЈ на челу са генералом Пеком Дапчевићем, на што jе командант механизованог корпуса рекао да му нису потребни партизани него ваздушна и артиљериjска подршка. Толбухин га jе уверио да се договара са генерал-пуковником авиjациjе Судецом и да ће ускоро на располагање Жданова стићи неколико ескадрила 5. ваздушне армиjе и два артиљериjска пука.

У међувремену су у правцу моста преко реке заиста стигли jугословенски партизани. Они нису повећали ентузиjазам Жданова, стигли су раздрнданим заплењеним камионима са отвореним каросериjама у коjима jе седело неколико десетина партизана у изношеним униформама и наоружаних пушкама. У складу са њима био jе и њихов командант, потпуковник Пеко Дапчевић, не само мршав, него сув, у заплењеним воjничким ципелама са немачким пиштољем у футроли за поjасом.

Пошто jе салутирао руском генералу, jугословенски партизан jе рапортирао да се он по наређењу Врховног команданта НОВЈ, маршала Тита, ставља на располагање корпусу и да jе дошао да заjедно са Русима ослобађа Београд.Пошто се поздравио и руковао са jугословенским колегом, Жданов jе показао руком у правцу моста: „Преко моста jе – главни град твоjе Југославиjе. Јуришаj!…

Баш у то време Немци су приметили активност совjетских трупа и отворили жестоку ватру на мост. Видевши све то и правилно проценивши, Дапчевић jе одговорио: „Нисам луд да шаљем људе у сигурну смрт”.

– А jа сам, значи, луд? – плануо jе Жданов и оставивши jугословенског савезника кренуо на пункт за везу. Поново jе успоставио везу са Толбухином и обjаснио му ситуациjу. На краjу разговора љутито jе изговорио: „То jе њихов главни град. Они желе да га ослободе. Ја немам ништа против. Нека jуришаjу. Ја своjе људе нећу послати у боj док не добиjем поjачање”.

Маршал jе мало ћутао, а онда рекао: „Владимире Ивановичу, Газда (Стаљин) jе наредио. Партизани мораjу ући у град заjедно са твоjим орловима. Не приговараj. Газда jе наредио да их ставиш на твоjе тенкове и да заjедно са твоjим борцима крену на jуриш. Добићеш поjачање, већ иде. За заузимање Београда даjем ти три дана. Али да у град уђеш заjедно са партизанима”.

Три дана после овог разговора jуришници су тукли немачке позициjе на другоj обали Саве, а онда су у битку ушли артиљериjски пукови. После тога jе Жданов на своjе тенкове заиста посадио совjетску пешадиjу и jугословенске партизане и корпус jе продро у главни град.

Судећи према причању Владимира Ивановича, за време jуриша на Београд, никаквих других трупа сем 4. механизованог корпуса и партизана Пека Дапчевића ни близу ниjе било, тим пре, ниjе било бугарских воjника.
Са генерал-пуковником Пеком Дапчевићем имао сам прилику да разговарам 21 годину после разговора са генералом Ждановим. То се десило за време мог рада у совjетскоj амбасади у Београду. На прослави редовне годишњице ослобођења Београдам jавно сам испричао о разговорима коjих ме удостоjио генерал Жданов 1959. године.

После званичног дела у сали за приjеме, пришао ми jе са чашицом у руци омршав генерал-пуковник ЈНА и представио се: Пеко Дапчевић. Тада jе већ имао 67 година, али jе изгледао веома отмено и живахно. „Све си ти, први секретаре,тачно испричао, – рекао jе он. – Све jе баш тако и било са ослобађањем Београда”.

Нажалост, судбина ниjе била благонаклона према Владимиру Ивановичу Жданову. Руководство Оружаних Снага СССР, наравно, ниjе могло да противречи Првом секретару ЦК КПСС, али jе ипак настоjало да заштити генерала Жданова од гнева Н. Хрушчова и кад год jе било могућности крило га jе од очиjу партиjског руководиоца.

Већ у октобру 1961. Жданов jе постављен за стариjег воjног стручњака у Народноj армиjи Немачке Демократске Републике, а после кратког времена враћен на раниjе место службе – за начелника Воjне Академиjе тенковских трупа.

У октобру 1964., одмах после пленума ЦК КПСС, коjи jе Хрушчова разрешио дужности Првог секретара, начелник Генералштаба Оружаних Снага СССР-а, маршал Бирjузов, иницирао jе додељивање Жданову звања генерал-пуковника и повео га са собом на пут у Југославиjу ради обележавања празника ослобођења Београда. Али, 19. октобра авион са совjетском воjном делегациjом срушио се надомак Београда.

Погинули су сви коjи су се налазили у авиону. Владимир Иванович сахрањен jе на Новодевичjем гробљу.

(за Факти.орг превела: Ксениjа Траjковић)

Пише: Владимир Кузњечевски, саветник директора Руског института за стратешка истраживања

Јадовно