FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Министар просвете Срђан Вербић не престаје да шокира јавност својим изјавама које делују више као да је део монтипајтоновске екипе, него члан Владе Србије. Последња у низу која одскаче по својој садржини је да послодавци убудуће морају да проверавају веродостојност диплома и звања кад неког примају у радни однос. Поред тога, према Вербићевом предлогу послодавци су дужни и да праве разлику међу дипломама на различитим факултетима.

Уколико то не раде, министар просвете констатује да их ни један закон неће заштити од превара или лоше компетенције кандидата. За почетак можда не би било лоше установити у којој држави живи Вербић? Ко га то тако лепо саветује? Да ли министар просвете има представу у каквом су образовном стању српски послодавци? Могу ли уопште да процењују било чије знање, а посебно дипломе. Шта се догађа кад, примера ради, послодавац има много мање школске спреме од кандидата којег би требало да прими у радни однос. Или, пак, уколико је сам послодавац купио диплому, да ли ће предност дати оном који то није или ће препознати оног који јесте и запослити га пре других који су вредно учили. Како ће се одвијати тај процес установљавања? Зар у овој држави не постоји довољно закона да се утврди да ли су школске дипломе стечене на легалан начин. Можда министру Вербићу то нико још није рекао. Овако могли би поштено да заглибимо. Главни стручњаци и проценитељи постаће нам послодавци. Ако томе додамо да махом имају сумњиво стечена знања и звања, онда је Србија на опасном путу без повратка.

Уколико је премијер послодавац министрима онда ће он свакако фаворизовати докторат Небојше Стефановића (што је већ чинио и без Вербићевих предлога) за који су стручњаци утврдили да је плагијат. Али, послодавчева се не пориче. Ваљда он најбоље зна ко је како стекао диплому.

Нешто пре свог најновијег изума, министар Вербић је у време полагања пријемних испита убеђивао родитеље да се морају према својој деци односити као послодавци. Прецизније да добро размисле да ли би запослили своје дете са њиховим знањем у предузећу које они воде. Родитељи су остали неми на Вербићеве предлоге, не желећи да га ометају док бар не прође првих сто дана владе.

Српска јавност је још више занемела због случаја Луке Бојовића једног од наших најнаграђиванијих и најталентованијих ученика који је добио стипендију на престижном Кембриџу. Да би отишао недостаје му још 20 хиљада евра. Обратио се за помоћ коме другом него Министарству просвете, али се оно прогласило ненадлежним. Нема везе што је Лука освојио бројне награде и златне медаље за Србију, што је свет увидео колико је талентован за физику, кад министар просвете, такође, физичар, има важније мисије. Са послодавцима, наравно.

Писао је Лука и фонду Драгице Николић, али је свуда наишао на ћутање. Очигледно прва дама више воли да се слика уз купљене шпорете и намештај у поплављеним подручјима, него уз памет и будућност Србије. Ту, ипак, не може толико да доминира у својим тоалетама.

Неукост је далеко већи проблем за Србију од пословичног нерада. Зато би премијер Алексадар Вучић уместо што саветује својим министрима да летују у земљи, требало да им каже да је њихов заједнички интерес да створе амбијент у којем ће бити нормално да се најбољи школују у иностранству. Да Лука Бојовић не може и не сме пропустити такву шансу због тога што нема 20 хиљада евра. Пара које бројни послодавци и финансијери странака на власти готово свакодневно врте по џеповима. У супрутном, Луки Бојовићу и њему сличним, српски послодавци никада неће умети да признају знање стечено на Кембриџу или другим престижним факултетима. Посебно ако их Вербић охрабри у свом науму.

Срђан Шкоро