FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Алексеј Kишјухас

Не треба читати, гледати и слушати вести. Kако вести у новинама, тако и вести на радију, телевизији и интернету. Ово делује као јеретички и ванумни став, посебно за једну колумну у дневној новини, али тако је.

То не значи да не треба читати новине уопште, напротив. Дугачки, аналитички текстови у дневним новинама, недељницима или часописима обично су сасвим океј, ако не и едукативни, церебрални и сјајни. Баш као и интервјуи, репортаже, истраживачки уратци у новинама и на телевизији и слично. Али, не и вести. Свеједно које - краће или дуже, из политике и економије, културе или спорта, домаће или међународне, пропагандне или објективне. Вести треба избегавати, или их у потпуности избрисати из свог живота и дневних рутина. Kако то?

Прво, погледајмо у "најважније" и "најновије" вести, али оне од пре две недеље. Вучић је био у Сарајеву, Пацоли је подржао Харадинаја, избеглице из Мјанмара су преплавиле Бангладеш, Србија је победила Турску у кошарци, а ураган Ирма је беснео Kарибима. Осим што су те вести данас упадљиво бајате или са потпуно истеклим роком трајања, запитајмо се и следеће: да ли нам је заиста требало да знамо те ствари? Или су оне потпуно ирелевантне? Јер, ове недеље, Вучић је у Њујорку, Харадинајева влада је увелико формирана, избеглице из Мјанмара настављају да пристижу у Бангладеш, Србија је освојила сребрну медаљу на том лоптању, а Kарибима сада тутњи ураган Марија.

Баш као што ће и те "најважније" и "најновије" вести бити бајате и небитне за следеће две недеље. А ако нас Вучићева путовања, Kосово, Мјанмар и урагани не занимају, покушајмо да се присетимо вести које нас јесу провоцирале и фрустрирале пре неког крајње кратког времена. Вероватно су то биле претње градоначелника Суботице, гужва око твитова Сергеја Трифуновића или оног "Бентлија" у судару са Вучићем, ако не беба мајмуна у "Задрузи". Данас смо и на то заборавили, пред новом поплавом или ураганом једнако ирелевантних вести. Зато је главно питање - да ли су све ове вести уопште биле вредне наше пажње, нервозе или фрустрације? Јасно је да нису. Баш као што то неће бити ни све наредне вести које ћемо чути, прочитати или видети.

Вести су брза храна садашњице. Укусна, лако сварљива, нездрава, преслатка и засићено масна грицкалица за мозак. Али, док смо вероватно схватили да у стомак не треба трпати помфрит, чипс, сладолед и слаткише сваки дан, по цео дан, измиче нам сазнање да су вести исто то - али за главу. У форми вести, медији сервирају комадиће тривијалних твари или шећерних коцкица које не захтевају размишљање и које се не односе на наше животе. За разлику од књига, документарних емисија или подужих аналитичких текстова у новинама (који већ захтевају да промислимо), вести су јефтине, зашећерене, шарене бомбоне које не стварају осећај ситости и чине нас гладним за још (ис)празних калорија.

Наиме, наш мозак другачије реагује на различите врсте информација: најновије, скандалозне, шокантне, усредсређене на конкретне људе (а не на процесе и феномене), невероватне, сензационалне, шарене, гласне или написане великим словима - све су то информације које нас стимулишу, заокупљају пажњу и "наелектришу". С друге стране, информације које су апстрактне, аналитичне, истанчане, прибране, суптилне, проницљиве и дубокоумне нас смирују и успављују. И сад, иако у оптицају још увек постоје здравије информационе алтернативе, на медијском тржишту или трпези, капиталистички природно доминирају управо брзе грицкалице и нездрави слаткиши за главу.

Узгред, аналогија са нездравом храном није само (не)вешта метафора. Вести које су скандалозне, паничне или хистеричне заиста окидају наш лимбички систем који изазива изливање глукокортикоида (кортизола), смештајући нас у стање хроничног стреса. Kако преноси публициста и предузетник Ролф Добели, претеране количине овог хормона или стероида имају негативно дејство по наш имуни систем, на наше варење, на раст ћелија, косе и костију, и чине нас мање отпорним на инфекције. Такође, вести негативно утичу и на наше когнитивне или менталне капацитете. Оне презасићују нашу меморију и прекидају нашу пажњу, због чега смањују капацитет за памћење и концентрацију.

Људи који су хронично навучени на вести ретко имају довољно пажње да уопште прочитају вест до краја или даље од наслова, а камоли неки подужи текст или, зло и наопако, књигу. Уз то, дневна доза вести нас учини таман довољно саосећајним или емпатичним да будемо пасивни и не учинимо ништа више од читања и нервирања. Дакле, да се не придружимо протесту радника или да не уплатимо динар Црвеном крсту за жртве урагана. Вести су заиста, а не само метафорично, нездраве, отровне и штетне.

Вести су штетне и зато што су фундаментално пристрасне према одређеним догађајима: ратовима, кризама, изборним резултатима, терористичким нападима, природним катастрофама, бруталним злочинима, познатим личностима и томе сличном. Свет из вести је потпуно другачији од реалног света и живота. Зато вести искривљују нашу перцепцију и утичу на нашу процену ризика, али и света око себе. На пример, због штетног утицаја вести прецењујемо ризик од тероризма и авионских несрећа, а потцењујемо ризик од дијабетеса или клизавих плочица у купатилу.

Пошто су вести по правилу усредсређене на личности (политичаре, лидере, привреднике, криминалце, звезде), пренаглашавамо њихову улогу и личне одлуке у историји, друштву, економији и култури, док хронично запостављамо шире и дубље социокултурне и економске узроке, односно структурне процесе и безличне феномене. С тим у вези, иако човечанство објективно живи у најмирољубивијем добу од када је писане историје, вероватно сматрамо да у свету никада није било више ратова, насиља и сукоба. И све то само зато што су људи пре око 200 година измислили ту грозну ствар која се зове - вести.

Kао да ово није довољно, вести су истовремено и потпуно небитне и не објашњавају ништа. Само у протеклих годину дана, просечно информисани човек је конзумирао преко 10 хиљада различитих вести из медија (око 30 комада вести дневно). Међутим, да ли можемо да се сетимо неке вести, само једне једине, која нам је помогла да донесемо неку добру одлуку у послу или животу? Мало ко може да издвоји више од две или три, што је бедни удео од 0,02-0,03% "корисних" вести. Док нико ни у једним вестима није пронашао (свакако корисну) информацију да ће се ускоро догодити, рецимо, распад Совјетског Савеза или светска економска криза. Па, упркос томе, спремно перпетуирамо заблуду да смо, као "(боље) информисани" или "обавештени" појединци, у некаквој животној или професионалној предности над онима који то нису. Да је то истина, тада би новинари (као најбоље информисане индивидуе) били најсрећнији и најбогатији људи на свету, а не овако растројени и убоги. Пре ће бити да је супротно: што мање вести конзумирамо, у већој смо предности над другима.

Такође, уместо да нас терају на размишљање и логичко закључивање, да просвећују, унапређују или чак мењају наше ставове пред новим чињеницама, вести нас само додатно учвршћују у већ ушанченим уверењима и ставовима. Наиме, људи са различитим идеолошким и политичким светоназорима ће идентичну и баналну агенцијску вест - нпр. о Вучићу који отвара аутопут - прочитати и интерпретирати на свој начин и у складу са тим светоназорима: да је Вучић велики, успешни и историјски градитељ аутопутева или да Вучић није изградио ништа и да је то све обмана и пропаганда диктатора који воли да се слика за камере.

То јест, иста вест ће бити примљена само као још једна "потврда" или додатни "доказ" већ постојећих ставова, мишљења и предрасуда. Најзад, вести су свесно дизајниране тако да не дају објашњење. Оне су плитка и плиткоумна површина, какофонија информација која не тумачи дубље процесе и феномене о којима извештава. Ако желимо да разумемо свет око себе, само један научни рад из политикологије, економије, социологије или историје ће нас учинити стручнијим од хиљаду вести из политике, економије, друштва или културе. Уколико бисмо заиста желели да сазнамо нешто о свету, то знање ћемо пронаћи у књигама, научним и аналитичким текстовима, а не у вестима.

Ми смо невероватно добро информисани, а знамо запањујуће мало. Вести су само низ апсурдних прича без реда и без смисла, које се појављују и нестају без објашњења. Речима Марка Твена: "Ако не читате новине, ви сте неинформисани. Ако их читате, ви сте дезинформисани". Док је Хенри Дејвид Торо рекао да су "вести, за филозофе, само пуко оговарање", а они који их пишу и читају "само су старије госпође које трачаре уз шољицу чаја". Да не буде забуне или увреде: друштву су неопходни новинари и новинарство. Али, оно новинарство које ће и контролисати и тумачити наше друштвене и политичке институције, те откривати или раскринкавати истину, уместо прозаичног проточног бојлера који називамо вестима. Дакле, требају нам подужи аналитички и/или истраживачки новински текстови и радиотелевизијске емисије, а не вести.

И зато: не читајмо вести! Ово делује као јерес само зато што имамо проблем да раздвојимо "ново" и "битно", баш као и информисаност и знање. Вести су напросто лоше за наше размишљање, закључивање, благостање и здравље. Оне троше наше време, криве нашу перцепцију и одлуке, чине нас пасивним и некреативним, ако не и отворено несрећним, фрустрираним и болесним. Започнимо дијету или из исхране у потпуности избацимо ову информациону брзу храну, менталне грицкалице и слаткише крцате празним калоријама. Информишимо се о свету на другачији начин, и последице те менталне фискултуре биће јасније мишљење, много дубљи увиди, боље животне одлуке и много више слободног времена. А најбоље од свега је то што - ништа важно не пропуштамо.

Danas