FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

           Жарко Јанковић

На  конститутивној  седници  новог  сазива  Европског  парламента  десило  се  нешто  што  је, колико  до  јуче, сматрано  немогућим. Посланици  из  редова  евроскептичних  странака  су  приликом  интонирања  химне  ЕУ  (јадни  Бетовен, није  могао  ни  да  сања  ко  ће  се  све  китити  његовим  делом)  окренули  леђа  застави  ЕУ. За  то  време  демонстранти  су  имали  окршаје  са  полицијом  на  улицама  Брисела. Ако  при  томе  додамо  чињеницу  да  су  странке  које  се  противе  ЕУ  и  евроатлантизму  забележиле  историјски  успех  на  изборима  и  то  нарочито  у  земљама  тзв. ”старе  Европе”  као  и  паничне  изјаве  ЕУ  бирократа  о  томе  како  је  чак  и  сам  мир  у  Европи  угрожен  због  раста  популарности  ”популиста, десничара  и  фашиста”, нешто  је  стварно  труло  у  интернационали  бриселској.

 

Гледајући  ”наше”  медије  ”европске”  Србије  до  тог  закључка  се  не  може  доћи. Али, зато  данас  имамо  интернет  и  друштвене  мреже, па  није  проблем  бити  информисан. Проблем  је  доћи  до  квалитетних  и  тачних  информација, односно  одвојити  ”жито  од  кукоља”  међу  доступним  информацијама. Међутим, једна  ствар  је  сигурна. Народи  и  грађани  земаља  чланица  ЕУ  све  више  протестују  и  кличу  да  желе  хлеба, посла, слободе  за  себе, а  смрт  прљавим  банкстерима  и  бирократама  који  су  пождерали  целу  социјалну  питу. Неки  дежурни  аналитичари  и  стручњаци  који  су  сами  учествовали  у  лажима  и  идеолошкој  манипулацији  званој  ЕУ-топија  сада  попут  некадашњих  марксиста  и  политички  подобних  интелектуалаца  источног  лагера  пре  30  година, причају  како  је  ЕУ  једна  дивна  идеја  коју  су  неки  зли  и  похлепни  људи  злоупотребили  у  пракси, али  да  то  није  разлог  да  се  сама  идеја  доведе  у  питање. По  њима  ЕУ  нема  алтернативу  и  треба  је  још  доследније  спроводити  у  пракси  новим  и  никад  окончаним  ”реформама”. Сваком  добронамерном  је  јасно  да  актуелни  проблеми  у  ЕУ  нису  ни  од  јуче, а  ни  од  2008. године. Ради  се  о  једној  наопакој  и  дубоко  антиевропској  творевини  чији  дефект  постоји  у  њеној  основној  идеји  од  самог  њеног  оснивања.

Европска  заједница  за  угаљ  и  челик  као  претеча  Европске  уније  основана  је  ради  учвршћивања  америчке  окупације  западне  Европе. Тачно  је  да  се  комунизам  у  источном  делу  Европе  учврстио  тамо  где  су  стигли  тенкови  Црвене  армије  и  после  избора  преко  ”ћоравих  кутија”, али  треба  имати  у  виду  да  ни  тамо  где  су  стигли  англоамерички  тенкови  није  било  пуно  боље. Наиме, да  су  избори  заиста  били  демократски  после  Другог  светског  рата  у  Француској  и  Италији  би  победили  комунисти, а  то  никако  није  одговарало  САД-у. Зато  се  они  и  Британци  нису  либили  ни  да  организују  тајну  војску  и  терористичке  групе  сачињене  од  бивших  нациста  и  фашиста  како  би  се  обрачунавали  са  симпатизерима  комуниста  у  Француској, Италији, Западној  Немачкој  и  др.

Ова  операција  америчке  и  британске  службе  позната  је  под  именом  ”Гладио”. Током  ње  заведен  је  прави  терор  у  земљама  западне  Европе, а  парола  је  била  да  ”црвени  не  смеју  проћи”. Уосталом, зар  неко  стварно  мисли  да  би  Вашингтон  и  Лондон  дозволили  да  Де  Гол  постане  председник  Француске, донесе  нови  Устав  који  му  даје  широка  овлашћења  и  прогласи  V  Републику  да  није  претила  опасност  од  урушавања  слабе  IV  Републике  и  доласка  комуниста  на  власт  у  Јелисејској  палати? У  Италији  се  скоро  сваке  године  мењала  влада, али  једно  је  било  сигурно, комунисти  не  смеју  да  буду  ни  у  једној  влади, без  обзира  што  су  појединачно  били  најјача  странка. Први  је  ово  правило  прекршио  Алдо  Моро  и  сви  знамо  како  је  завршио.

Време  непосредно  после  Другог  светског  рата  када  се  утишало  славље  због  победе  над  Трећим  рајхом  обележило  је  велико  разочарање  народа  у  предратну  европску  елиту  која  се  или  понела  издајнички  или  кукавички  или  и  једно  и  друго. Пошто  је  цела  Европа  била  у  рушевинама  а  врење  у  народу  значајно, претила  је  опасност  од  револуције. Тада  је  Стаљин  био  најпопуларнији  лидер  од  свих  из  Антифашистичке  коалиције. Рузвелт  је  умро, а  Труман  није  имао  ни  ту  харизму, а  ни  способности, а  Черчил  је  изгубио  изборе  и  отишао  у  пензију. Стаљин  је  са  друге  стране  имао  ауру  победника  над  фашизмом, уз  огромне  жртве  које  је  СССР  поднео  и  епитет  некога  ко  је  Хитлера  уништио  и  чије  су  трупе  ушле  у  Берлин. Величина, снага, моћ  и  морална  супериорност  учесника  Великог  Отаџбинског  рата  утицала  је  на  изузетан  раст  популарности  комунистичке  идеологије  и  уопште  левичарских  идеја. Било  је  јасно  да  се  руски  тенкови  не  би  зауставили  ни  до  обале  Атлантског  океана  да  се западни  савезници  нису  искрцали  у  Нормандији, када  је  већ  било  јасно  ко  побеђује. Операција  ”Оверлорд”  није  извршена  да  би  се  победио  Хитлер, већ  да  Англоамериканци  зауставе  Стаљина  у  Немачкој.

На  основу  новоотворених  архива  сазнајемо  да  су  почетком  марта  1945. године  Хитлерови  изасланици  у  Швајцарској  водили  мировне  преговоре  са  Британцима  и  Американцима  око  склапања  мира  и  заједничког  окретања  оружја  против  Москве. Данас  се  зна  да  је  и  Черчил  то  подржавао, чак  је  одредио  шифровано  име  и  почетак  планирања  операције  за  напад  на  Црвену  армију, у  којем  је  поред  америчких, британских  и  француских требало  да учествује  и  сачуваних  12  немачких  дивизија. Али, битка  за  Берлин  и  брзо  напредовање  Црвене  армије  развејали  су  ове  планове. Зато  је  Стаљин  наредио  трку  до  Берлина  и  подстицао  ривалство  Жукова  и  Коњева  ко  ће  од  њих  први  ући  у  Берлин, јер  је  знао  шта  петљају  вајни  савезници  са  запада. Управо  зато  је  Жуков  наредио  да  се  цео  Берлин  опколи  и  затворе  прилази  са  запада, како  му  англоамеричке  трупе  не  би  приредиле  непријатно  изненађење, јер  Немци  још  од  краја  фебруара  и  почетка  марта  1945. године  нису  више  пружали  нарочити  отпор  америчким, британским  и  француским  трупама.

Знајући  све  ово, планери  на  западу  су  после  рата  морали  да  мењају  план  за  Европу. У  страху  да  ће  после  рата  поново  наступити  економска  криза  и  да  ће  то  бити  иницијална  каписла  за  избијање  комунистичких  револуција  и  побуна  и  да  ће  Стаљин  стварно  стићи  до  Ламанша, одлучили  су  се  за  читав  низ  нових  одлука. Једна  од  њих  је  био  и  чувени  Маршалов  план. За  време  рата  председник  САД-а  Рузвелт  прихватио  је  предлог  да  после  рата  Немачка  буде  раскомадана  као  земља, деиндустријализована, окупирана  и  сведена  на  ниво  аграрних, неразвијених  земаља. То  је  требала  да  буде  економска  казна  за  Немачку. И  Немци  су  сазнали  за  овај  план, па  су  се  зато  и  много  фанатичније  борили,  чак  и  онда  када  је  изгледало  да  је  све  готово.

Међутим, Черчил  није  тако  мислио. Он  је  у  Стаљину  видео  већу  опасност  и  сматрао  је  да  Немачка  не  сме  бити  уништена, јер  ће  се  наћи  на  будућој  првој  линији  фронта. Западни  савезници  су  прихватили  да  све  земље  које  се  граниче  са  СССР-ом  у  Источној  Европи  морају  бити  у  његовој  зони  утицаја  и  плус  окупациона  зона  СССР-а  у  Источној  Немачкој. Како  Совјети  нису  имали  намеру  да  у  својој  окупационој  зони  у  Немачкој  врше  уништење  индустрије, већ  су  полазећи  од  Марксове  теорије  развијали  базичну  индустрију, претила  је  опасност  да  ће  источни  део  Немачке  постати  узоран  за  западни  и  зато  су  Вашингтон  и  Лондон  одлучили  да  обнове  Немачку.

Пошто  су  основали  ММФ  и  Светску  банку, а  амерички  долар  прогласили  светском  валутом, нису  се  жалила  средства  у  обнови  западнонемачке  привреде, као  и  јапанске  на  Далеком  истоку. Потом  су  основали  НАТО  пакт  и  прогласили  СР  Немачку  на  западу  отворивши  поглавље  Хладног  рата  1949. године  чувеним  Черчиловим  говором  о  ”гвозденој  завеси”. Када  је  СССР  дошао  до  атомске  бомбе  и  створио  Варшавски  пакт  дошло  је  до  блоковске  поделе  Европе. Наравно, све  је  ово  пропраћено  растом  војних  ефектива  и  практично  окупацијом  Европе. Тако  се  избегла  економска  криза. Хитлер  је  био  поражен, али  је  његов  концепт  тоталног  рата  тоталитарне  идеологије  однео  победу  после  његовог  пораза, како  на  истоку, тако  и  на  западу  Европе.

Пред  Вашингтоном  је  сада  стајао  проблем  како  објединити  интересе  Француске  и  Западне  Немачке  и  спречити  било  какву  дисонантност  у  Атлантском  лагеру. Зато  је  створена  Европска  заједница  за  угаљ  и  челик, који  су  иначе  основне  сировине  војне  индустрије. Цео  концепт  ЕЗ  произашао  је  из  америчке  окупације  Западне  Европе. Требало  је  држати  САД  у, Немачку  под, а  Русију  изван  Европе.

Као  што  видимо, ни  до  дана  данашњег  се  ништа  није  променило, иако  одавно  више  нема  ни  комунизма  ни  Совјетског  Савеза. Западни  део  Европе  се  нашао  под  економском, војном, културном  и  политичком  доминацијом  англоамеричког  фактора. Није  само  извршена  денацификација  Немачке, већ  је  почело  растварање  читаве  европске  културе  и  идентитета. Пошто  у  класичној  култури  Русима  нису  могли  да  парирају, а  с  обзиром  да  су  европски  народи  на  западу  у  многим  културним  областима  били  ближи  Русима  него  Америци, без  обзира  на  трентно  владајућу  идеологију, требало  је  разорити  европску  традицију. Зато  је  америчка  поп-култура  остварила  огроман  пробој  и  читаве  послератне  генерације  су  у  њој  васпитаване. То  је  и  створило  генерацију  едиповске  1968. године, генерацију  која  је  кренула  да  руши  своје  родитеље.

Из  данашње  перспективе  гледано  1968. година  ништа  добро  није  донела. Она  је  заједно  са  питомцима  либерално-левичарске  Франкфуртске  школе  створила  читаву  генерацију  неолибералних  глобалиста  и  интервенциониста  који  су  створили  тоталитарну  идеологију  људских  права  и  демократије  поткрепљену  НАТО  бомбама, обојеним  револуцијама, пучевима, превратима  и  истицањем  културе  смрти  у  виду  легализације  содомије, наркоманије, еутаназије, гендер  идеологије  уз  апсолутизацију  тржишне  економије  и  глобалну  дитатуру  банкарских  и  корпоративних  моћника. Ови  нараштаји  политичара  су  се  претворили  уместо  државнике  са  кичмом  у  менаџере  обезличене  корпорације, а  суверенитет  држава  се  са  националног  пренео  на  наднационални  ниво  у  Бриселу.

Грађанско  друштво  и  демократске  институције  су  историјски  настале  у  националној  држави. Сада  су  евроунијатске  бирократе  практично  укинули  националне  државе, а  одлучивање  пренели  на  ниво  у  Бриселу  у  руке  оних  које  нико  на  изборима  није  бирао. Дошло  је  до  разбијања  националног, културног, историјског  идентитета, а  на  хришћанско  наслеђе  Европе  гледало  се  са  презиром. Са  друге  стране, отворена  су  врата  милионима  емиграната  нарочито  из  муслиманских  земаља, што  је  довело  до  демографског  суноврата  европских  народа  и  до  разбијања  националног  идентитета  и  стварања  одвојених  и  паралелних  друштава  и  сагрегације.

Дошљаци  из  исламског  света  се  нису  ни  асимиловали  нити  културолошки  прилагодили, али  зато  су  искористили  сваку  могућност  коју  им  је  пружило  декадентно  друштво  на  западу. Уз  диктат  феминистичке  и  гендер  идеологије  породица  је  разорена  и  све  се  мање  деце  рађа  међу  европским  народима. Критички  интелектуалци  и  јавност  у  западној  Европи  су  нестали  после  Сартра. Уместо  њих  имамо  унајмљене  и  плаћене  ”експерте  и  аналитичаре”  који  се  понашају, што  би  рекао  Слободан  Рељић,   попут  унајмљених  револвераша  на  Дивљем  Западу. Ко  плати  више, раде  за  њега. Уопште, етика  и  људи  са  ставом  су  протерани  из  медијске  сфере. Пожељно  је  бити  ”стручњак”, јер  доста  нам  је  политичара  који  само  причају, требају  нам  људи  са  ”знањем”. Онда  долазе  ”експерти”  припремљени  као  економске  и  политичке  убице  сопственог  народа  који  спроводе  такве  ”реформе”  и  ”мере  штедње”  да  на  крају  испада  да  је  и  рат  био  мила  мајка  у  односу  на  њих.

Ови  јаничари  глобализма  спроводе  специфичан  вид  геноцида  и  уништења  читавих  народа  и  држава, тзв. ”бескорисних  ждерача”, оних  који  не  спадају  у  ”златну  милијарду  одабраних”  да  живе  на  планети  Земљи. Њихова  економска  доктрина  гласи : задужи  се, продај, потроши, или  ”дерегулација, приватизација  и  транзиција”. Ово  је  довело  до  социјалног  слома  и  на  самом  западу. Круг  богатих  је  све  ужи  и  моћнији, а  сиромашних  је  све  више  и  више. Будући  да  су  државе  укинуле  свој  суверенитет, више  нема  ко  да  заштити  права  грађана. Није  ова  судбина  само  снашла  губитнике  у  транзицији  на  истоку  после  пада  Берлинског  зида. Она  је  и  на  западу  разорила  социјалну  државу, коју  су  њихове  елите  дозволиле  само  док  је  стајао  зид  у  Берлину  и  док  је  то  био  излог  у  који  су  са  истока  чежњиво  и  тужно  гледали. Ширење  ЕУ  претворило  се  у  нови  поход  на  Исток  са  истим  циљем, а  циљ  је  Русија  и  њено  рушење. ЕУ  је  постала  амерички  Тројански  коњ  задужен  за  пљачку  европске  периферије.

Још  један  проблем  је  проистекао  из  саме  концепције  ЕУ  и  њених  споразума. То  је  проблем  сепаратизма, који  уз  евроскептицизам  кружи  као  баук  Европом. Било  је  временом  јасно  да  ће  локални  сепаратизми  све  више  долазити  до  изражаја  како  се  суверенитет  држава  буде  преносио  на  Брисел  и  како  тај  исти  Брисел  буде  све  више  радио  на  регионализацији  Европе. Овај  концепт  је  од  ЕУ  почео  да  ствара  постмодерну  варијанту  Светог  римског  царства  са  Немачком  у  центру  у  оквиру  неког  новог  средњовековља, а  уставност, национална  држава  и  грађанско  друштво  уз  парламентарну  демократију  и  вишестраначки  систем  одлазе  у  историју  као  нешто  ”ретроградно, популистичко, националистичко, реакционарно”.

С  обзиром  да  су  народи  у  ЕУ  били  подвргнути  духовном  инжињерингу  ”промене  свести”  од  њих  је  постепено  стварана  аморфна, безлична  и  бесловесна  маса  потрошачког  друштва, где  су  традиција, идентитет, нација, историјска  свест, вера, култура, институције  биле  преобликовани, разарани  и  потискивани  у  други  или  трећи  план. Национална  држава  се  нашла  између  бриселског  централизма  и  локалног  регионализма, односно  између  чекића  и  наковња. Када  код  људи  створите  такву  идеологију  саможивости  и  себичности  онда  је  јасно  да  су  породица, локалне  традиционалне  заједнице, нација, па  и  сама  држава  подложне  растуру  и  распаду. Народ  и  нацију  на  окупу  држе  традиционалне, идентитетске  вредности  и  врлине  засноване  на  жртви, херојима, подвизима, слободи, правди, истини, вери, љубави, а  не  дебљина  новчаника  и  пароле  типа  ”ди  су  наши  новци?”.

Карактеристика  свих  данашњих  сепаратистичких  покрета  у  земљама  ЕУ  чак  и  онда  када  је  реч  о  посебним  народима  који  имају  своје  легитимно  право  да  траже  независност  јесте  то  да  се  углавном  ради  о  најбогатијим  и  најразвијенијим  регионима  у  тим  земљама  и  да  они  инсистирају  на  отцепљењу  управо  због  тога  што  више  неће  да  финансирају  Мадрид, Рим, Лондон, Брисел  и  сл. Али, управо  сваки  сепаратизам  са  овом  причом  почиње. При  том  многи  од  њих  заборављају  да  су  управо  и  постали  тако  развијени  живећи  у  тим  земљама, а  у  случају  отцепљења  или  распада  тих  држава  као  и  свеопштег  погоршања  односа, а  и  могућих  сукоба, платили  би  високу  цену  и  дошли  на  ниво  једног  полуразвијеног  феуд-протектората. Сваки  сепаратистички  покрет  има  своје  локалне  разлоге, али  је  чињеница  да  међу  њима  влада  идеолошко  шаренило, па  тако  имамо  оне  који  заговарају  излазак  не  само  из  матичне  државе, већ  и  ЕУ, а  имамо  и  оне  који  апсолутно  подржавају  ЕУ  и  сматрају  да  не  би  морали  да  траже  пријем  у  чланство  као  нова  земља  у  случају  отцепљења. А  сепаратизма  је  све  више: Каталонија, Баскија, Шкотска, Северна  Ирска, Корзика, Бретања, Фландрија, Јужни  Тирол, Тирол, Сами  у  Шведској  и  Финској, Венето, Сицилија, Сардинија, Паданија  Лиге  за  Север. Чак  и  у  етнички  и  верски  скоро  хомогеној  Пољској  јављају  се  сепаратисти  у  Шлезији  који  намигују  ка  Немачкој.

Пројекат  ”уједињене  Европе”  не  само  да  ништа  афирмативно  и  прогресивно  није  донео, већ  производи  растакање  европских  држава  кроз  поништавање  њихове  хиљадугодишње  историје,  враћајући  их  у  период  ”мрачног  доба”  после  пада  Западног  римског  царства  и  сеобе  народа. Ова  свеопшта  ”феудализација”  Старог  континента  оживљава  се  и  кроз  неопаганизам  који  се  све  више  истиче  као  главни  културни  ток  у  ЕУ. Још  им  је  остало  да  и  канибализам  легализују, мада  има  већ  таквих  назнака  у  виду  ријалити  програма  и  отварања  месара  у  Великој  Британији  где  се  изложено  животињско  месо  ”естетски  обликује”  у  излозима  у  виду  људских  тела.

Када  се  свему  овоме  дода  и  финансијска  диктатура  Вол  Стрита  и  Лондон  Ситија  и  постојање  евра  преко  којег  најбогатије  земље, пре  свих  Немачка, пљачкају  оне  несрећне  и  презадужене  јужњаке  којима  је  неко  рекао  да  је  евроатлантска  журка  завршена  и  послао  рацију  да  их  ”отрезни”  и  да  плате  сав  цех, и  свој  и  туђи, јасно  је  да  у  ЕУ  нема  никакве  будућности. Она  и  постоји  на  становишту  одржавања  вечите  садашњости  за  богате  и  моћне, а  за  они  што  су  касније  ушли  остају  трошкови  и  дугови  уз  незапамћену  корупцију  и  издају  домаће  европејске  врхушке  која  упорно  понавља  стари  рефрен  из  комунистичких  времена  ”лошије  данас  за  боље  сутра”. Само  што  то  сутра  никако  не  долази. Али, ту  европску  ”елиту”  је  баш  брига. Они  су  ионако  све  знали  од  првог  дана, зато  су  и  постали  евроунијатски  верници  спремни  да  на  жртвеник  плаво-жутог  Молоха  положе  читав  народ  и  земљу  којој  припадају. Што  су  даље  од  Брисела  хвата  их  све  већа  нервоза  да  неће  заграбити  из  америчког  и  евроунијатског  корита  онолико  колико  мисле  да  им  припада. Осим  њих  и  пете  колоне  оличене  у  медијском, НВО  и  ”предузетничком”  сектору  нема  више  никога  ко  може  да  каже  да  живи  боље.

Ови  ”транзициони  добитници”  уништавају  и  распродају  све, на  крају  продају  и  сопствену  децу  и  уништавају  сваку  алтернативу  и  будућност. Од  некаквих  ”претприступних  фондова”  и  њихове  ”чаролије  бољег  живота”  нема  ништа, јер  одатле  не  добијате  ништа  осим  ситне  помоћи  и  нових  кредита  и  задужења  преко  западних  банака, а  заузврат  распродајете  све  ресурсе  и  постајете  странац  у  сопственој  земљи. Исти  они  који  су  вас  упропастили  заговарају  нове  ”реформе”  које  воде  у  још  горе  законе  и  још  гору  ситуацију, јер  на  постојећу  ватру  доливају  само  бензин. То  и  јесте  највећи  грех  домаћих  европејаца. Све  су  знали  од  првог  дана  и  ово  свесно  раде. Одрађују  свој  део  уговора  са  нечастивим.

Берђајев  је  рекао  да  проблем  са  утопијама  није  у  томе  што  се  нису  оствариле, већ  управо  у  томе  што  се  остварују. Све  политичке  и  идеолошке  утопије  о  ”савршеној  држави”  и  ”савршеним  управљачима”  почев  од  Платонове  ”Државе”  па  до  Европске  уније  дубоко  су  тоталитарне  и  тиранске  концепције. Једноставно  речено, грешан  и  пали  човек  не  може  никада  створити  неки  ”земаљски  рај”, јер  мира  нема  у  његовој  души. Истина  је  у  Божијој  Правди, Истини   и  Слободи. Истина  је  Христос  који  је  победио  смрт  и  тако  је  решено  најсудбоносније  питање  људске  егзистенције. Тражити  смисао  изван  тога, у  неким  пролазним, материјалним, пропадљивим  стварима, лишавати  себе  избора, радости  живота, стваралаштва, људске  среће, али  и  жртве, борбе, храбрости, подвига, страдања  за  своје  ближње, борбе  за  непролазне  духовне  вредности  само  зарад  најновијег  мобилног, бржег  и  скупљег  аутомобила, плаћенијег  посла, представља  негацију  самог  живота.

Да  некоме  данас  више  смета  мањи  број  лешника  у  ”Милка”  чоколади  и  немогућност  онлајн  плаћања  за  неку  робу  из  иностранства  од  положаја  и  страдања  његових  сународника  на  Косову  и  Метохији, представља  сигуран  знак  губитка  елементарне  човечности. А  докле  је  догурала  ЕУ-топија  најбоље  говори  податак  да  је  некада  на  Евросонгу  победио  Тото  Кутуњо  са  пропагандном  песмицом  о  ”уједињеној  Европи”, а  данас  побеђује  Кончита  Вурц (на  немачком  вурц  је  кобасица, значење  гадости  је  јасно), транвестит  са  брадом  као  лажна  жена, а  у  ствари  обична  наказа,  која  као  да  је  испала  из  неког  скеча  ”Монти  Пајтона”. Нема  ту  живота, у  ЕУ  влада  култура  смрти.

Треба  се  подсетити  да  је  ЕУ  проглашена  исте  године  када  су  СФРЈ  и  СССР  престали  да  постоје. Мислили  су  да  су  победили. Мислили  су  да  на  нашој  несрећи, злу  и  неправди  коју  су  подржали  да  граде  сопствену  срећу. Сада  им  долази  рачун  на  наплату. Треба  пожелети  ослобођење  европским  народима  од  ЕУ  и  америчке  окупације, јер  што  би  рекао  Дијего  Фузаро  цитирајући  Канта, боље  је  имати  више  сила  у  Европи  међусобно  супротстављених  а  у  равнотежи  снага, него  једну  тоталитарну  ”универзалну  империју”.

Поново  Русија  борећи  се  за  свој  опстанак  и  слободу  води  борбу  која  треба  да  ослободи  Европу  од  њених  демона. Хоће  ли  Европа  поново  према  онима  који  јој  бране  част  поступити  првом  приликом  као  блудница  која  за  част  не  зна, што  је  био  случај  и  раније  у  њеној  историји, или  ће  доћи  неки  нови  људи  који  ће  знати  да  цене  жртве  оних  које  је  Европа  поробљавала  и  убијала  зарад  својих  утопија, а  који  су  њу  после  ослобађали  од  заблуда  и  били  жртве  њене  политике  увек  изнова? На  ово  питање  ће  грађани  будуђе  Европе  Народа  морати  да  дају  одговор. Али, пре  тога  морају  да  се  ослободе  Вашингтона, Лондона  и  Брисела.

У  овој  борби  нама,  Србима,  место  je уз  Русију.

 

www.ceopom-istina.rs