FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

                                               

Министарка без порфеља, променљивог раздељка, разума и боје косе- Јадранка Јоксимовић, упутила нас је недавном мудрошћу у суштину реформи, па и саме тајне функционисања актуелне власти: „За две- три године народ ће разумети ово што ми данас радимо“!

Мени, довољно! Кратко, језгровито, паметно и смислено објашњење, а не да лутамо као гуске у магли уверени да нас праве будалама и да само газе стопама претходника, остављајући још дубљи, прљавији и „мириснији“ траг.

Добро, јесте питање колико ће нас претећи и побећи гробару с лопате за те три године, али ко преживи очигледно ће имати о чему да прича, колико год сада деловало као да се министарка оглушила о мајчинске савете др Наде Мацуре и изашла на ове врућине без преке потребе, флашице воде, шеширића и осмеха.
Не, није „изгорела по глави“ што се оно каже, већ жена на суптилан начин покушава да нам каже оно чега би заиста требало да будемо свесни: глупи смо ко тоцила, преспори у размишљању, илити, треба онолико времена док нам из дупета дође у главу!
Јесте, мало подсећа на ону Ђенкину из „Маратонаца“, док гужва Кристину а Мирко гледа: „И ти ћеш ово да радиш, куме, само сутра“, али одувек се знало и треба да се зна: „ко носи звонце, а ко мрчи овце“?!

                                           

Можда тренутно ми носимо звонце, али ће нам за две- три године бити јасно зашто су нас толико мрчили и због чега је толико болело.
Верујем да ни они не уживају у задатој улози, јер, реално, секс је прецењена категорија! Досади и у браку где се искреније заветујеш неголи на изборима, и то једној особи, а не читавој нацији.
То што се ми осећамо делом као Мирко, делом као Кристина, не значи да они уживају у роли Ђенке, већ нас, да простите, мрче само репродукције ради, како би нас било што више за те две- три године, кад дуд олиста и роди, а ми као зрео плод паднемо с њега.
Зрео и конкурентан плод, да будем прецизнији, јер суштина садашњег пада јесте тадашњи лет…
Ко не верује нек упита ове што свакодневно прекорачују ограде мостова, вапећи за реком, ил’ бетоном- нису то потенцијалне самоубице, већ летачи, људи који су схватили суштину и журе да преваре време, па стигну тамо где ћемо ми тек за две- три године, или током њих?
Заплет, кулминација, а очигледно и расплет као у латиноамеричким сапуницама: на крају треће сезоне све ће се завршити како Бог заповеда- слепи ће прогледати схватајући да им је отац- тетка, мајка бркати десперадос меког срца, наследство загарантовано, а сисе јака петица без икакве хируршке интервенције (једнако женама и мушкарцима, шта сад).
Данас можда делују као екипа обеспамећених туриста после три дана Гуче, како би за три године попримили свој (з)аветни облик- месијанске власти, баш као и оне пре њих које су нам обећавале боље сутра које се вазда завршавало некаквим лошијим данас…
Руку на срце, није министарка без портфеља и понеку евроинтеграцију издубила рупу на саксији, сличном фором смо се као клинци служили мувајући колебљиве девојчице: „Опусти се и препусти вечерас, видећеш како ће ти то дивна успомена бити за коју годину“, мада су касније махом порицале да смо се уопште познавали, но…
Можда ћемо се, како у филмовима кажу, свему смејатии кроз коју годину, колико год се некоме сада плакало?!
Ма, гарантујем да ћемо се смејати- па, антидепресиви, алкохол и очајање производе такав ефекат.
Дефетисти могу да тумаче као ону: „Не липши магаре до зелене траве“, мада искрено и оптимистички верујем да је пре реч о: „Не липши магаре, ево ти звонце, остало од мањкалих оваца“…
Гледај право, у бољу будућност, опусти слабине, а за три године ћеш схватити да је уживање било обострано.
Ма, објасниће нам већ премијер у једном од оних девојачко- јуначко- литургијско- мотивационо- просјачких обраћања, после којих сваком здраворазумнику дође да ускликне: „Дај, бре, то звонце и покажи преко које тарабе да се пресамитим, само ми више не уливај оптимизам, к’о дизел у бензинца“…
П. С. Ако је већ председник могао својевремено три дана да штрајкује глађу, можемо и ми три године гладни, бре!
Јел Лаушевић лепо објаснио да „Година прође- дан никако“?! Значи, Томи је реално било теже, па није кукао, и ево, данас, три године касније стварно му је боље! Много, мноооого боље!

 

Михаило Меденица

dvaujedan.rs