FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

                          

Сматрам да је дошло време да се истакне саборност као трећи пут између либералне демократије као хаоса и либералне демократије као диктатуре. Конструктивна опозиција овој форми демократије, коју нашим народима намеће Запад, могућа је и одржива у доктрини саборности, која се базира на исконским вредностима наших култура. Управо је саборност данас нужан услов преживљавања и очувања себе као личности, као нације, као државе.

Бавећи се проблемима политичког развоја, ја се све више уверавам да „светска владавина нису ни оружје ни новац, већ мисли, од којих потом незадрживом надградњом крећу и оружје и новац. Побеђују идеје, а не злато и војска (курзив мој – Ј. П.)“2. Савремени свет се у последње две деценије налази у суровим турбуленцијама – грчи се у непрекидним кризама, крвавим конфликтима и ратовима који се воде под знамењем демократије, под паролама заштите слободе и људских права. Другим речима, идеје демократије, којима се прикривају интереси владајућих западних група, проводе се свим могућим средствима: подмићивањем, уливањем у свест становништва циљних земаља нових форми путем система образовања, светских средстава масовне комуникације и шоу-бизниса, укључивањем у наднационалне институције са њиховим „демократским стандардима“ и чак војним интервенцијама.

При томе, чињеница да такозвани четврти талас демократизације не доноси никакво побољшање живота у демократизованим земљама остаје изван анализе и критике. И то упркос томе што је демократска транзиција показала важну закономерност: ни у једној земљи света где су биле
уведене демократске процедуре и норме није успостављен социјални мир и напредак, а да не говоримо о принципима социјалне правде. Управо супротно, видимо разарање економске базе сваке конкретне земље, раст незапослености, социјалну напетост, криминализацију друштва и власти, а после „тријумфалног похода“ демократије масовно испољавање таквих појава као што су међународни тероризам, трговина људима и људским органима, сексуално ропство, наркотрговину. У том смислу веома је инструктивно да се средиште, ја бих чак рекла, легло међународног криминала – „независно“ Косово – тако штити и чува од стране водећих демократских земаља света.

На тај начин, демократија у њеном савременом, либералном схватању, није ништа друго него начин, механизам да се успостави глобална хегемонија Запада. Демократија као систем либералних вредности јесте данас најважније средство „меке“ и „тврде“ власти, чијим се посредством успоставља контрола над територијама које у овој или оној мери потпадају под зону интереса главних играча – транс-националних компанија и других западних структура. Зауставићу се мало подробније на „меком“ испољавању демократије, на томе зашто демократија иступа против саборности као другачије идејне конструкције која је способна не само да очува разноврсност света, култура у најширем смислу речи, већ и да спаси овај свет. Као што је пророчки писао још 1920. године руски филозоф кнез Николај Трубецки, „успостављање јединствене културе и одсуство разноврсности … било би погубно … Под таквим условима светске размере европске цивилизације представљају највећу опасност за цело човечанство. Потребно је чврсто и доследно схватити да сви покушаји спасавања неће довести ни до чега док не буде схваћено да Европа није човечанство и да европска цивилизација није апсолутна (курзив мој – Ј. П.)“3

Западне моћне групе ово не прихватају, и зато непрекидно усавршавају начине и технологије да се демократија рашири као систем погледа, као идејни конструкт. Један од таквих начина је политика „меке власти“.

-2-
Као што је познато, аутор теорије „меке моћи“ или soft power интересантна је личност – професор јавне администрације Школе Кенеди на Харвардском Универзитету, Џозеф Самјуел Нај. Што се тиче личности аутора ове теорије, потребно је знати да Нај није само производ академске средине већ и света практичне политике. Наиме, у администрацији Б. Клинтона он је радио као помоћник председавајућег Пентагона за међународну безбедност, а од 1993. до 1994. г. био је на челу Националног савета за државну безбедност САД. Осим овога, Нај је био члан Извршног комитета Трилатералне комисије, повремено је заседао у Савету за међународне односе. Успео је да буде научник и директор у Институту за истраживање безбедности „Исток-Запад“ и у Међународном институту за стратешка истраживања. За време Обаме он је одмах
ангажован на два нова истраживачка пројекта – у Центру за нову америчку безбедност и на Пројекту за реформу националне безбедности САД.

Потребно је приметити да слични прелази из науке у политику, из политике у шпијунажу, из шпијунаже у науку и томе слично – јесу широко раширена пракса на Западу, чији је искључиви циљ да се максимално унапреде и реализују интереси ових или оних елитистичких група. Што се тиче концепције soft power, у теоријским обландама доктора Наја чак је и за неискусног читаоца очигледан практични значај, и то да се заснује и учврсти ширење хегемоније Запада, а пре свега САД.

Главни смисао soft power састоји се у формирању примамљиве власти, тј. у способности да се делује на понашање људи, наводећи их посредно да чине оно што у другим околностима они не би никад чинили. Оваква власт не почива само на убеђивању, наговарању или способности да се људи помоћу аргумената наведу да учине нешто, већ и на „активама“ које производе њену привлачност. Ово је могуће постићи, по мишљењу Наја, користећи „власт над информацијама и сликом“, власт над смислом. Другим речима, језгро soft power – чине нематеријалност, инфор-
мативност и покретљивост.4

С друге стране, изградња „привлачности“ немогућа је без лингвистичких конструката, без интерпретације стварности, без усмеравања пажње на узајамно противречна вредносна суђења (нпр.: Бог–Ђаво, добро–зло, слобода–ропство, демократија–диктатура итд.). При томе, управо носиоци „меке моћи“ одређују шта је „добро“ или „праведно“, која земља је зликовачка или узор демократске трансформације, наводећи самим тим остале учеснике у политичком процесу да се сагласе са овом интерпретацијом у замену за подршку од стране субјекта soft power.
„Потчинити законе историје“ (Ј. В. Стаљин), као што је убедљиво доказала пракса, само насилним методама, готово је немогуће. Управо зато је нужно „прекодирање“ свести, што са своје стране захтева промене не само у информационом свету већ и у симболичком. При томе је управо симболички свет најважнији, пошто се на њега у знатној мери ослања друштвено памћење, омогућујући му да се супротстави како рушењу споља, тако и самоуништењу. Ево шта тим поводом пише руски психолог Марина Холкина: „У сваком друштву, истовремено с реформама, превратима и револуцијама, одвијају се и такозване симболичке револуције, које су позване да оштро измене слику света. При томе се одвија радикално преиспитивање „симболичког капитала“ који се прикупљао током претходне етапе историје. Измена симболичких хијерархија, својствена симболичким револуцијама, одвија се приближно по оваквој схеми:

догађа се смена сакралне зоне: друштво скида заштиту са својих прошлих богова – распирује се критика која отвара места за нове богове;

нова сакралност се отелотворује у прецизном избору симбола – мењају се имена градова, улица, мењају се споменици;

као резултат претходних етапа долази смена зоне агресије: друштво мења хијерархију у систему „пријатељ-непријатељ“;

стари текстови губе своју актуелност; производи се велика количина идеолошких текстова који су намењени заснивању смене политичког декора;

на политичку сцену ступају специјалисти на вербалном плану – новинари, писци, научници (а ја додајем, блогери, активисти НВО, курзив мој – Ј. П.)“.

На тај начин, симболички процеси, који изгледају неконтролисани, заправо су јасно усмерени ка одређеном циљу – формирању тзв. демократске свести, која чврсто стоји на таквим концептуалним вирусима као што су појмови „слобода“, „људска права“, „грађанско друштво“,
„мултикултурализам“, „толеранција“ итд.

„Мека моћ“, која оперише свим овим арсеналом, делује на свест. При томе се користе како краткорочне, тако и дугорочне стратегије. У краткорочном периоду, који по правилу не траје дуже од неколико месеци, најефикаснији инструмент јесу средства масовне информације, традиционални и нови друштвени медији. У дугорочној перспективи ефикасни инструменти „меке моћи“ за земљу која намеће тзв. демократске, тј. своје сопствене вредности, јесу пре свега услуге високог образовања. Прво, то је развој друштвених наука, чији је основни задатак производња концепција које легитимишу став и погледе дотичне државе.

Мноштво оваквих стратегија доприноси да „мека моћ“ делује на систем уверењā и социокултурне филтере индивидуа, група, друштва у целини, на које се примењује дати тип деловања. На тај начин, „мека моћ“ тесно је повезана с дискурсом, с транслацијом информационе поруке која
има за циљ да наведе објект манипулације да је прочита у одређеном кључу и, по могућству, да га присили да измени своје понашање.

Конкретно, ово се испољава и овако. Као што пише Џ. Нај, „идеали и вредности које Америка ‘извози’ у умове више од пола милиона страних студената који се сваке године школују на америчким универзитетима, а потом се враћају у своје земље, или у свест азијских предузетника
који се враћају кући после праксе или рада у Силиконској долини, усмерени су на то да ‘допру’ до владајућих елита“.

Само посредством формирања „меке моћи“ производи се „одређени поглед на свет код иностраних гостију, којиодражава вредносну оријентацију земље домаћина и који допушта да се рачуна на добар однос с њихове стране према земљи домаћину у будућности.

Ово се постиже на следећи начин:

1) боравком учесника образовних програма у дотичној земљи, што подразумева упознавање с политичким и економским моделом њеног
друштва, укључивање у културу земље боравка и у њене вредности; по повратку кући они користе ово искуство, а у том смислу и при доношењу одлука они се ослањају у већој или мањој мери на стечене вредносне оријентације;
2) конкурсним избором добитника стипендија, што подразумева издвајање најперспективнијих представника у одређеним областима делатности или научног знања; после завршетка школовања са свршеним стипендистима одржавају се тесне везе у оквиру одређених друштвених мрежа, различитих информационих центара, што омогућава држави-спонзору да утиче на иностране елите или да користи њихове интелектуалне ресурсе у свом интересу (курзив мој – Ј. П.)“.5

А сада да погледамо бројке. На пример, према подацима за 2011. г., у САД је учило више од 700 хиљада иностраних студената, у Великој Британији – више од 300 хиљада, у Аустралији – око 150 хиљада. Године 2020, према прогнози Британског савета, асоцијације Универзитета Велике Британије и компаније ИДП (Аустралија), обучаваће се на факултетима ван својих земаља око шест милиона људи.6 А ово су само студенти, да не говоримо о конкретним и специфичним програмима припреме грађанских активиста, блогера итд.

Ресурсна база „меке моћи“, наравно, није ограничена само на обучавање. Soft power користи читав спектар културних, информационих, шпијунских, мрежних, психолошких и других технологија. Све ово заједно дозвољава да се сагласимо с мишљењем немачког издавача Ј. Јофе:
„мека власт Америке чак је значајнија него њена економска и војна моћ. Америчка култура, било да је нижег или вишег нивоа, продире свугде с интензивношћу која је виђена само у време Римске Империје, али с новом особеношћу. Утицај Рима или Совјетског Савеза у области културе заустављао се на њиховим војним границама, америчка гипка власт влада империјом у којој никада не залази сунце“.7

-3-
Овоме се нема шта приговорити, али ипак главни инструмент soft power који се користи при манипулацији историјским памћењем, а који, уз то, не захтева непосредно присуство земље која је иницијатор притиска, јесу како традиционална, тако и нова средства масовне информације.
Управо СМИ (средства масовне информације) или СМРАД, како их означава руски научник Андреј Фурсов, средства масовне рекламе, агитације и дезинформације, јесу преносиоци новог погледа на свет, и то не само у публицистичкој или научно-популарној форми већ и кроз метафорику уметничких дела која на одговарајући начин приказују одређене историјске чињенице.

Присуствујући свакодневно у животу сваког човека, СМРАД фактички управља мишљењем и вредностима, интегрише индивидуалне људске свести у колективни ум. Као резултат, код људи се производе исте мисли, јављају се једне те исте представе које одговарају циљевима и
задацима особа које контролишу срества комуникације. Као што је приметио истакнути руски психолог, дописни члан РАН, који је трагично погинуо 2002. г., Андреј Брушљински, „када се то догађа, могуће је посматрати занимљиву, незаборавну представу када мноштво анонимних индивидуа, које никада нису једна другу виделе, нису биле у међусобном контакту, бивају захваћене једним истим осећањем, реагују као један на музику или паролу, спонтано сливени у јединствено колективно биће“.8

Може се без преувеличавања рећи да су у XXI веку најважнији инструменти „меке моћи“ постала средства масовне комуникације која скраћују некада непревладива растојања међу континентима. Сада не само да се упрошћава формирање погледа на свет социјума конкретне земље већ, на пример, организација и извођење друштвеног преврата, као што показују догађаји „арапског пролећа“, и не само они, не захтева непосредно прирежима могуће је и са одстојања, посредством преноса информација преко различитих мрежа.

Немогуће је не сагласити се с мишљењем руских истраживача Георгија Филимонова и Саркиса Цатурјана о томе да савремени свет „повезан интернетом, телевизијом, радијом и штампом, све више личи на паучину која уједињује човечанство у јединствен информациони простор, остављајући самим тим било којој земљи једино статус посматрача са стране, и која је зато способна да успостави статус-кво само путем насиља. Формирајући преко ових канала либерално-демократску културну средину, социјалне мреже и СМИ (пре свега америчка) отварају путза смену неугодних режима у досад невиђеним размерама… Увећана улога информација у животу савременог човека, која тера замајац историјског процеса, фиксира изградњу глобалног мрежног друштва, одвојеног од традиције и националне културе“.9

Другим речима, „мека власт“ у XXI веку постаје један од главних начина борбе за утицај, за територије и ресурсе. Свет се дословно враћа у касни средњи век. Ако је после Аугсбургског мира 1555. г. у Европи био установљен принцип „cuius regio, eius religio“ – дословно: „чија је област, тога је и религија“, онда је данас установљен други принцип – „чија је мека власт, тога је и област“.

Дакле, једно од најважнијих средстава за ширење демократије јесу СМИ. Тешко да би неко оспорио да је власт СМИ, од којих је велики део смештен у САД, огромна. „Ни један краљ, нити римски папа из прошлих векова, ни један освајач нити пророк нису имали власт која би се макар мало приближила тој којом данас располаже неколико десетина људи који контролишу америчка средства масовне информације и забаве … Средства масовне информације и забаве формирају нам представу о свету, а потом казују шта треба да мислимо о тој представи. Практично све што знамо – или мислимо да знамо – о догађајима изван нашег места обитавања или круга блиских познаника, долази нам кроз наше свакодневне новине, наш недељник, наш радио или нашу телевизију“.10

Технологија манипулација друштвеним мњењем не своди се само на прећуткивање ових или оних догађаја и новости у новинама или у отвореном пропагандистичком извртању историјских догађаја помоћу телевизијских „документарних серијала“ – довољно је сетити се лажних догађаја снимљених у Катару о деловању тобоже сиријских власти. Господари мас-медија демонстрирају суптилност и темељитост у свом дириговању целокупном индустријом забаве и новости. На пример, просечан Американац, чија је свакодневна конзумација телевизије достигла потпуно нездраве размере, с великом тешкоћом разликује измишљене ситуације од реалних, ако их уопште разликује. За знатан део Американаца реални свет је већ истиснут лажном реалношћу света телевизије. На тај начин, када телевизијски сценариста преко телевизијских
личности одобрава или осуђује неке идеје или догађаје, он, самим тим, врши снажан психолошки притисак на милионе телевизијских гледалаца. Исто тако стоји ствар и са новостима, било да су телевизијске или новинске. Довољно се сетити информационог рата који су води-
ли, а и даље воде, америчка СМИ против Србије, Русије, Либије, Сирије, Ирана.

-4-
Ширење демократије обезбеђује такође корпус аналитичких центара (на пример, Heritage Foundation, Freedom House, RAND Corp. и др.), агенције за рејтинг, институти, универзитети и различити фондови. На пољу демократије особити утисак оставља делатност таквих структура као што су Национални фонд за подршку демократије (NED, 1993), Национални институт за демократију (NDI, 1993), Агенција САД за међународни развој (USAID) и др. Сви ови фондови и агенције декларишу се као приватне невладине организације, чија је делатност усмерена на развој и учвршћење демократских институција у целом свету, а заправо су они само реализатори интереса америчких владајућих група.

Тако су NED заједно формирале Републиканска и Демократска партија САД, а руковођење његовом делатношћу обавља савет у који улазе пропорционално представници обеју партија. Штавише, ова организација има подршку Конгреса у његовом целокупном политичком спектру, а
на официјелном сајту је записано да се делатност Фонда „контролише на разним нивоима од стране Конгреса САД, Стејтдепартмента и независне финансијске контролне установе“. Годишње NED уплаћује више од 1000 донација као подршку пројектима невладиних организација у више од 90 земаља.11

Национални институт за демократију (NDI) је формиран под окриљем Демократске партије САД. Финансирање института, чији је садашњи председник Мадлен Олбрајт, такође се реализује од стране федералне владе, различитих агенција за развој и приватних фондова. У оквирима своје мисије „NDI пружа практичну помоћ друштвеним и политичким делатницима који промовишу демократске вредности, праксу и институције. NDI ради с демократама у сваком региону света и помаже у формирању политичких и друштвених организација, у обезбеђивању регуларних избора и у унапређењу грађанског учешћа, транспарентности и одговорности у владама.“ У датом моменту ова „помоћ“ се реализује у 125 земаља.12

Агенција САД за међународни развој – најстарија у структури утицаја, била је формирана по одлуци Џ. Кенедија 1961. г. и дефинише себе као „независну (sic!) агенцију федералне владе САД. Одговара за цивилну помоћ САД другим земљама. Управника Агенције и његовог заменика именује председник САД уз сагласност Сената и делују у координацији с Државним секкретаром САД. Агенција делује у више од 100 земаља света. На финансирање програма ове организације годишње се издваја око 1% федералног буџета САД. USAID обавља своју делатност у Руској Федерацији од 1992. године. До маја 2009. општа сума руских пројеката Агенције износила је 2,6 милијарди долара“.13 Не мању, а можда чак и
обимнију активност, ове и многе друге такозване независне структуре западних земаља обављају у земљама Балкана.

-5-
Meђу најсавременије методе ширења демократије, а фактички интереса западних водећих структура, спадају „ненасилно супротстављање“, „стратегија индиректног деловања“ и „стратегија безлидерског супротстављања“, које се ослањају на мрежне структу-ре које се формирају међу становништвом потенцијалног противника.14 Управо на овоме су били засновани сви политички преврати, почевши од београдске „револуције“ 2000. године.

Једна од најсавременијих технологија ширења демократије јесу смарт-форме пресоцијализације – добровољна смена социјалних улога, статуса и положаја, којих сам субјект није свестан. Смарт-форме су „упаковане“, „завијене“ у контракултурну обланду безазлене видео игре и појављују се као нова форма организације људи. Најпознатије међу смарт-формама су флешмоби. Дослован превод на српски „fl esh mob” значи „тренутна
гомила”, премда је то исправније схватати као „умна гомила”, то јест, гомила која има циљ и тачно следи раније припремљен сценарио. Заправо, то већ и није гомила.

Године 2002. у књизи „Умна гомила“, специјалиста за културне, социјалне и политичке импликације у сфери медија, Хоуард Рејнголд, не само да је детаљно описао флешмоб већ је, фактички, предухитрио и описао талас нових социјалних револуција.15 Он је сматрао да су флеш-деловања (смартмоби) толико раширена захваљујући томе што њихови учесници користе савремена средства комуникације за самоорганизовање.16 Сматра се да је на идеју да организује флешмоб помоћу интернета, као најважнијег ресурса, дошао Роб Зазуета, оснивач сајта FlockSmart.com за организовање сличних деловања, пошто се упознао са стваралаштвом Рејнголда. Данас се флешмоб користи прилично широко и, као што показују истраживања, формира сасвим особиту реалност.

Ствар је у томе што су флешмоб заправо механизми за формирање конкретног понашања у датом моменту и датом простору. Управљивост „умном гомилом“ постиже се на рачун следећих организационих принципа. Прво, акције се раније планирају преко официјелних интернет-
сајтова, где мобери разрађују, предлажу и промишљају сценарије за акције. Друго, да не би изазвали негативне реакције код случајних посматрача, такве акције пролазе тихо и без шума, спокојно и једва приметно. Да не би изазвали смех код случајних посматрача, учесници акције све раде с озбиљним изгледом. При акцијама учесници се праве да је све спонтано, зато кретање и спољашњи изглед треба да буду најједноставнији, уобичајени.

Треће, акцију започињу сви учесници истовремено, али ona треба да изгледа као спонтана. Ради овога се усаглашава време или се одређује посебан човек (светионик), који свима треба да дâ сигнал за почетак акције. Четврто, акција не треба да дуго траје – обично до пет минута, иначе ће случајни посматрачи почети да испољавају активност. Пето, учесници акције треба да се праве да не познају један другог. Шесто, на питања посматрача учесници акције покушавају да не одговоре или својим одговорима не откривају прави смисао акције. И, на крају, акције треба да се понављају и да имају апсурдан карактер (деловања мобера не треба да подлежу логичном објашњењу).

При свему овоме, флешмоб је потпуно добровољна активност. Учесници једног те истог подухвата могу имати различите циљеве. На пример, једни хоће да се разоноде, други желе да се осете ослобођени друштвених стереотипа понашања, трећи теже јаким сензацијама, ефектима групне психотерапије.17 Али најважније је да нико од учесника флешмоба не зна истински узрок организације ове или оне акције. Дакле, у чему је истински смисао ових акција? Зашто је смартмоб исправно разумети као „нову социјалну револуцију“? Најважније што овакве акције чине јесте да формирају непромишљено, наметнуто од стране „светионика“ понашање великих маса људи. У тренуцима флеш-моба одвија се претварање стварности у спектакл, индивидуум губи сопствену индивидуалност претварајући се у шраф друштвене машине.

Као што смо већ приметили, организација смарт-гомиле остварује се помоћу социјалних мрежа и ресурса Интернета. Тако су свугде где се догађало „арапско пролеће“ ради привлачења саучесника протестанти користили нове интернет-услуге и мобилне телефоне, пребацујући ресурсе из кибернетског простора у градски простор и обрнуто. Посетиоци социјалних мрежа су имали утисак да су у протесте укључени милиони људи. Међутим, у стварности број реалних протестаната и протестаната на мрежама вишеструко су се разликовали. Ово се постиже помоћу специјалних програма.

Руски аналитичари обраћају пажњу на то да је буквално за годину дана пре арапске верзије „обојених револуција“2010. г. влада САД потписала уговор с компанијом HBGary Federal за развијање компјутерског програма који може производити многобројне фиктивне акаунте у друштве-
ним мрежама ради манипулације и утицаја на друштвено мњење о спорним питањима, намећући жељену тачку гледишта. Он такође може бити искоришћен за праћење друштвеног расположења, да би се нашле опасне тачке гледишта.18 Још пре ВВС-а, САД су наручиле развој Persona
Management Software-а који је могуће искористити ради стварања и управљања фиктивним налозима на сајтовима друштвених мрежа да би се искривљавала истина и производио утисак као да постоји општеприхваћено мишљење о спорним питањима. Буквално, „персоне“ друштвених
мрежа треба да производе утисак да оне потичу готово са било ког места у свету и да могу узајамно деловати помоћу обичних онлајн-сервиса и мрежних платформи. У јуну 2010. г. програм је био покренут.19

На глобалном плану, ако се узме у обзир стварање целог низа мрежних структура, почињући од невладиних организација и завршавајући интернет-мрежама, реч је о новим технологијама социјалног инжењеринга, које производе до данас непознате моделе доношења одлука,
мењајући когнитивну базу савременог човека. А Интернет, пошто је планетарна информациона магистрала, преображава такве пројекте као што су WikiLeaks, Facebook и Twitter у преносиоце америчке „меке моћи”, у инструмент борбе за утицај и, конкретно, за државне ударе – „обојене револуције” – у циљним земљама.

Дакле, мрежне структуре су производ који је створен за решавање минимално трију глобалних задатака. Први –измену историјског памћења и формирање нових смислова. Ако се овај задатак успешно реши, онда ће индивидуа, друштвена група чинити оно што је потребно наручиоцу
операције. У том случају никаква војна концепција није потребна.

Други задатак се састоји у организацији оперативне контроле над делатношћу група и засебних лица. Фактички, у мрежи се одвија модерација понашања. Трећи задатак – стварање механизама за формирање и манипулацију понашањем у конкретним ситуацијама, а такође навођење
на решавање задатака људи који те задатке не схватају и не треба да их схватају.

На тај начин, помоћу комплекса савремених технологија, одвија се, по речима Антонија Грамшија, „молекуларна агресија у културно једро“20 конкретног социума, разарајући основе националне складности, усијава се до крајњих граница ситуација унутар земље и у њеном окружењу. И све се то чини, као што схватате, с племенитим циљевима – да се народима дају слобода и демократија.

-6-
Како је могуће супротставити се овом притиску демократије, овој „молекуларној агресији“? Тражењем алтернатива либералној демократији и скупу вредности и стандарда, иза којих се скривају глобалисти, баве се многи научници. Треба признати да практични политичари овим нису посебно заокупљени. Надамо се, за сада. Али, као што је познато, политичари научницима нису сметња.

Зато, идемо на суштину питања.

Конструктивна опозиција индивидуалистичком тржишном либерализму и егалитарним демократијама може бити идејна конструкција саборности. Идеју саборности можемо окарактерисати као „органску демократију“, која уважава не само личне слободе већ и личносне аспекте, као што су припадност породици, месној општини, друштву у целини, узимајући у обзир значај учешћа у
друштвеним процесима и значај грађанске самосвести. Излаз из стега демократије могућ је кроз препород, а понекад и кроз поновно успостављање основа саборности. У њих треба уврстити и следеће принципе:

Духовно је изнад материјалног;

Друштво је изнад личнога;

Правда је изнад закона;

Будућност је важнија од садашњости и прошлости.

Разјаснићемо неке моменте. Кардинална разлика постулата саборности и либералних вредности лежи у томе што је, као прво, ефикасна реализација права немогућа изван друштва, значи, немогућа је без прихватања обавезе пре права. „Премда је морална аутономија личности једно од најважнијих људских својстава, њено достизање је могуће свакоме појединачно само под условом одговорајућег обучавања и васпитавања у породици, међу пријатељима и учитељима у одређеној социјалној и културној средини“.21

Друго, брига о себи и својим правима претпоставља материјалну и моралну добробит других. При томе, то није „свакодневно саможртвовање“, већ непрекидна свест о улози других. „Социјална сагласност“ јесте она основа на којој се гради и функционише друштво.

Треће, „уздизање права до апсолута умножава се право до у бескрај и доводи до екстрема, у друштву право не треба да доминира над одговорношћу и обавезама“.22 Као што је познато, особиту пажњу улози саборности, општинскости у животу руског, и шире, православног света, посветили су руски филозофи. Николај Берђајев, који је први увео термин „комунитарност“ јасно је раздвајао појмове општинскости и колективизма, придајући овом термину карактеристике „принудне егалитарности“, сматрајући да у „колективизму човек престаје да буде
највиша вредност“.23

Филозоф је писао: „Комунитарност и саборност увек признају вредност личности и слободу. Комунитарност је духовно начело човеково, заједничкост и братство међу људима и она уопште не означава неку стварност која је изнад људи и командује им. Комунитарност оставља са-
вест и вредност у дубини људске личности. Савест истовремено може бити лична и комунитарна. Комунитарност означава својство личне савести које не може бити затварање и изолација. Религиозна комунитарност … назива се саборношћу“.

Берђајев ставља акценат на слободу, духовност и добровољност при људском сједињавању и одбацује принуду. Међутим, у пракси су принуда и добровољност блиски. Међусобно делујући, људи увек потчињавају своје личне ставове (духовну страну) заједничком систему вредносне оријентације. Без тога су узајамно деловање и поверење немогући, али, истовремено, они не могу у потпуности да обезбеде координацију деловања; зато је потребно још и командовање. Тако на супротним половима стоје потпуна добровољност, развој крајњег индивидуализма с опасношћу по распад друштва, и чисто командно, тоталитарно друштво.

Ни једна од ове две варијанте није животворна. Али, између њих постоји трећи пут. Берђајев указује на ову могућност када пише да су „подједнако лажни и изоловани индивидуализам и механички производни колективизам“, делећи их само на „царство духа и царство кесара“.
Владимир Соловјов је такође указивао на животворност „трећег пута“ који је могуће означити као саборност. „Од самог почетка историје три основне силе су управљале људским развојем. Прва тежи да потчини човека у свим сферама и на свим ступњевима његовог живота једном
врховном начелу и да сједини све разноврсне засебне форме, да угуши самосталност личности, слободу личног живота. … Но, поред ове делује и друга сила, потпуно супротна; она тежи да разбије тврђаву мртвог јединства, увек да пружи слободу појединачним формама живота, слободу
личности и његовом деловању; под њеним утицајем засебни елементи човечанства постају полазне тачке живота, делују искључиво себе ради, опште губи значај …преобраћа се у … апстрактно, празно, и на крају се сасвим лишава сваког смисла. Општи егоизам и анархија, мноштво засебних јединица без сваке унутрашње везе, то је крајњи израз те силе. Ако би она превладала, човечанство би се распало на своје саставне делове а историја би се завршила ратом свију против свих. … Ако би само ове две силе управљале историјом човечанства, у њој не би било
ничега осим непријатељства и борбе. … Ни у једној од ове две силе нема унутрашње целовитости и живота, и , дакле, не могу га предати човечанству.

Али, човечанство није мртво тело, а историја није мртво кретање, и зато је нужно присуство треће силе која даје позитивни садржај двема претходним, ослобађа их од искључивости, измирује јединство највишег начела са слободном мноштвеношћу засебних форми и елемената,
и на тај начин производи целовитост општечовечанског организма и даје му унутрашњи живот. И заиста, ми у историји сусрећемо само заједничко деловање ових трију сила, а разлике између ових и оних историјских епоха и култура састоје се само у превладавању ове или оне силе, која тежи своме остварењу“.24

-7-

„Свет се мења“ – ова кључна фраза из Толкиновог „Господара прстенова“ на најбољи начин карактерише стање савремене епохе – епохе политичких криза, конфликата и ратова. Један од најважнијих покретача тако активне фазе светског развоја јесу идеје. Сматрам да је дошло време да се истакне саборност као трећи пут између либералне демократије као хаоса и либералне демократије као диктатуре. Конструктивна опозиција овој форми демократије, коју нашим народима намеће Запад, могућа је и одржива у доктрини саборности, која се базира на исконским вредностима наших култура. Управо је саборност данас нужан услов преживљавања и очувања себе као личности, као нације, као државе.

Увођење саборности је важна ствар, због чега не видим ничег лошег да се искористе све технологије које користи противник. Потребно их је само испунити новим – саборним – садржајем. Када би само било политичке воље, пошто, на нашу велику жалост, само трудом научника овај
терет нећемо подићи!
С руског превео:
Мирослав Ивановић

evroazija.info