FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

                                                  

Бивши премијер и садашњи ППВ и министар иностраних „дела“ Ивица Дачић безобзирно убеђује српске грађане да су на изборима гласали за капитализам а не за социјализам. Наравно, такво Дачићево искривљено (наопако) мишљење о политичкој стварности у Србији не би требало никога да зачуди, јер тај човек је убедљиво највећи опортуниста у новијој политичкој историји Србије. Једноставно, Дачић је политичар који своје идеолошке смернице прилагођава тренутној ситуацији, односно, он се као безоблична маса прилагођава свакој промени у окружењу. Тачније, Ивица Дачић се специјализовао за попуњавање „рупа“ на путу којим власт мора да прође да би уопште могла да стигне до капиталистичког циља, оног за који је „народ гласао“.

Зато не треба да се чудимо када такав вођа једне социјалистичке партије каже како смо, ваљда, толико инфицирани (бескорисном?) социјалистичком терминологијом – оном која се, чак, никако не може превести на енглески – да уопште нисмо у стању да схватимо добре стране онога што нас је снашло на крају прошлог и почетку новог (трећег) миленијума. Тиме је Дачић показао да, у ствари, никада није био „социјалиста“, нити су социјалистичке замисли икада колале његовом свешћу. Другачије и није могло бити, јер је вођа Социјалистичке партије више пута отворено показао да нема никаквих других мотива у својим политичким активностима, осим оних примитивних, егоистичних – да се буде у власти по сваку цену. Уосталом, народ је хтео капитализам, а Ивица Дачић се морао уклопити у такву народну жељу или друштвену (социјалну) потребу.

Нема те политичке партије са којом Дачић не би био у стању да направи „дил“. Чисти макијавелиста – циљ оправдава средство. А циљ Ивице Дачића није нешто посебно, узвишено или вредно помена у било ком смислу, понајмање у идеолошком, друштвеном или националном смислу, већ је тај циљ приземан, ћифтински и потпуно је усмерен ка личној промоцији и личном профиту. Уосталом, врховни вођа СПС-а је сублимација свега онога за шта је народ гласао, а, по вођином мишљењу, народ је гласао за капитализам.

Иако је социјалиста, Дачића друштво (оно у ширем смислу те речи, друштвена заједница, држава) уопште не занима. Садашњег председника Социјалистичке партије увелико је пратила срећа, тако да његови „успеси“ у „уздизању другарица и другова“ нису производ његових способности. Што народ каже – наместило му се. Једноставно, постизборна рачуница у прављењу власти од 2008. године, до 2012, никако се није могла извести без учешћа СПС-а. Истина, на овим последњим (ванредним) изборима могло се и без Дачићевог СПС-а, али други су одлучили (тешко је тачно казати који други) да се, ипак, без њега (нико не зна зашто) није могло. Ваљда, народ је гласао за капитализам, а тај капитализам се никако није могао остварити без капиталисте Ивице Дачића.

Докле ће богиња Фортуна да прати СПС лидера, остаје да се види. Аферу „коферче“, изгледа, сви су заборавили, а главни актери те афере (захваљујући Дачићевом утицају) одавно су на слободи. Шта је друго могао да учини? Да је допустио да се његови пријатељи (другови) осуде морао би да осуди и себе; био би принуђен и да самог себе хапси. Славни Миша Банана је остао само пријатељ (друг) за кога Ивица није знао чиме се бави, иако је осам година био на месту министра полиције. А да Ивица не напушта пријатеље тако лако, показује чињеница да за тим истим Бананом никада није расписана Интерполова потерница. Тако то иде у капитализму, оном истом за који се народ „определио“ на изборима.

Ивица Дачић се никако не слаже са изменама и допунама Закона о раду, јер, побогу, он је социјалиста. Ипак, за такав закон је гласао да би се солидарисао с народном вољом, која се, ето, између његовог социјализма и српског напредног радикализма, приклонила оном напреднијем – капитализму! А народ шта је тражио то је и добио – демократија је, зар не? Отуда, Ивица као социјалиста, по логици ствари, мора да буде демократа – и у томе је сва тајна његових необичних метаморфоза. Демократија је поштовање воље већине и поштујући такву вољу Ивица је одлучио да верно служи капиталистичким идејама, Светској банци и ММФ-у. Ако је народ гласао за капитализам, тада је и Ивица Дачић дужан, иако против своје воље, да поштује и изгласава капиталистичке законе.

Није довољно само рећи да се залажемо за друштво социјалне правде, јер то може да остане само далеки циљ који се никад неће остварити, уколико сад не помогнемо да Србија оствари неколико корака напред“, дубокоумно нас упозорава Ивица Дачић. Дакле, да би се стигло до друштва социјалне правде, неопходно је да се неколико деценија (а можда и столећа) динстамо у друштву социјалне неправде, то јесте, морамо да прођемо кроз кључало уље, катран и смолу оног пакла који нам је председник српске владе (и то на енглеском језику, којег се Ивица однекуд грози) онако широкогрудо обећао. Да би Ивица постао истински социјалиста, он мора да у претпоследњем стадијуму прође кроз сурову иницијацију капитализма заједно са својим „социјалним коферчетом“ од којег се никада не одваја. Ивица Дачић је постао капиталиста, али не својом вољом; постао је то јер је схватио да се његов социјализам, односно, друштво социјалне правде и благостања, никада неће остварити уколико се не преруши у капиталисту. Истина, он је капиталиста без легалног капитала, али са капиталном идејом да социјализма нема и не може бити без капитализма, то јесте, највећи и најсавршенији социјализам јесте – капитализам.

За www.koreni.rs

Т. Рајић