FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

                                

Најновија истраживања о ефектима такозване „школе позитивног мишљења“ која нуди инстант рецепте за претварање губитника у добитнике, додатно потврђују да је у питању обмана за брзо стицање новца, због које многи озбиљно болесни људи одустају од професионалне помоћи.

Захваљујући комерцијалном издаваштву, тврдња да је за срећу и успех довољно да сваки дан позитивно размишљамо проширила се као вирус и данас је готово немогуће разуверити људе у њену произвољност. Порука заговорника позитивног мишљења гласи отприлике овако: све потиче из главе, па да бисте били здрави, успешни и срећни размишљајте позитивно, заузмите конструктиван став и будите оптимисти. Ако сте неуспешни и несрећни, то је зато што размишљате негативно и гајите песимизам. При том је тешко утврдити шта промотери позитивног мишљења конкретно препоручују као решења за савладавање животних проблема, будући да се њихови савети углавном своде на понављање аутосугестивних формулација као и усвајање одређених уверења о личним врлинама и могућностима успеха.

Наведене оцене део су закључака психијатра Џоане Вуд и њеног тима са Универзитета „Ватерло” у Канади, након вишегодишњег теренског истраживања како позитивна аутосугестија утиче на људе који већ имају изражено самопоштовање, а како на појединце којима оно недостаје. Резултати су показали да онима који верују у своје способности овакве врсте аутосугестивног тренинга нису ни потребне. Међутим, код појединаца који имају низак ниво самопоштовања и самопоуздања, а којима су такви тренинзи пре свега намењени, налази су били веома забрињавајући. Испоставило се да је примена позитивне аутосугестије контрапродуктивна. Она додатно провоцира несигурне да своје недостатке виде још израженијим у односу на представу која им се намеће као улазница у свет успешних и као формула да буду друштвено прихваћени.

Вашарска психологија

Најславнија аутосугестивна фраза „сваког дана у сваком погледу све више напредујем”, смишљена је још пре једног века, а њен аутор је „отац” позитивног размишљања, француски психолог Емил Куе. Ова теорија је стекла светску популарност захваљујући књизи „Моћ позитивног размишљања” Нормана Винсента Пелеа из 1952. године, која је надахнула бројне аутосугестивне школе да понуде пречицу до среће и успеха и на томе изграде сопствени пословни успех и згрну новац. Ново психолошко „откровење” заснивало се на низу фраза које је сваки дан требало понављати као мантре. На пример, онима који су незадовољни својим физичким изгледом препоручује се „сваког јутра гледајте се у огледало и реците себи да сте најлепши на свету”. „Привлачан сам и успешан у љубави и сексу”, мантра је оних који имају проблема у интимном животу. „Ништа ме неће спречити да остварим снове”, формула је коју треба изговарати сваки дан да бисте се за пар месеци од пословног маргиналца претворили у незаустављивог пословног лидера.

Данас, када се услед последица економске кризе преиспитују многи донедавно неспорни постулати модерног друштва, испоставља се и да понављање позитивних фраза пред огледалом не решава проблеме потраге за послом којег нема, нити на пречац може да врати изгубљене куће, целокупни капитал и животну уштеђевину за старе дане. У расправама како су уопште промотери позитивног мишљења успели да се наметну са својом “вашарском” психологијом најчешће се окривљују медији, који су агресивном пропагандом оваквих школа и приручника заглупели јавност.

Међутим, прича је сложенија, сматрају аутори канадског истраживања. Инстант психологија је својеврсни одговор на другу крајност – да се сви психолошки проблеми искључиво решавају хемијом, коју је промовисао део психијатара лобирајући за фармацеутску индустрију. Родоначелник оба модела је став, који је нарочито форсиран у Сједињеним Државама, да се људи деле само на две категорије – добитнике и губитнике, при чему је главно мерило успешности и извор свих других добробити пословна реализација и стечени капитал. Школа позитивног мишљења је, стога, понудила примамљиву алтренативу не само за скупе лекове и психијатријске сеансе, већ и једноставан и брз начин за уклапање у вредности које су наметнуте као услов за друштвено прихватање, укључујући и предност да се све то изведе без етикета које се „каче” онима који траже психијатријску помоћ.

Жртве оптимистичког фундаментализма

Тако су појединци са израженим мањком самопоштовања додатно постали жртве „позитивиста”. Њихове формуле и крајње поједностављен приступ како се треба носити са животним проблемима омаловажавају људе са озбиљним здравственим проблемима попут депресије, биполарног поремећаја и анксиозности. Јер, како објашњава аутор поменутог истраживања психијатар Џоана Вуд, „ко сматра да је могуће постати срећан путем позитивног размишљања не може да гаји разумевање за депресивне и анксиозне, већ их по правилу презире и доживљава искључивим кривцима за тегобе које имају”. Штавише, „оптимистички фундаменталисти” неће имати разумевања ни за оне који траже лекарску помоћ за здравствене сметње и одговараће ће их од одласка психијатру и медицинске терапије, јер им „то не треба, јер је све у мислима”. Под утицајем ове обмане, многи озбиљно болесни људи одустају од професионалне терапије и покушавају да се излече сами, следећи упутства која им нуде њихови ближњи или упијајући садржаје приручника популарне психологије, упозорава Вуд.

Додатна опасност је што се позитивне мантре нуде и као свемогуће решење за све врсте физичких обољења и као рецепт за све животне ситуације: од школовања, запошљавања и заснивања породице, до добитка на лутрији. Овакав приступ може се поредити са екстремним примерима неких верских заједница, које у потпуности одбијају медицинске услуге чак и када је евидентно да њихов члан умире, уверене да ће преживети искључиво захваљујући молитви. У чему је проблем с позитивним мишљењем? У томе, објашњава Вуд, што – ако иза мисли не стоји искрено уверење – оно нема никаквог учинка, а у шта ће појединац веровати није ствар искључиво воље ни одлуке.

На пример, ако неко осећа да га околина исмејава, презире и одбацује, што може бити реална ситуација, пуко понављање позитивних фраза да га околина уважава и прихвата временом код њега продукује све мучнија осећања да је садржај таквих тврдњи опречан његовом доживљају. Психијатријска пракса показује да онај ко је по природи склон да верује у добро, макар то уверење било лажно, тај и не пати од депресије, анксиозности, ниског самопоштовања и мањка самопоуздања, па му позитивна сугестија није ни потребна. На то каква уверења појединац гаји, осим интелигенције и способности да се објективно сагледава реалност, утиче и развијеност и активност можданих центара за одбрану од стреса, које нису подједнаке код свих људи. Стога животни ставови нису пука последица одлуке и није их могуће научити путем приручника, као ни таленат за уметност или науку.

Зорица Жарковић