FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Непрестано се чују захтеви да се на нашој политичкој сцени појаве и афирмишу нове политичке снаге, партијеи покрети, невладине организације и нови политички лидери неoптерећени досадашњим начином функционисања политичког живота. Траже се политички непотрошени и некомпромитовани људи, а на сваким изборима ти исти бирачи своје гласове дају провереним и старим политичким играчима.Тек кад нека од странака не успе да уђе у скупштине окончава не само њен политички живот већ и њеног лидера.До тада је он сигуран и непомерив, иако и ту има неких изузетака.

Без обзира на то што је дошло до „подмлађивања",међу водећим личностима наше политике нема темељне промене и смене политичке генерације.Зато и имамо тзв. нову политику са старим и искусним „реалним" политичарима, спремним да праве до јуче незамисливе заокрете. Све је то наслеђе нашег схватања политике као делатности у којој се не морају поштовати елементарна начела доследности,али и одређени корпус идеја и идеала на којима политика мора да се заснива. Тако се у Србији може десити да неки политички лидери, и поред сталних неуспеха, губљења моралног интегритета и умешаности у мутне не само политичке афере опстају већ дуже од две деценије у матици нашег политичког живота, непрестано се позивајући, с пуно права, на изборну вољу грађана. То је један од тешко схватљивих парадокса нашег чврсто затвореног политичког и партијског круга. Зато је умесно поставити питање –зашто остајемо заточеници истих неуспешних политичких партија и лидера који су увек значили избор између мањег или већег зла или су били део протестног таласа, као нека врста кажњавања досадашње владајуће гарнитуре.

Важну улогу у свему томе имала је и веома висока апстиненција бирачког тела као последица губљења вере у политику и вечито актуелне водеће политичаре.То је свакако велика загонетка наше политике– та немогућност да се изађе из једном успостављеног партијског поретка.Само се мењају места, функције и актери у главној улози, а не мења се суштински сам карактер и образац ауторитарног начина вођења и формулисања одређене политике.Оно што се мења само је нови лидер, нови политички месија који концентрише у својим рукама све мање контролисану и ограничену моћ, служећи се при томеопробаним методама стварања култа личности, прво у својој партији,а онда и у целом друштву.Зато се с правом мора поставити питање зашто нема политичке динамике и појаве нових организација, политичких покрета, алтернативеи лидера у вођењу и креирању промена нашег зацементираног политичког простора.

Драгољуб Јовановић је као искусни и прекаљени српски политичар записао следећу оцену нашег политичког живота између два светска рата. „Србија је велики партијски логор са развијеним партијским шаторима који једни другима подваљују. Пресалдумити,то је најбоља реч која означава нашу политичку нарав.“ Ово су изузетно опомињуће и отрежњујуће речи, јер и ми данас живимо под окриљем велике партијске шатре у којој се сама чињеница да је неко ушао у до тада незамисливу коалицију тумачи као политичка врлина и врхунац реализма у политици.

У нашим зацеменитираним политичким структурама и одавно подељеним политичким улогама немогуће је да се десе промене које су се догодиле на парламентарним изборима у Словенији пре неколико дана. Странка Мире Церара, формирана средином јуна ове године, састављена од интелектуалаца и професора, однела је убедљиву изборну победу. Он је у изборној кампањи изјавио: „Народу су потребне нове партије и нова лица. Народ је у великој мери изгубио поверење у партије које смо имали до сада. Они знају да је криза још велика и непријатна и да је једина могућност да се из ње изађе да имамо нове људе у политици.“ Треба рећи да је Удружена левица,такође потпуно нова политичка организација, успела да освоји седам одсто гласова и уђе у словеначки парламент. Нови људи, нове странке, алтернативни политички покрети и нове социјалне и политичке идеје саображене променама у савременом друштву израз су жеље за суштинским променама али и основа функционисања политичке динамике која је од одлучујућег значаја за унапређивање и обогаћивање политичког живота у једној политичкој заједници. И то је управо онај главни и одлучујући недостатак у обликовању и функционисању нашег политичког живота. Јер ми остајемо и даље у окриљу чврсто успостављеног затвореног и непродуктивног политичког обрасца у коме нема места за снажнији реформски покрет, промену већ истрошене политикантске реторике и толико потребне идеолошке, организационе и идејне иновације. Као да чекамо неког само нама знаног политичког Годоа неспремни да одлучније превладавамо политичку апатију, губљење наде и разочарање.

 

Политика / Маринко М. Вучинић