FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

                                                     nis-jura-fabrika-otvaranje-1328585176-108376

Откуд младом „генију“ са Јејла, Лазару Крстићу, идеја да би за Србију било корисно (малтене спасоносно) да се пензије смање за 20, а плате у јавном сектору 15 одсто, те да се отпусти 160.000 запослених, оних који добијају плате из буџета? Наравно, свима је јасно да на „државним јаслама“ има можда и више од наведених 160.000 људи који уопште немају шта да раде чак и када би хтели. И добро се зна да су ти људи примљени у „службу“ по некаквој партијској „заслузи“, да ли оне претходне или данашње власти, сада није толико ни битно.

 

Нажалост, нигде нисмо успели открити да ли је Лазар (некада доведен у Владу Србије као финансијски „месија“) мислио да пензије смањује линеарно, или је можда сматрао да би требало да се „опорезују“ они који имају релативно „високе пензије“? Претпостављамо да је имао у виду оно прво, пошто такав свој предлог није дубље елаборирао; то јесте, да се свим пензионерима одреже 20 посто, па ко жив ко мртав. Свакако да не може бити исто ако се неком пензионеру, који има месечна примања у висини од 100.000 динара, одбије 20.000 динара, него када се исто то уради ономе (већини пензионера у Србије) који има 15.000 динара. Наиме, за онога који има 15.000 динара пензију, одузимање (отимање) 3.000 динара био би прави (смишљени) злочин, јер ни са 15.000 динара не зна се како такви пензионери остају у животу – и колико дуго остају у животу.

Човек уопште не мора да се разуме у економске закономерности, нити му је нужно да се пробија кроз финансијске „лавиринте“, да би схватио да његов комшија обућар може да себи заради плату само уколико му људи доносе обућу на поправку. Стога, ако у обућаревом окружењу људи немају пара да плате поправку ципела, они ће ходати подераних ђонова, или ће своју обућу крпити сами – како знају и умеју.

Шта би евентуално смањење пензија и плата, ако би се спровело у стварности, могло да доносе држави Србији и грађанима Србије? Да ли би од такве мере насилне „штедње“ могло да буде неке користи? Голим оком, и без икаквог стручно-теоријског предзнања о таквом чудовишном „транзиционо-научно-прагматичном“ експерименту, уочавамо да би, усвајањем предлога младог „генија“ са Јејла, народу и држави била нанесена огромна, тешка и непоправљива штета. Наиме, у стању у коме се данас налази српска економија, свако даље смањивање куповне моћи грађана, довело би до даљег девастирања и оних фирми које тренутно успевају да послују. Многа предузећа била би због нерентабилности (некуповања или смањеног куповања њихове робе) затворена, а о отварању нових предузећа више не би могло бити ни говора.

Ако је то тако, а здрава логика нас упућује да другачије не може бити, тада се поставља питање, зашто српске власти иду свесно на даље гушење домаће производње? Зар није довољно то што је у последњих четрнаест година, служећи се свакојаким манипулацијама, политичко-тајкунска „елита“ најпре опљачкала, а потом и уништила око 70-80 процената српских државних, односно, друштвених предузећа? Некада озбиљни и профитабилни српски погони данас изгледају као да је Србију задесила нуклеарна катастрофа огромних размера. И мада се добро зна све, ко је и на који начин ојадио та предузећа и отео хлеб стотинама хиљада радника, српско правосуђе уопште не намерава да такав злочин правно разреши и кривце смести тамо где им је одавно било место – иза браве.

За Србију би данас било далеко боље да се куповна моћ становништва повећа, па макар и уз понеки озбиљнији инфлаторни удар, јер би се тако стимулисала домаћа производња. Девалвација домаће валуте не мора увек да се посматра у негативном контексту, јер је и то неупоредиво боље од смањивања куповне моћи грађана и динара чија ће се стабилност одржавати „инфузијама“. Многи вајни „либерални експерти“ објашњавају да је веома важно да се српско тржиште препусти самом себи, а притом заборављају да је и новац роба, која зависи од понуде и тражње. И ето, све ћемо да препустимо „слободном тржишту“ (фрее маркет ецономy), а интервенције државе остају само у монетарној сфери!? Зар је потребно објашњавати да је такав приступ уређењу економије једне државе смртоносан? И на кога се то наши квази-стручњаци угледају? Зар им није јасно да ни у једној развијеној земљи на свету такав буквалан приступ појму „слободног тржишта“ одавно не постоји? Заправо, тако нешто, као што је апсолутна саморегулација тржишта, никада није постојало у озбиљним државама. Или, ако би нешто тако уопште било могуће, тада не би било никакве потребе да се граде политички системи и организују државне управе, министарства, коморе. Слободно тржиште је, у ствари, дивље тржиште и оно изгледа управо онако какво је данас у Србији.

Премијер Србије често саопштава своје нечасне намере несвесно. Покушавајући да „одбрани“ становиште и „доследну“ политику „генијалца“ са Јејла, председник српске владе се излануо и констатовао да се слаже са мишљењем Светске банке, ММФ-а и са оним за шта се залаже Лазар Крстић. Тиме је јасно поручио свом „вољеном“ народу да Лазар Крстић нема никакво своје аутономно мишљење, него да само извршава оно што му наложи Светска банка (или ММФ). Наравно, у овом случају ради се о подлој „игри“, која је смишљена у београдској филијали Америчке привредне коморе (а што је и премијер експлицитно признао), а која је усмерена на амортизацију незадовољства јавног мњења, које је при насилном (административном) смањивању плата неизбежно.

Поред тога, измене Закона о раду, које ће ових дана бити усвојене у Скупштини, такође ће лишити раднике месечног прихода у висини од 2-5 и више хиљада динара. Али, како велики српски песник каже, „зло се трпи од страха горега“ – запослени стрепе од отказа, јер је то ипак гора опција по њих, него смањење, махом, ионако мизерних плата.

Yura_1468_0_0_468X10000

Симболика и у имену: Јура и “најуривање”

А у чије име се мења српско радно, пореско и друго законодавство? Па у име страних инвеститора. Министар за рад, Александар Вулин, без устезања саопштава радном и нерадном народу да је једва „убедио стране инвеститоре да прихвате проширено дејство колективног уговора“. Наравно, онима који се донекле разумеју у сличну тематику, јасно је да се такво „проширено дејство“ може обесити мачку о реп, те да нико није морао око тога да убеђује било кога, а понајмање стране инвеститоре. Па, зар министар није њихов човек, ако већ, по властитом признању, иде да их нешто „убеђује“? Из свега постаје јасно да ће Србија под овом актуелном влашћу бити потпуно економски дотучена, њен БНП практично више неће постојати, јер у Србији више неће бити домаће производње, а од страних улагања корист ће имати само странци.

Да потпуно упростимо ствар и јасно видимо какав злочин против државе Србије и њених грађана је управо на делу: странац долази и отвара производни погон; запошљава неколико десетина или стотина радника уз субвенцију државе Србије од десет хиљада евра по једном запосленом; страни инвеститор добија бесплатно земљиште и сву неопходну инфраструктуру за подизање погонских просторија (углавном јефтиних монтажних објеката на расклапање); када „испуца“ добијену стимулацију, а сличне погодности има у некој другој банана држави, странац диже сидро (своје „погоне“) и одлази тамо где ће добити нову „стимулацију“ и још јефтинију радну снагу. Да додамо да странца не занима много куповна моћ у Србији, јер он своју робу продаје изван Србије, или у Србији продаје бофл и шкарт производе.

За све то време страни инвеститори чувају мир у својој домицилној фабрици, јер, захваљујући екстремно јефтиној цени рада у Србији, Румунији или Бангладешу, такав фабрикант је у стању да обезбеди енормно високу плату запосленима у погонима у својој држави (која је обично десет до петнаест пута веће него у Србији или некој другој сличној сиротој земљи). То је и рецепт за стварање богатог и праведног друштва, којим се развијени Запад (да ли с правом) поноси. А Србија је догурала дотле, да њен радник, уместо да производи за себе и своју државу, сада ринта за “поштену” плату и висок стандард једног Немца, Италијана, Норвежанина… и за добробит њихових земаља. Од страних улагања Србија не да нема никакве користи, већ, сасвим обрнуто, има огромну (страховиту) штету. Уместо да субвенционише (то јесте, стимулише) развој домаће производње, српске корумпиране власти дају готов новац странцима и нуде им српске држављане (раднике) као најобичније „транзиционо“ робље.

Таква злотворна политика српских власти (што је тешко разумљиво) не наилази на жешће противљење обесправљених маса. Зар је страх за личну егзистенцију, ма колико она била бедна, јачи од бриге за будућност српске државе и судбине потомства? Докле ће се Србин водити јаловим „ћифтинским“ менталитетом, који би се могао сажети и сагледати у мазохистичкој народној поштапалици: „Боље и црн комад него празна торба“. Но, ипак да видимо, шта ћемо сада када убрзано остајемо и без тог „црног комада“?

Za www.koreni.rs

T. Rajić