FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Прве деценије XXI века упућују на нарастајуће политичке и економске турбуленције у Европи. Промене се дешавају и у европском мишљењу и филозофији, јер аутори млађе генерације напуштају постмодернизам и либерализам и стварају теорије које израстају из новог друштвеног контекста и времена. Др Богдана Кољевић, савремени политички филозоф, у сарадњи са италијанским филозофом Дијегом Фузаром покренула је пројекат „Устанак европских народа“, чији је циљ да широј јавности приближи рефлексије о Европи, као и да постави образац алтернативног кретања у односу на мит о Европској унији. "Еврократија и европски народи" први је од осам наставака, који ће бити публиковани у Печату, као и у истоименој књизи.

 

Богдана Кољевић

Да је неким невероватним стицајем околности старим Грцима неко предочио да одлуке о уређењу њихових polis-а, градова-држава, као и о њиховом друштву и начину живота, треба да се доносе мимо њих самих, био би проглашен варварином (βάρβαρος). Јер, у античкој Грчкој, колевци европске филозофије, политике и културе, принцип цивилизације садржан је у моћи и способности да се одлучује о сопственој судбини – и зато права демократија почива у њеном темељу. “Грчко чудо” тако означава аутентично преплитање почетака теорије и праксе, мишљења и делања, чије је главно одређење дијалог (διάλογος), јавна расправа, на основу које се политички одлучује о заједници.

Аутономија појединца, интелектуална зрелост и етичка свест, овде су блиско повезани са колективном самосталношћу и самозаконодавством, те се стога praxis (πρᾶξις) појављује као делатност слободних грађана. Политика, партиципативна демократија и слобода сусрећу се у јединственој европској идеји истинске владавине народа, док човек постаје политичко биће управо из разлога јер је биће које има разум. 

Кроз Византију и средњи век у целини, филозофско-историјски појам Европе поприма три нове битне карактеристике – хришћанство, идеја личности и појава културних и политичких разлика источног и западног дела. Ту проналазимо почетке процеса у којем се кроз векове постепено артикулише замисао о Старом континенту као месту сусрета мноштва традиција. Јер израњање европских народа - а затим и њихових држава након пропасти империја - своје корене има у богатству релација између идеја ума, вере, појединца и посебности друштва којем припада. Са просветитељством, европска филозофија означава доба разума in toto, али, упркос грешци овакве искључивости, садржи позив који, са политичког аспекта, чини срж европског духа: “Имај храбрости да се служиш сопственим разумом!” Ово истовремено значи и почетак оживљавања најсветлијих античких тековина, јер императив који гласи “Усуди се да знаш!” (Сапере ауде), позива на ослобађање од туторства и на излазак из стања које Кант описује као “самоскривљену незрелост”.

Просветитељска тежња о слободи јавне употребе ума, чини, међутим, полазиште за рођење две опречне европске традиције либерализма и социјализма, од којих је прва – у трансформацији од либерализма ка неолиберализму – Европу замало коштала потпуног губитка свог појма, док се друга, у смислу у којем је Маркс говорио о “правој демократији”, заправо још никада није ни остварила. Јер слобода, једнакост и братство тј. liberté, égalité, fraternité Француске револуције, уз све противречности, осликавале су просторе на којима су израњали потенцијали политике и етике који - уз свест о битности демократије, нације, као и уз поштовање и очување различитости - чине елементе и за промишљање будућности Европе.  

Политичке и економске праксе ЕУ најдиректније се сукобљавају и са античким и са хришћанским и са модерним појмом Европе. Јер, целокупна еврократија супротставља се Аристотеловом јединству политике и етике, односу разума и политике и грчком polis-у, као и сећању на различите хришћанске традиције Старог континента, али и вредностима заснованим у Модерни.        

Савремена еврократија – дословно моћ евра – појављује се као спој монетарне и друштвене владавине бирократије и технократије ЕУ и, као таква, удаљена је хиљадама светлосних година од свега поменутог или, прецизније, од политичко-филозофског, историјског, културног и цивилизацијског појма Европе. Еврократија је нови облик политичке и економске власти и моћи, чије технике управљања произилазе из прихватања и ширења неолиберализма САД као суштински империјалног модела.

У том светлу, протекле три деценије у Европи - којом је доминирао пројекат ЕУ – биле су обележене постполитиком, тј. консензусом квазиелита, чији је циљ био да елиминишу и политику деснице и политику левице, тј. за сврху је имао да се из јавног простора протерају питања о националном идентитету и државном суверенитету, као и питања о правди и једнакости. По логици ствари и појма, резултат овог подухвата није ни могао бити другачији него што јесте: евроскептичне нове десне и леве политике бележе убрзан раст, а разлике између севера и југа континента постају све радикалније.

Супротстављање европских народа пројекту ЕУ дешава се, заправо, на неколико различитих равни, пошто се ради и о опозицији према Бриселу, као и према владама у појединачним државама, које не изражавају вољу народа који представљају. С обзиром на то да се еврократија заснива на принципу силе, треба се присетити Хегелове дијалектике роба и господара, чији расплет се тиче судбине сваког колонизаторског пројекта по себи. Јер, у тренутку када роб постаје свестан да је роб, и да то не мора бити, однос господара и роба мења се у потпуности. Тако је први услов остварења слободе у спољашњем свету препознавање њене могућности и вредности, и када се овај услов испуни јавља се перспектива отпора. То је пут на којем човек постаје субјект у модерном смислу, аутор сопственог живота и пут који једном народу даје право да се зове народом.

Пројекат ЕУ појављује се као брисање Европе која постоји искључиво у множини, тј. кроз различите традиције европских народа. Као пројекат чија је једина вредност профит, односно материјално благостање за мањину која служи његовој реализацији, управљачки модел ЕУ искључује већину грађанства, односно демос. Простирање оваквог обрасца кроз политику, науку и културу и безмало све сфере теорије и праксе, стога за исходиште има укидање рационалног односа према стварности путем изградње нереалног мита о ЕУ као рају - супердржави као обећаној земљи у којој ће сви проблеми бити решени – уз истовремено одбацивање истинске хришћанске оностраности и успостављање доминације религије новца. Зато су непријатељи еврократије и грађанска етика и хришћанска етика, и филозофија као критичко мишљење par excellence и култура, чија је прва претпоставка слобода као основна цивилизацијска вредност.

Еврократија је са собом донела мисаону, моралну и егзистанцијалну пустош – повећавајући јаз између богатих и сиромашних до крајњих тачака људске издржљивости, поткупљујући интелектуалце и рушећи образовање, уз посебан фокус на земље попут Србије, Грчке и Италије, тј. на све популације за које је постојао највећи степен вероватноће да ће пружити отпор оваквом пројекту.

У случају Србије, циљ је био и да се, кроз прихватање нелегалне самопроглашене независности Косова, као преседана, битно допринесе концепцији светске хегемоније САД, усмерене на трајну суспензију међународног права у целости. Јер, није било довољно супротставити се смислу политике, филозофији, етици и историји европских народа – изузетно релевантна карика у овом ланцу била је да се поништи право, како би се савремени империјализам реализовао без остатка. У том светлу, тзв. “хуманитарно бомбардовање” Србије послужило је не само као демонстрација силе, већ је требало да промовише селективну примену идеологије “људских права”, уз помоћ које се “оправдава” интервенционизам, а све у функцији партикуларних интереса лажне елите.

Европски народи на почецима 21. века суочавају се са једном од најозбиљнијих криза – садашњи тренутак је њихово бити или не бити. У појму кризе, ипак, већ је садржана могућност оздрављења. Овде се тај потенцијал осликава кроз чињеницу да еврократија није успела у промовисању хибридног европског идентитета, те да се, последично, једини стварни и историјски утемељени тј. појединачни национални идентитети, поново рађају. Свест која је на помолу прати присећање на вредности правде, слободе и достојанства, као и повећана тежња за демократијом која би значила оригинални глас народа и његово истинско учествовање у уметности стварања сопствене судбине. Јер – сва питања државе и друштва постају видљива на новом хоризонту устанка европских народа

Дијего Фузаро

Kао што сам настојао да објасним у студији Минима Меркаталија, налазимо се у новој фази капитализма која се може директно оквалификовати као „апсолутни капитализам“, епоха фанатизма економије и монотеизма тржишта. Капитал је данас апсолутан, јер је „ослобођен од“ (лат. ab-solutus) сваког преосталог ограничења, од сваке кочнице која је у стању да ограничи његов развој. Почев од 1968. године – темељни мит постграђанског капитализма – отклања се грађанска култура, отклања се њена вредносна сфера (етичка, културна, религиозна) некомпатибилна са неограниченом екстензијом форме робе. Почев од 1989. године, капитал иде ка интегралној деполитизацији (Шмит) света, ка уклањању политичких ограничења, па самим ка уклањању националне државе као форме која је у стању да гарантује, иако у формама које нису лишене и контрадикција, хегемонију политике над економијом. Тако је наметнута Деполитизација економије која је наличје економизације политике: сирово техничко-административно управљање социјалном сфером и биополитичко управљање голог живота свргавају политичко одлучивање суверене заједнице. Економски ratio тржишне теологије не прихвата друге разлоге, укључујући и политички.

Eкономија се одржава, по својој природи, на простору без граница који је такав да може да произведе анонимну и безличну глобократију, безтериторијалну и без културе, без држава и без снаге која би је зауставила. Раздвајање економије од политике – остварени сан данас тријумфујућег неолиберализма – значи да се економија ослободи од регулаторних интервенција политике уз неутрализацију политике и поспешивања данашњег светског стања у коме је суверено само тржиште. У складу са својом логиком absolutus развоја, капитал који кореспондира са собом мора да неутралише сваку политичку моћ која је у стању да га кочи тако да се ледени однос економске силе без ограничења наметне у форми деполитизованог реда: дерегулација и „минимална држава“ представљају шифру тог програма деполитизације чији је циљ укидање сваког елемента који је у стању да дисциплинује аутономизовану економију.

Извршена деполитизација економије је данас отелотворена у Европској унији, смерном имену којим се назива еврократски лагер у коме суверено влада капитал. Европа је данас уједињена искључиво на темељима Централне европске банке и њој последичне еврократије, у којој се остварује, путем тихог економског насиља, угњетавање народа које је вршено, у двадесетом веку, тенковима и пуковима војске, а којим се налаже државама лишеним суверености да за 48 сати, као у случајевима класичних политичких ултиматума, усвоје одговарајуће мере раста.

Евро као јединствена европска монета је такође један од темеља апсолутног капитализма: он је допринео елиминисању политичке хегемоније над економијом и помогао да власт преузму економисти, „специјалисти без интелигенције“ (Вебер) и пуки агенти финансијског фанатизма у шпекулативној фази. Егзодус из садашње Европе, односно еврократије која уједињује европски континент само на монетарном нивоу, омогућавајући путем јединствене монете форме угњетавања које су елиминисане 1945. године, мора да буде први корак који треба учинити да би се повратио национални суверенитет као основа за гаранцију постојања communitas-a, тј. заједнице која је данас растворена у светим законима задуживања и финансија. Улазак у ЕУ је био плод избора независног од воље народа, али зато чин те независне воље може бити егзодус.

Треба се супротставити садашњој карикатури Европе, тог племенитог имена које се приписује данашњој еврократији која нас вуче у друштвени и политички амбис, и то у сценарију у коме се Италијанима и Шпанцима намеће, као на некој Герници друштвеног типа, да безусловно подржавају европску политику (уз следујуће жртве) чак и када су принуђени да отпуштају грађане, без икаквих правила, и да их лишавају било какве гаранције, уз јасно прибегавање принуди и обмани (макар то било служећи се, на превару, и општим правом гласа).

Еврократски пројекат се исказује као органски у динамици пост-1989. године кроз: а) структурално разарање националних држава као самосталних политичких центара, и под б) кроз интегралну деполитизацију економије. Од Мастрихтског (1993) до Лисабонског споразума (2007), кроз стварање еврократског режима извршено је уклањање политичке хегемоније, а отворен је пут незадрживом циклусу приватизација и смањењу јавне потрошње, убрзаном повећању незапослености и све већем смањењу социјалних права. Реч је о правом правцатом финансијком државном удару по основу кога су транснационалне финансијске институције преузеле право да неометано диктирају правила намећући државама које нису више суверене да их беспомоћно прихватају.

Идеја о Европи демократизованих националних држава, слободних и једнаких, у којима се поштују националне културе и традиције, етничке и религиозне заједнице, данас је постала немогућа због финансијализације старог континента, због наметања искључиво културе тржишта и подређивања суверених народа војној хунти економског типа која је својствена финансијској диктатури.

Кантовски сан уступа пред еврократском мором, пред лудилом – које се методично спроводи – принудног наметања оне неолибералне политике која нужно мора да се разреши кроз неутрализацију преостале снаге политичког бића. Процес американизације Европе иде у три правца: а) наметање англосаксонског модела тржишта у знаку неограничене приватизације и планетарног laisser faire; б) геополитичка подређеност „универзалној монархији“ (сила која је победила у хладном рату) и ц) културна хомологација империје која се испољава у свеопштем наметању операционалног и тржишног енглеског језика, у american way of life, у напуштању националних култура и било какве форме која може да предложи моделе који су алтернатива пустошењу типичном за данашњицу. У име теологуменона „Европа то од нас тражи“ укидају се сва социјална права у корист дивље либерализације коју промовишу једина исправна неолиберална мисао и финансијска хегемонија. Евро, као елемент динамике капитала, није монета, већ прецизан метод владавине у којој је политика потпуно подређена економији. Насиље капитализма оствареног у апсолутној форми је чисто економско насиље наметнуто банкарским каматама уместо тенковима и јавним дугом уместо топовима.

Ван реторике за наивне, јединствена европска монета је послужила да се одједном избрише 150 година социјалних тековина и права освојених борбама и захтевима. Поред тога, успоставила је право правцато дужничко ропство којим лукаво управљају ЕУ и њен Пакт о европском билансу, такозвани Fiscal Compact, који је ступио на снагу 2013., а заснован је на светим догмама о уравнотежењу биланса и обарању дуга. Због тога се данашњи проблем не јавља као чин спасавања евра, већ као чин спасавања од евра. А једини пут спасења је повратак монетарном суверенитету националне државе kоји је компатибилан са welfare state и такав да претпостави демократску заједницу економском поретку.

Теолози глобализације и чудотворци економије су коректно уочили да је медитеранско подручје Европе, оно што бисмо могли дефинисати, са Лењином, као „слабу алку на ланцу“ европског капитализма, тачка на коју треба вршити притисак да би се ланац распао и да би се увела америчка парадигма. Зато се на медитеранско подручје сручила „жестина нестанка“ (Хегелов израз – прим. прев.) својствена европској економској политици, којом управљају логике глобалног финансијског капитала. И то не само на Грчку, прву жртву жртвовану капиталистичком Молоху, већ и на Шпанију Indignados-a и Италију под сталном уценом. Без претеривања, зато је могуће обратити се народима који улазе (или ће ући) у еврократски криминални пројекат, речима из Дантеовог Пакла: „Ви што улазите, оставите сваку наду“.

Предлажем да се квалификује као „европска идеологија“ данашња реторика која неутралише могућност да се размишља о алтернативама еврократији што је у ствари данашња ЕУ. Очекивања која се претварају у пустош и принудно уклањање могућности пројектовања другачијег бића су производи и, истовремено, синергично, творци магије фатализма и идеологије неповратности који апсолутизују садашњост коју је колонизовала робна форма.

Из рашчлањења те европске идеологије треба да произиђе агрегација ефективне политичке формације у форми прихватања изборног терена која преузима, као темељ свог деловања, суверенитетске захтеве националне државе, чији је примарни циљ поновно успостављање демократског суверенитета народа над погубним аутоматизмима економије. 

Богдана Кољевић, Дијего Фузаро   

www.nspm.rs