FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Тачка од које нема повратка

                             robovi

Несхватљива је количина ароганције са којом председник Владе Србије покушава да брани нешто што се никако не може бранити. Он тврди да је главни мотив за измене Закона о раду некаква „флексибилност тржишта“ и подстицај за „ново запошљавање“, иако је сваком иоле разумном јасно да поменути закон нема, нити може имати икакве озбиљније везе са таквим циљевима. А зашто не може? Па зато што Закон о раду правно уређује односе између две супротстављене стране, између послодавца и запосленог; а уређивање тог сегмента у друштву нема никакве везе са стимулацијом запошљавања. Наиме, убеђивање народа да ће се лакшим отпуштањем доћи и до лакшег запошљавања могло би се упоредити са тврдњом да се више воде може насути у шупље него у исправно буре. На једној страни изливате радну снагу, а на другој је доливате – и објашњавате свету да се запошљавање поправило на основу статистичког показатеља „протока“.

Нови Закон о раду представља класично „шишање“ запосленог, тако да му осим голе коже ништа друго не остане. Оно што „модерним“ речником зовемо „медијско спиновање“ (заправо, убеђивање јавности да цар није го и да се поданици због његовог невидљивог руха морају жртвовати) досегло је кулминацију у фарсичној оставци министра финансија – Лазара Крстића. Тај млади министар по први пут, откако је онако „генијалан“ доведен у Владу Србије, покушао је да нешто одради и тиме заслужи плату коју прима с народне грбаче. А одрадио је то тако што је јавности показао да Светска банка и ММФ (и он лично приде!) мисле да пензионерима у Србији треба отети једну петину пензије, а радницима једну петину плате, уз истовремено повраћање цене струје за 30 посто. На његову жалост и на жалост Светске банке и ММФ-а, а на радост екстазираног (или анестезираног) народа, Вучић се показао као брижан цар (иако го) који није допустио такво пљачкање грађана Србије. Уместо готово двотрећинског „апциговања“ примања (посебно оних нерадника какви су пензионери), председник српске владе се задовољио са тричавих 10 процента харача – и то линеарно и “праведно”.

Само у Србији се за једног чврсторукаша, који народу ауторитарно и диктаторски стресе у лице, да ће бити по његовом и да „неће одступити ни за јоту“, може казати да има „меко срце“ (а тиме и душу) – а да народ такву лаж прихвати као истиниту. Наравно, не треба сумњати да је читава поменута спрдачина са Крстићем (који и након оставке остаје најближи сарадник председника владе) смишљена унутар београдске канцеларије Америчке привредне коморе, у којој српски голи цар више борави него у згради Владе Србије, где му је радно место. Поред Амера, да би читав процес хајдучког пљачкања народа у Србији протекао са што мање потреса, значајан допринос дали су и немачки експерти, какви су Бодо Хомбах, Криштоф Хојзген и други „србофили“, укључујући ту и српске „пријатеље“ из француске амбасаде у Београду.

Српски голи цар уопште не крије да смернице за свој рад добија из „централа“ Европске уније и Сједињених држава. Заправо, да српски „моћни“ премијер више ни о чему не одлучује недвосмислено је показао „бундестаговац“ Андреас Шокенхоф, који је недавно поново затражио, то јесте, подсетио је „најмоћнијег“ Србина на оних седам захтева Немачке, међу којима се налази и онај „да се осуде инспиратори паљења немачке амбасаде 2008. године“. А ко је тада организовао протесте под називом „Косово је Србија“? Па, управо они од којих се данас тражи да пронађу и казне „инспираторе“. Отуда, јасно је да се ту не ради о томе да Немци горе од жеље да дознају ко је „наредио“ да се њихова амбасада у Београду запали, јер, највероватније је да то нико није наредио. Паљење је дошло спонтано, из љутње и беса према онима који су Србији отели део суверене земље. Из свега можемо да закључимо да се у овом случају ради о перфидном притиску на премијера и председника државе да пазе шта раде, или – да раде само оно што им нареди западна дипломатија.

Крајњи је тренутак да српски народ схвати да никаквих економских реформи и опоравка српске привреде неће бити, већ да је на делу сасвим супротан курс – ка потпуном и неповратном уништењу српске економије и темељном дезорганизовању српског друштва. А Закон о раду је врхунац, она тачка која ће означити почетак краја, не само посрнуле економије, већ то бити јасан сигнал за разарање Србије онакве какву данас још имамо. Зато се не треба чудити звецкању оружјем које стиже из Турске, Албаније, „дивљењу“ становника Новопазарског „санџака“ Ердогану, као и сталним пропагандним порукама (покличима) са „војвођанске“ телевизије донекле налик на слогане нацистичке Немачке (Немачка изнад свега ’Деутсцхланд üбер аллес’) – Војводина пре свега!

Закон о раду је она тачка од које више тешко да ће бити повратка. Уколико грађани Србије пристану да се такав дискриминаторан закон усвоји и постане део српског законодавства, тада такви грађани и не заслужују да буду било шта друго осим робови – јер статус роба им, очигледно, одговара.

За www.koreni.rs

Д. Гостељски