FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Незаконит отказ – накнада нула динара

 

Прошла недеља протекла је прилично бурно, а догађаји у њој показују да је Србија далеко од било каквог опоравка и стабилизације. Председник српске владе је одлучио да покаже свом народу да је чврст и непоколебљив вођа. Премијер се није – попут председника државе Николића – похвалио да му је Тито узор, али из његовог прекомпонованог „политичког имиџа“ могло би се протумачити да баш и није далеко од таквих „слатких“ идентификација. Тако нешто се може наслутити из премијеровог наступа на конференцији за штампу у суботу, када је недвосмислено поручио пуку: „Народе, можете да радите шта хоћете, али ја од онога што сам замислио нећу одступити ни за јоту!“

А од чега то председник српске владе неће одступити? Од некаквог свог става, мишљења, убеђења? Не, јер тешко је рећи да он има икакав став о било чему, а понајмање о ономе о чему покушава да говори с позиције некаквог инфалибилитетног ауторитета. Закон о раду се никако не може бранити једном крајње површном тврдњом да ће промена тог акта омогућити запошљавање младих људи, јер се такве ствари никада нису могле решити једним потезом “правног“ пера. До раста запошљавања, посебно младих људи, може доћи само покретањем производње, првенствено домаће, а потом и оне која би евентуално могла да дође као инвестиција из иностранства.

Уосталом, у предложеном Нацрту о изменама и допунама Закона о раду, који је Влада Србије, изгледа у целости и „једногласно“, усвојила и о коме ће се Скупштина ове недеље изјашњавати, не постоји ниједна нова одредба која би се односила на стимулацију запошљавања или отварања нових радних места. Чиме се, заправо, такав „реформисани“ закон бави? У највећој мери, уведени су нови (измењени) чланови закона, који иду ка томе да се уштеди на платама и другим новчаним давањима радницима. На пример, минули рад се неће убудуће исплаћивати на основу укупног збира година радног стажа, него на основу оног радног стажа који запослени има код тренутног послодавца. Исти случај је и са накнадама радницима који се прогласе „технолошким вишком“.

Овде се, како видимо, дискриминишу они радници који су мењали послодавце, а већина таквих је у производним делатностима, где су се фирме често отварале, а још чешће затварале. Све што послодавац треба да уради, да би се решио минулог рада запослених, јесте да своје предузеће одведе у банкрот, па да га касније региструје под новим именом. Тако се решава не само минулог рада и ранијих потраживања по разним основима, него и у случају технолошког вишка (отпуштања радника) нема обавезу да им исплати било какву отпремнину. Нема накнаде за сменски рад; то јесте, у исти кош се стављају они који раде у три смене (дању и ноћу) са онима који раде само прву смену. Колико је то неправедно и колико је уперено против интереса запосленог, није потребно посебно наглашавати. Таква експлоатација радне снаге није само нехумана, већ је то чисто разбојништво. Од сада, за неискоришћени годишњи одмор радник нема право да тражи накнаду, осим уколико је добио отказ. Шта то у пракси значи? Послодавац захтева од радника да раде целу годину због потреба фирме, процеса производње и слично. Радник у таквом случају не може да одбије рад (на пример, ванредне околности), а потом нема право да тражи накнаду за годишњи одмор који му је ускраћен.

dru-sindikati

Дакле, постаје јасно да се изменама Закона о раду, које је донела Влада (односне, председник те владе, који „не одступа ни за јоту“), чини услуга послодавцима, а на штету запослених. Поред горе поменутих измена, новим законом о раду смањује број дана плаћеног одсуства на које запослени има право у случају венчања, порођаја супруге, тешке болести чланова породице или њихове смрти: раније је запослени у таквом случају имао на располагању седам радних дана, а новом одредбом у закону то је смањено на пет радних дана. Накнада за годишњи одмор сада се исплаћује само као основна зарада (плус минули рад), а не као просек зараде из последња три месеца. Током принудног одмора запослени има право на накнаду зараде у висини од 60% основне зараде (плус минули рад), а не као до сада – просек зараде из последња три месеца.

Колико је нови Закон о раду нехуман, варварски и колико је уперен против основног интереса и основних права запослених показује и измена оног дела закона који се односи на право радника на накнаду у случају незаконитог отказа. Наиме, новим законом таква накнада изгубљене зараде се лимитира на 18 основних зарада* које би запослени остварио да је радио. Отуда, радник, на пример, може да проведе на суду пет, шест па и више година, доказујући на суду незаконитост отказа; а када спор добије, у најбољем случају, биће му надокнађена основна зарада само у периоду од годину и по дана. Поставља се питање, који радник је у стању да толико дуго води спор због незаконитог отказа, а да за то време нема никаквих прихода. Са друге стране, узимајући у обзир цену адвокатских услуга, већина радника који су добили отказ унапред ће одустати да доказује своје право, јер ће их пита коштати више од тепсије.

На пример, уколико основна зарада запосленог износи 30.000 динара, он у случају незаконитог отказа може да добије највише 520.000 динара. Али, закон не каже колико запослени може најмање да добије у смислу накнаде за изгубљену зараду, већ јасно утврђује колико може највише да добије. Шта то, заправо, значи? То значи да се онај радник који је добио незаконити отказ може да суди пет или шест година, а да не мора до добије ни оних 520.000 динара које смо горе израчунали, већ може да добије било коју суму на скали од нула динара до 520.000 динара, укључујући и нулу, то јесте, може да не добије ништа.

___________________

* У међувремену сам успео да дођем до коначне верзије текста Закона о раду који је усвојила Влада Србије. Ипак се одустало од става 1. у члану 191. из првобитног Нацрта, којим послодавац, у случају незаконитог отказа, може запосленом да дугује највише 18 плата. Изгледа да је таква сулуда одредба стављена у Нацрт закона о раду да би се могло казати како су направљени уступци и у корист запослених, а не само у корист послодаваца.

Али, у тексту закона о раду који је усвојила влада измењен је став 2. из претходне, још увек важеће, верзије закона (“Сл. гласник РС”, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009 и 32/2013), који је гласио: “Поред враћања на рад, послодавац је дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту и уговору о раду и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање.”; и он ће убудуће, након што га Скупштина усвоји, гласити: “Накнада штете из става 1. овог члана утврђује се у висини изгубљене зараде која у себи садржи припадајући порез и доприносе у складу са законом, у коју не улази накнада за исхрану у току рада, регрес за коришћење годишњег одмора, бонуси, награде и друга примања по основу доприноса пословном успеху послодавца. Накнада штете из става 1. овог члана исплаћује се запосленом у висини изгубљене зараде, која је умањена за износ пореза и доприноса који се обрачунавају по основу зараде у складу са законом.”

Док став 3. новог Закона о раду додатно регулише: “Порез и допринос за обавезно социјално осигурање за период у коме запослени није радио обрачунава се и плаћа на утврђени месечни износ изгубљене зараде из става 2. овог члана.”

Дакле, видимо да је и у оваквом редефинисању члана 191. радник остао кратких рукава, јер послодавац није дужан да му исплати ону изгубљену зараду коју би запослени имао да није добио отказ уговора о раду.

За www.koreni.rs

Д. Гостељски