FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

2014-07-08_065803

На северу Србије, рекло би се, на политичком плану не дешава се ништа ново. Влада неко необично затишје, као да је и време стало. Истина, локалне испоставе „великих“ странака у сталним су преговорима око тога ко ће од њих да направи бољу и чвршћу коалицију за (пре)узимање власти на покрајинском нивоу. Заправо, сви знају да нигде нема такве политичке заветрине као у војвођанској извршној и законодавној власти. Ту имаш власт, а немаш никакву одговорност. Милина једна.

Отуда уопште не треба да чуди да су око таквог колача спремни да се удруже и они који су се недавно сами са собом раздружили. Лига социјалдемократа Војводине (ЛСВ), Нова демократске странке (НДС) и Демократска странке (ДС), тврде како су озбиљно заинтересовани да реше „политичку кризу“ у покрајини, па су, отуда, одлучили да за такав „шведски сто“ најпре размотре „техничка питања“. Наравно, ниједна од ових трију страна(ка) не говори о каквој „техници“ је ту реч, јер ништа „техничко“ ту и не постоји. Ствар је ту крајње проста: треба постићи договор о томе ко ће ту шта узети или добити.

У свом покушају да Србију најпре учини српском, па онда тек европском, Бојан Пајтић, актуелни председник војвођанске владе је тркнуо до Штутгарта и тамо се састао са председником Већа штутгарског дистрикта (нешто попут председника округа, среза), извесним господином Шмалцлом. Шмалцл му је, кажу, обећао да ће довести инвеститоре у Војводину, чим Скупштина Србије усвоји онај „стимулативни“ Закон о раду. Слично свом главном политичком противнику, Александру Вучићу, и Пајтић је „шмалцовао“ (мазао) Шмалцла својим „генијалним“ опсервацијама на рачун тврдоглавог српског менталитета, који никако да „промени себе“, а све у складу са оном чувеном Ангелином формулом, овереном у Бундестагу прошле године у пролеће.

Иако добија опомене с многих страна да је удруживање за Борисом Тадићем јалов посао, пошто је ту реч о „истрошеном политичару“, Пајтић се такве коалиције не устручава, јер боље и нема. А тако (са Тадићем) једино може да остане на месту шефа владе коју нико не пита шта и како ради, нити шта је, уопште, до данас радила. Заправо, Пајтић је добро схватио да му највећа опасност прети од Горана Јешића, човека из његове странке, па је зато све своје снаге ангажовао на то да неутралише тог амбициозног ДС ратника, који се доскора налазио на месту покрајинског секретара за пољопривреду. Наиме, велико је питање докле ће Бојан Пајтић успевати да се супротставља „опасним“ критикама које долазе „изнутра“, а које иницира баш Горан Јешић.

А Јешићева критика се своди на то, да се Демократска странка данас ни по чему не разликује од Српске напредне странке или Социјалистичке партије Србије. И то је у суштини тачно. Немогуће је да демократе граде свој рејтинг на истој платформи каква је она Вучићева, то јесте, на Бриселском споразуму и на „путу који нема алтернативу“. Тога је у извесној мери свестан и сам председник Демократске странке, који сада покушава да направи известан отклон од оне политике коју су демократе раније заступале годинама. Отуда он данас покајнички констатује да „није пут ка ЕУ кад беспоговорно слушате једне а наређујете другима“.

Ипак, тешко ће се моћи измирити Пајтићева новокомпонована „српска Србија“ уз старе „играче“ попут Бориса Тадића. А бирачима је ипак поприлично јасно да је Александар Вучић само „природна“ замена (сурогат) за Бориса Тадића и да данашњи СНС спроводи ону спољну и унутрашњу политику коју је годинама трасирала Демократска странка. И одавно се у Србији није десило да имамо позицију и опозицију која се у свему слаже и која исте ствари нуди грађанима. Практично, Србијом данас влада једнопартијска (једноумна) клика, раздељена само зато да би се добио привид демократије. Они увек побеђују, без обзира на то кога народ „изабере“.

Једино што је тренутно помало непознато на северу земље, јесте то ко се ту бори за више аутономије, па и за републику Војводину. Наравно, зна се да ЛСВ у својим програмским начелима (оних из деведесетих, којих се никада није одрекла) залаже за републику Војводину (за потпуну извршну, законодавну и судску власт). То јесте, ЛСВ је латентни поборник одвајања Војводине од Србије, иако то јавно не признаје. Пајтићев ДС је сада у једној амбивалентној позицији, јер се проширио на целу Србију, тако да – и поред ранијих најава неких сепаратистичких амбиција – ствари се ту мењају из темеља.

Наравно, све политичке опције на северу Србије очекују некакве нове могућности за другачије политичке оријентације у будућим изменама Устава Републике Србије, до којих ће морати да дође. А до промена највишег правног акта у Србији мораће да дође зато што тако нешто захтева западна дипломатија. Из тога јасно видимо да је било каква промена у неким страначким платформама, барем за сада, потпуно без значаја, јер Србија још нема оних политичких снага које ће имати смелости да јасно стану у одбрану суверенитета и интегритета државе Србије. А док таквих снага не буде, српски брод ће и даље пловити јаком матицом, ударајући и разбијајући се о хриди, док се негде (неким чудом) не заустави или док сасвим и безнадно не потоне.

 

За www.koreni.rs

 

Д. Гостељски