FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

Према из попису из 2011, свака четврта жена у Србији старости од 30-39 година није родила ниједно дете

 

За искусније демографске аналитичаре, основни подаци виталне статистике за 2013. годину изнети у недавно објављеном редовном Саопштењу Републичког завода за статистику, не представљају никакво изненађење. Умерено смањење броја живорођења, затим задржавање годишњег броја умрлих на више од 100.000 лица, као и резултирајући негативан природни прираштај од око 35.000 лица су очекивани и нису никаква новина у односу на кретања која су присутна још од средине прве деценије 21. века. Вероватно ни ширу јавност не би узбуркала чињеница што је, по седми пут у последњих 10 година, достигнут нови рекордно мали број живорођених у периоду од завршетка Другог светског рата. Међутим, медијску ,,бомбу” овог пута представљала је констатација да је број од 65.554 рођених беба у 2013. најмањи не само од почетка друге половине 20. века, већ и од 1900, укључујући и рађања у најтежим ратним годинама из претходног столећа. Ради илустрације, наведимо само неке конкретне податке. У односу на 2013, у 1900. години живорођења је било више за 92.153 (укупно је било рођено 157.707 деце, и то без података за Санџак), у 1915. било их је више за 21.054 (укупно 86.608), у 1945. разлика је 28.282 (укупно 93.836), а у 1999. години она је сведена на 6.668 (укупно 72.222 живорођене деце).

Многи су постављали питање да ли то значи да је тренутно стање у Србији горе него у време балканских, Првог и Другог светског рата, или ратова у вези са распадом бивше Југославије. Наравно, детерминанте фертилитета врло су комплексне, а данашње друштвене, економске, здравствене, културне прилике у Србији, као и структурне карактеристике становништва толико су другачије него у првој половини 20. века, да би сваком поређењу морало да претходи и њихова врло детаљна и целовита анализа.

Ипак, неспорна је чињеница да је, с аспекта рађања, тренутно стање у Србији врло неповољно. У 2013. години стопа наталитета износила је 9,2 промила, и спада међу најниже у Европи. Ниска је и вредност стопе укупног фертилитета, која је достигла 1,43 детета по жени, што значи да је обим рађања безмало за трећину испод нивоа неопходног за замену генерација.

Уједно, стање је погоршано иу односу на 2000. Те преломне године, број живорођених био је већи за 8.210 (износио је 73.764), док су вредности стопе наталитета (9,6 промила) и стопе укупног фертилитета (1,5) биле незнатно, али такође више него 13 година касније. Међутим, уколико се посматра читав период од 2000. до 2013, највећа разлика је у односу на раздобље 2001-2004, које би могло да се оцени као период краткотрајне и врло умерене компензације смањеног рађања током кризних и ратних деведесетих година. У те четири године број живорођене деце кретао се између 78.100 и 79.000, док је стопа укупног фертилитетаизносила 1,6 деце по жени. Такво повећање нивоа фертилитета делом би могло да се објасни и значајно бољим животним стандардом становништва, али свакако и раширеним оптимистичким очекивањима у погледу даљег развоја Србије.

Отрежњење је, за многе, дошло релативно брзо. Неуспеле приватизације, успоравање привредног раста, повећање незапослености, врло видљиве последице светске финансијске кризе, само су неки од важнијих чинилаца који су погоршавали услове живота и повећавали личну несигурност огромног броја становника Србије, а пре свага младих. Њима је све теже да се осамостале, да формирају своје породице и доносе одлуке о рађању. Таква констација има подлогу и у подацима последња два пописа становништва (из 2002. и 2011), а који се односе на велико повећање удела лица старих од 35-39 година која никада нису била у браку (са 21 на 31 одсто, код мушкараца и са 10 на 19 одсто код жена). Ту треба тражити и неке од најважијих разлога све присутнијег одлагања рађања, што се манифестује континуираним повећањем просечне старости мајке приликом живорођења (са 26,6 година у 2000. на 29,1 у 2013), затим повећањем удела рађања жена старих 30-39 година у укупном фертилитету (24,0 одсто у 2000, на 38,5 одсто у 2013). На све раширеније одлагања рађања указују и подаци да је међу женама старости од 30-39 година, удео жена које нису рађале за мање од 10 година (2002-2011) повећан за више од 40 процента (са 16,9 на 24,3 одсто).

До сада није било свеобухватне анализе примене подстицајних пронаталитетних мера, како на републичком, тако и на локалном нивоу, али је њихово спровођење несумњиво допринело побољшању популационе климе у Србији. С друге стране, недавно укидање неких већ усвојених подстицајних мера, као и најава ,,болних” реформи упућују на закључак да се у наредних неколико година тешко може очекивати да демографска проблематика буде при врху државних приоритета. О последицама ћемо накнадно.

Политика / Горан Пенев, демограф, Институт друштвених наука, Београд