FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Данас је протекао и први месец у делу процеса изношења одбране у судском процесу против генерала Ратка Младића у МТБЈ. Своје исказе дало је 20 сведока. Скоро сви они су сведоци који су већ дали своје исказе на суђењу Радовану Караџићу и због тога је већи део њиховог сведочења већ познат. Међутим, одбрана генерала Младића није кренула путем копирања већ виђених сведочења, већ је представила и нове.

Током протекле недеље представила су се три сведока. Завршено је унакрсно испитивање Владимира Радоичића, а такође су и два нова сведока дали своје исказе – Слободан Тушевљак и Синиша Максимовић.

Сведок Слободан Тушевљак je1992. године био командант јединице Прве Сарајевске механизоване бригаде. За време исказа сведок је говорио о томе како су 8. јуна 1992. године снаге армије БиХ минобацачком ватром нападали јединице војске РС и насељена места у Републици Српској. За време тог напада је било спаљено 40 кућа, погинуло је много жена и деце. После 8. јуна 1992. године јединице војске Р.С. су вршиле само одбрамбене операције, тако да су муслиманске снаге непрекидно нападале позиције РС. Биле су то изузетно важне позиције које су обезбеђивале заштиту комуникацијских веза између Лукавице и Пала.

Рејон Сарајева који је био под контролом снага војске РС био је насељен претежно Србима. Никаква наређења о протеривању муслимана нису издата. Муслимаско становништво је могло слободно да се креће по свим местима у којима су живели Срби.[1]

Сведок је такође изјавио да је војска РС имала информације да муслиманске снаге припремају ручне гранате у цивилним објектима.[2]Први армијски корпус је чак био размештен у цивилним подручјима. Армија РС је увек бирала своје циљеве са великом пажњом, како не би дотицали и цивилне објекте и никада није гранатирала јавни превоз.

Штавише, команданти армије РС су добијали наређења из команде батаљона да цивилно становништво у муслиманском делу Сарајева не сме бити објект гранатирања. Поред тога, гранатирање града са позиција које је заузимала војска РС била су и са тактичке тачке гледишта немогућа, јер би такво гранатирање открило те позиције непријатељу.[3]

Сведочење Тушевлака је по обичају разгневило тужиоце и судије. Посебно се нервирао судија Ори, кога је апсолутно све раздраживало. Алфонс је зараније прогласио сведочење ирелевантним, изјавивши да се оно односи на периферна питања и не одговара на главне тачке оптужнице против Ратка Младића. Уобичајена прича за “најнезависнији и веома непристрасни” суд. Што сведок више разрушава слику створену од стране тужилаштва, то је незначајнији сведок за судије. Ако то судија изнесе јавно у очигледном наступу гнева за време исказа сведока – то значи да је сведок одрадио добар посао.

Следећи сведок одбране генерала Ратка Младића био је Синиша Максимовић, генерал-потпуковник Прве Романијске бригаде Војске РС и касније командант јединице Мрковићи. Сведок је изјавио да се босанска јединица на Голом Брду састојала од заробљеника армије БиХ који су били приморани да у њој остану,[4]као и о томе да јединице Војске РС нису отварале ватру по Меркалама и у одреду Максимовића владала је општа увереност да су гранатирање од 5. фебруара 1994. године извеле снаге муслиманске армије.[5]

Сведок је такође изјавио да су снаге УН за брзо реаговање пребацивале тешко наоружање скривено у кутијама које нису биле маркиране (на путу који су контролисале муслиманске снаге) и које се користило за нападе на српске позиције.[6]

Предлаже се да се ово сведочење прогласи штетним за установљивање истине и да се прогласи као ирелевантно!

Наравно, јер су независне и непристрасне судије у саставу Претресног већа -  држављани држава које су улазиле у састав снага УН, УНПРОФОРА итд., које су биле ангажоване у криминалним пословима са оружјем.

И заиста, зашто су у састав Претресног већа у предмету генерала Ратка Младића именоване само такве судије? Јасно је да то није било случајност. А кад је већ тако, онда то значи да су они ту постављени управо да би стајали на страни верзије коју износи Тужилаштво!

У вези са тим било би интересантно обратити пажњу на то да правила процедуре уопште не регулишу поредак одређивања судија у конкретном предмету. А то уопште није једноставно питање. И наравно, поново треба истаћи да таква заборавност да се регулише тако важно питање, уопште не може представљати случајност…



[1]
Сведок је сведочио 2. јула  2014. године: «Прецизирам у вези Параграфа 10., да су, када говоримо о насељима која се налазе у зони одговорности моје јединице, била насељена претежно српским становништвом. Немам сазнања да је било ко протеривао муслимане, нити да је постојао такав план или налог, већ ми је познато да су они сами напуштали своје домове. Ово се све односи на сам улаз у град Сарајево (не односи се на оне муслимане који нису смели да напусте град, услед одлука њиховог руководства и политике која је спровођена у вези цивила у граду Сарајеву). Познато ми је да су се муслимански цивили могли слободно кретати у насељима у граду Сарајеву у коме је било већинско српско становништво, док је сасвим другачија била ситуација у дијеловима града које су биле под контролом Муслиманских бораца”.

[2]«Oд пребега смо долазили до информација да муслимани праве ручне бомбе у цивилним објектима-зградама».

[3]«Oтварање ватре по цивилима је просто било немогуће, јер би таквом ватром откривали наше положаје, чак је постојала и забрана да се на положајима пуше цигарете, јер је свака, па и најмања ватра (од цигарета), могла угрозити наше положаје, јер су муслиманске снаге биле толико близу нашим, да би то угрозило животе мојих бораца. Поред тога, пушкарнице које смо ми користили су биле закошене и није било шансе за директне поготке».

[4]«1993. године, припадници армије БиХ који су били заробљени су по свом казивању навели да су били приморани да буду у тој јединици и након тога су предати даље војној безбедности ради даљег процесуирања и прикуљања података».

[5]Сведок је дао свој исказ 4. јула  2014. године: «Kaoкомандир чете,  и у том својству сам контактирао са свим припадницима јединице, и њихово неподељено уверење је поводом инцидента на Маркалама од 5. фебруара 1994. године, било, да је реч о исценираном догађају од стране муслимана. Сва дејства су била усмеравана према линијама непријатеља које су биле веома близу наших».

[6]Након дужности командира чете у Мрковићима, крајем 1994. године сам прекомандован у Игманску бригаду. Током службовања био сам и на позицији командира чете на Голом Брду. Крајем августа 1995. године отпочело је систематско бомбардовање српских положаја од стране снага за брза дејства УН која су била смештена у рејону Игман-Бјелашница. Својим очима сам гледао како снаге за брзе интервенције превозе то тешко наоружање. То тешко наоружање је превожено необележеним возилима, а видели смо да смо са тих позиција и из тог оруђа били гађани.Затим су се снаге за брзе интервенције УН позиционирале на територији под муслиманском контролом и отпочеле артиљеријски напад на наше положаје. Муслиманске снаге су на нас такође отварале ватру али од силине артиљеријског и авионског дејства снага УН нису се усудиле да крену у пешадијски напад. Током овог бомбардовања је моје командно место било погођено хаубичном гранатом 155 mm. Игром случаја сам остао жив.

Фонд стратешке културе / Александар Мезјајев