FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Ко каже да се српски таблоиди штампају као јефтини кувари за канибале греше само у једној ствари. Жута штампа данас нема циљ да их купују људождери, већ је мотив много амбициознији: да Срби, уместо свињетине, почну да мљацкају махом избезумљен свет око себе.

Како иначе назвати високоумна штива у којима се људи најпре недељама черече на насловницама, потом се кувају у кипућој води или пеку у рерни, на унутрашњим странама, зависно од укуса – а онда се сервирају на киосцима?

Тај гурмански садржај вредан 20 или 30 динара, дакле, јефтинији и од најјефтинијег сладоледа (беше ли то „руменко”), створен је као пропагандна народна кухиња којом владају такозвани политички, обавештајни, тајкунски и криминални центри моћи.

Јефтинија од смрзнутог екстракта јагоде који се лиже, два најважнија таблоидна листа сада су кренула у беспоштедни рат један против другог. Временска коинциденција која каже да је сукоб, у ком неће бити заробљеника, објављен онога тренутка када су кренуле најаве о сменама у врху полиције, наводи на једноставан закључак: њихови такозвани анонимни и добро обавештени извори допиру до самих врхова сукобљених делова политичке и обавештајне братије.

Некада су се, у самоуправном социјализму, грешни кадрови називали „отуђеним центрима моћи”, а како тада није било таблоида, та фраза је представљала путоказ за партију и радни и сити народ да је поменута отуђена персона кандидат за друштвени карантин. То је, у преводу, значило да се прелази на другу страну тротоара, када се дотични појави на корзоу.

Ко коме сада припада када је народа све мање, а уз то је и од онога што нас је преостало већина гладна, гола и боса? Дакле, ко је Папајин, ко Мангов, а ко Бананин на шведском столу јужног воћа, што већ сада уз тривијални заплет сервира и Дарко-Нарко Шарић?

У свом сведочењу, некада ситни крадљивац из Пљеваља, унапређен у регионалног Ескобара, бавио се утицајем витамина на здравље политичке, обавештајне и мафијашке елите, а ко је на чијој страни може се одгонетнути само филигранским дешифровањем порука које сада једни другима шаљу Драган Ј. Вучићевић и поново уједињена фамилија Родић. Ти суптилни кодови гласе: Иш, мрш, стоко, џибе, друкаро, звечко, ђубре, говедо…

Заправо се филозофија и „Курира” и „Информера” није базирала на концепту да читаоце увек мораш хипнотисати својим друштвеним ангажманом, вербалним дриблинзима и интелектуалним марифетлуцима, а да потом са својом публиком летиш по небесима, све док има керозина у резервоару, напуњеном за две или три банке.

Таква журналистичка авантура мора ипак имати границу, мора садржати ону дозу људскости коју новинарска удружења називају кодексом.

Садашњи рат таблоида, у који је, као у своје природно станиште, гле случаја, атерирао и Владимир Беба Поповић, предизајнирани Алистер Кембел српског јавног простора и то сасвим изненада и уз много буке, као када би онај малезијски авион сада слетео на полазни аеродром, набацује још једну загонетку.

Да ли је вербално таблоидно препуцавање, као жар за разбуктавање друштвене и политичке кризе, увезено споља, јер је Беба био у добровољном егзилу, сувише близу кабинета Мила Ђукановића? Или је резултат ове рафалне преписке искључиво домаћа радиност краљева жуте штампе и њихових анонимних извора коцкастих глава?

Коме је, заиста, потребан фул-контакт у блату у најтиражнијим новинама, које међусобном стенографском разменом биографија својих босова доказују само да њихов интерес није и јавни? Јер, зашто би обичан, незапослени свет занимало ко од власника новина припада сточном фонду, а ко живини?

Највероватније је да се иза суптилне градације жуто, жуће, браон – крије амбиција покровитеља за прерасподелом политичке моћи. Иза тога се крије и све остало: владање службама, новцем и судбинама. Мало ли је, на ову скупоћу?

Међутим, ако је премијер Александар Вучић свој зиповани експозе, као ауторски текст под насловом „Акција одмах”, јуче дао „Информеру”, док је „Курир” истога дана распалио по Русима и „Гаспрому” уочи одласка Вучића у Москву – ваљда за срећан пут – шта се још може наслутити?

Можда то да осим потврде да је Фројд био у праву, што иначе оба таблоида подржавају на дуплерицама, приказујући полуголе силиконске певаљке, у журналистичком конфликту има још понечег озбиљнијег.

„Курир” се, наиме, у балканским геополитичким играма сврстава на страну Амера, док над „Информером” још лебди ореол политичке неутралности. Или, како би то сликовито рекао равничар Чанак, осећа се присуство политике политичког духа Коштунице др Војислава.

Вучић се, наиме, опире увођењу санкција Русији због кризе у Украјини, иако је Влада недвосмислено за пут Србије у ЕУ, док Американци на политику несврставања нове владе гледају једнако благонаклоно као слон коме зец стави шапу у око.

Руси би, опет, промену неутралног става Србије посматрали једнако благонаклоно као ујед осе у врат, али слеђа.

У земљи у којој се на операцију катаракте чека две године, дакле, у земљи масовног слепила, очито је да је рат таблоида ипак много озбиљнија ствар него што је то мерење сујета два медијска жућкаста краља. Мада бих волео да је другачије и да се Вучко и Рајин син Аца Родић чују сваке вечери, уговарајући међусобну пљувачину за сутрашњи дан, као што су то некада, ес-ем-есовима чинили наизглед посвађани хрватски медијски тајкуни, Нино Павић и покојни Иво Пуканић.

Јавно су се представљали као омиљени смртни непријатељи, док су се кришом дописивали, као тинејџери, забављајући се из два разлога: због крви коју су тражили читаоци и због девизних рачуна који су им расли свакога дана, махом због оног првог.

Како год било, београдска чаршија бруји недељама о таблоидној кризи, тиражи скачу, а озбиљан свет се јавно гади, а тајно ужива у скаредним детаљима живописних новинарских и пословних биографија.

То много више говори о нама, него о њима.

Политика / Александар Апостоловски