FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Милан Јовановић (Фото: Вести)

Закон о раду који предвиђа да си дужан да камење за фараонову пирамиду вучеш док не скапаш под бичем и ужареним сунцем, уз пола кутлаче млаке воде и комад хлеба, смеши се Србији.

 

Наводно, тако је тражила Ангела, јер другачије Немац неће доћи да отвори пет-шест радних места. Доста му је што су му ђубрад из свог парламента натоварили 8,5 евра минималца за сат рада, неће ваљда и Србину да плати колико је зарадио.

Лажу, дабоме. Није то Ангела тражила, а и да јесте, па то је горе него аустроугарски ултиматум из 1914. године. То је геноцид над радницима. На то частан човек не пристаје, па макар морао пешке преко Албаније, са распаднутим опанцима и са комадом пексимита и шаком брашна замешеном у шаторском крилу.
Лажу.

Јер, њихова идеја водиља је лаж. Као кад Кори Удовички, ниоткуд васкрсла из старих времена, лаконски објасни народу да фамозни закон о раду нема потребе нико да ставља под знак питања, јер си, стоко бесловесна, гласала за то што те је снашло.
Тако је, господо лајт радикали, појачани Вулином скојевцем, радио и ваш идол, друг Броз. Чим су зазвечале куглице у ћоравој кутији и сви они што су гласали против отишли тамо где треба, закони више нису важили.

Господо, није вам више ово четрдесет пета, нити четрдесет осма. Западу из гузице не излазите откад вас је створио, преко својих медијских подрепаша најављујете да Вођу у Русији чека Путинов ултиматум, гори него бечки из 1914. Кобајаги, велики баћушка тражиће нам и душу, и да заратимо са целим светом само да би нас подржали.

Превод је јасан: Ангела нас воли, од Америке до Француске само похвале и подршка, само Москва, зла маћеха, прети прутом. И како онда уопште имати дилему ком се царству приволети?

(Сирома Тома ту дође као неки згодан привезак и 13. прасе у епизодној улози руског обожаваоца, па онда Вођа једним овлашним ударцем умлати две муве)

Не мрзи Вођа Русе, далеко од тога. Он је само свестан ко га је устоличио и коме мора да се клања. Радник, сељак, срп и чекић су ту само колатерална штета, Косово је одавно стављено ад акта, све смо решили, само да ово мало народа у ужој Србијици утерамо у ред.

А да се, господо лајт радикали удружени са скојевцима, нисте канда ипак мало зајебали?

Знате ли ви, геноцидни глодари и штеточине, да свако трпљење има крај? Знате ли да се у Србији, у Балканском, Првом и Другом светском рату, рађало више деце него у овом вашем благостању? Мислите ли да ћемо вас пустити да нам затрете семе зарад ваше власти?

Зарад оних који су вас отргли из Војводиног загрљаја и сервирали вам фотеље, јер чак ни Тадић није имао образа да одради оно што сте урадили ви?

Враћамо се у среду са сахране колеге Стеве, а из таксисте провали гнев, онако искрен:

- Ово више није моја земља, нити моја држава! Погледајте зграду Скупштине: мој пријатељ је за 40 евра дневно чучао иза скела и глумио да нешто ради, ако наиђу новинари! Јер је неко дебело наплаћивао те скеле које су месецима стајале за моје бабе здравље. Ово није држава, ОВО ЈЕ ФАСАДА!

Сваког дана понеко заглави иза решетака, чисто да Други дневник Његовог величанства Друговенчаног има шта да објави у пола осам. А све то да нико не би поставио питање: Вођо, шта си урадио од оних силних обећања којима си нас засипао као сметови из којих си кобајаги спасавао децу пред камерама?

Дошло време да и ми из четничких крајева призивамо срп и чекић. Потљено време, такорећи.

У памет се, фараони. Ваше пирамиде градити нећемо, па макар на нас пустили стотине Беба и скојеваца.

Србљи, хвала богу, ни за вашег вакта – неће љубити ланаца.

Милан Јовановић / Вести