FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

2014-07-05_072200

Ко о чему, председник српске владе о страху, (не)плашењу и одлучности у спровођењу „реформи“. Говорећи за „Информер“, лист којег, према тврдњи Владимира Бебе Поповића , у потпуности контролише Влада Србије, српски премијер је баталио Макса Вебера и друге мислиоце којима је, чинило се, некада био дубоко фасциниран. Овог пута, да ли случајно, он се сетио тридесетдругог председника САД, Френклина Рузвелта и његове чувене изреке у кампањи за председника када је поручио: „Једина ствар које треба да се плашимо јесте сам страх“.

Сам Рузвелт је такву мисао посудио од Хенрија Дејвида Тороа, америчког писца из деветнаестог века, који је раније констатовао: Ничег се не морамо толико плашити као страха. Хенри Дејвид Торо је био поборник живота у природном окружењу, заговарао је и грађанску непослушност и, што је овде посебно занимљиво, био је жесток противник увођењу пореза. Наравно, поменута Тороова мисао, коју је Рузвелт преузео и разрадио у свом инаугуралном говору, може да се тумачи на више начина. Ипак, ту је примарно да, уколико човек жели да нешто озбиљно уради, најпре је неопходно да се ослободи страха од неуспеха. Али, страх од страха је иманентан људској природи и он се може појављивати у бројним варијацијама, зависно од склопа саме људске личности. Страх човека да ће га бити страх када крене да ради одређен посао некада може да буде и стимулативан, а тада се он појављује као лагана стрепња. С дуге стране, исти тај страх од страха може да буде толико јак, да је у стању да човека сасвим блокира (паралише), слично глумцу који од силног страха (превелике треме) заборави текст улоге, иако ју је раније био темељно научио.

Дакле, сам страх од страха и страховање да ће нас страх надјачати у оном часу када не бисмо смели да страхујемо пред страхом од самог (чистог) страха, јесте нешто чега се треба бојати. Страх од страха може да буде лимитирајући фактор у свакој људској активности и његове последице понекад могу да буду значајне, а у извесним ситуацијама и катастрофалне (фаталне) по човека. Опет, када је реч о политичарима, који се налазе на челу једног друштва, тада страх од страха једног државног челника може да има негативан ефекат на цело то друштво. Рузвелт је тога, очигледно, био дубоко свестан, јер стао је за кормило једне државе, која се нашла у најстрашнијој друштвено-економској депресији у својој историји. И знао је, да је у таквој ситуацији свака помисао на страх од страха недопустива и контрапродуктивна.

Америчку економију тада је на ноге могао да постави само тим људи, који ће одлучно и смело направити радикалне резове у дубини система, тамо где су претходно утврдили да се налазе рак ране друштва. У том смислу, Рузвелтово ослобађање од страха од страха показало је своје лековито (катализаторско) дејство – и сама држава је почела лагано да излази из оне разорне економске кризе, коју је Рузвелт 1933. године затекао.

Да се Србија налази у огромној (стравичној) економској кризи није потребно посебно наглашавати, јер висока и растућа (галопирајућа) незапосленост и све нижи животни стандард о томе јасно говоре. И српски премијер је стога у праву када помиње Рузвелта. Далеко је више ту у праву, него што је био у праву раније када је помињао (цитирао) друге западне државнике или мислиоце. Овде и није толико битно да ли српски председник „своје“ цитате вади из енциклопедије или му они сами навиру из властите (начитане) главе. Порука је јасна и недвосмислена – и упућена је на адресу оног страха од страха који српског премијера жестоко мучи још од оног часа када је реално засео на чело српске државе.

Да је жив, можда би велики српски песник изменио своје стихове, „страх животу каља образ често“, па да они гласе тороовско-рузвелтовски, „страх од страха каља образ често“ (животу наравно). Страх од страха да га не буде страх углавном је човек (кроз историју) растеривао (или покушавао да растера) дреком; то јесте, властитом галамом, којом је, страхом од страха устрашени појединац покушавао да прекрије ону страшну (и мрклу) пукотину страха од невидљивог страха. Сетимо се да смо као деца увек вриштали или певали у мраку, јер мрак је најбоље оваплоћење страха од страха да ће нас бити страх.

Зато се не треба чудити што је српски премијер у септембру прошле године галамио пред страхом од страха да се не уплаши, а све у намери да „пожури“ и да уради „велике ствари“ за свој „вољени народ“, пошто је дознао да му се „приближило“, додајући да зна како ће (можда и када ће) „скончати“. Такво „приближавање“ и „скончавање“ ондашњег ППВ-а, а данашњег председника српске владе, класичан је пример онога што је Рузвелт хтео и умео да избегне. Заправо, константно викање и растеривање мрака показује да премијер Србије живи у непрестаном страху од страха да га не буде страх. Отуда он себе стално храбри речима како се он или држава (сасвим свеједно) ничега не плаше.

У поменутом интервју „Информеру“, најмоћнији човек у немоћној држави није никако смео да пропусти да нагласи своје (односно државно) одсуство страха од страха да га не буде страх. Рекао је: „Ова влада се неће плашити. И неће одустати.“ Наравно, влада – то сам ја! А од чега та влада неће одустати? Па, ето, неће одустати од тога да грађанима Србије буде горе. А зашто би требало грађанима Србије да буде горе? Па зато, тврди премијер, што су раније живели боље од онога што су заслужили и зарадили! Ту је основна разлика између Рузвелтовог страха од страха и страха од страха да га не буде страх којим се води српски премијер. Рузвелтова смелост и одлучност извукла је Америку из велике депресије, а оно што чини председник српске владе обећава нешто супротно – даљи (рапидни) раст незапослености и све лошији и нижи животни стандард. Доста сте живели лепо – поручује нам „најмоћнији“ – време је да се суочите са тешким животом, а све то да бисте схватили како сте некада незаслужено уживали. А ко је уживао? Ко преживи – причаће.

Насилно увођење измењених закона, посебно Закона о раду и Закона о приватизацији, недвосмислено показује куда иде српска држава на челу са председником владе који страхује да га не буде страх од страха. Запослени ће тако практично постати надничари (робови), који ће, за разлику од поменутог страха од страха да не буде страха, живети у непрекидном (реалном) страху од губитка посла; а они без посла живеће у реалном страху од умирања од глади. Након припремљене приватизације јавних (државних) предузећа још ће која стотина хиљада људи остати без посла. Страх од страха да га није страх излази директно из Америчке привредне коморе у Београду (а уз „савете“ Светске банке и ММФ-а) и бестидно саопштава грађанима Србије да морају да живе још горе и бедније, да би тако, некада у далекој будућности (не липши магарче до зелене траве) себи приуштили живот достојан човека.

Српски премијер заборавља (напушта) „тим Бајерна“ (да ли и Немачку) и од сада топло препоручује свом „вољеном народу“ други рецепт, онај мајкл-џордановски (или обама-бајденовски): „Промашуј, промашуј, промашуј – да би на крају погодио!“ Наравно, ако икада погодиш. Да ли се то председник владе из колективне (тимске) атмосфере враћа на ону оличену у појединачном сну? Или се он, једноставно, спрда са судбином земље и народа на чијем се челу налази?

 

За www.koreni.rs

 

Т. Рајић