FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Vladimir Beba Popovic

Владимир Поповић (као Мајкл Корлеоне?)

Интервју Владимира Бебе Поповића у прошлонедељној емисији Оље Бећковић „Утисак недеље“ недвосмислено показује колико је српска политичка сцена постала подла, подмукла и зла, пре свега према властитом народу и друштву у целини, а потом и према одређеним појединцима. Најпре да се подсетимо на два момента, које је Беба Поповић те вечери посебно подвукао госпођи Бећковић и српској јавности. Између осталог, он је рекао и следеће:

„Ако ме питате колико и како се чујем и виђам са Вучићем, некада се виђамо два-три пута недељно, некада једном у 15 дана, некада се чујемо по неколико пута дневно, а некада се не чујемо ни по 20 дана.“

 „…Мој институт се бави пословима који су директно везани за рад владе а то је интензивирање, појачавање и оснаживање процеса евроинтеграција. Вучић ме је последњи пут звао пре неколико дана да ме пита да ли могу да присуствујем неком састанку који има везе са неким његовим путовањем у Брисел. Ја сам дошао на сатанак тема је била у вези са тим путовањима, а разговарали смо о рецимо поглављу 27 који се тиче екологије у преговорима са ЕУ, то је најкатастрофалније поглавље, а мој Инситут ради неке пројекте у вези са тим…“

Најпре, нико из СНС није демантовао горње наводе Бебе Поповића, што само по себи потврђује да тај човек има велики утицај не само на Вучића, него и да има огроман утицај на одлуке Владе Србије. Седиште Поповићевог „Института за јавну политику“ налази се у Подгорици. У Црној Гори није више никаква тајна да је Владимир Беба Поповић „близак пријатељ црногорског председника владе“. Из тога јасно произилази да је недавно оглашавање Мила Ђукановића по питању „догађаја из 2003. године“ и његовог упозорење српском премијеру – да се овај данас налази у сличној ситуацији као и Зоран Ђинђић непосредно у време атентата – смишљено у Поповићевој кухињи.

Додатно, случај са Вањом Ћаловић и исфабрикованим (монтираним) снимцима, које Поповић „са задовљством“ дистрибуира јавности, указује да је ту реч о човеку спремном на сваку врсту подвале; човеку који као да је изронио из филмова страве и ужаса – из самог средишта пакла.

Поповић не крије да је почео интензивније да сарађује са данашњим српским премијером 2005. године, након оне „чувене“ емисије „Инсајдер“ у којој је он оптужио Томислава Николића да је у селу Антин „убио четири старице“. Касније ће Поповић број старица, које је Николић „убио“, повећати на „десетак баба“. Дакле, како видимо, Владимир Беба Поповић је ступио у нераскидиве односе с Александром Вучићем у оном часу када је лажно оптужио његовог кума Николића за стравичан злочин. За то је свакако морао да зна и сам Томислав Николић, јер је немогуће да оваква политичка веза остане непримећена годинама. Наравно, овде се намеће логично питање, како је могуће да неко ко вас оптужи за убиство, буде касније са вама у блиској комуникацији и да се с вама виђа „два-три пута недељно“? Или, зар је могуће да неко буде пријатељ са особом која га набеђује да је убица? Кажемо „пријатељ“, јер је јасно да се само пријатељи могу виђати тако често. Ко се још виђа са непријатељем било где, осим на бојном пољу?

Дакле, из свега реченог може се извући само један логичан закључак: Човек се виђа са својим непријатељима само у ситуацији када је на то принуђен. То јесте, с непријатељем се човек сусреће само онда када мора да се брани од директног напада или онда када је жестоко уцењен. Пошто у овом случају Поповић не прилази Вучићу као јасно декларисан непријатељ, тада, очигледно, не постоји друго објашњење за њихову необичну „копулацију“, осим једног, а то је – уцена!

А како је то Александар Вучић уцењен? „Корени“ су на ту тему више пута писали, указујући на чињеницу да се бивши Николићев и Вучићев шеф већ тринаесту годину налази у Хашком трибуналу, а да се још не зна када ће (и да ли ће икада) против њега бити донесена пресуда. Отуда, ова два бивша радикала су озбиљно схватили поруку која гласи: Ко те пита јеси ли или ниси крив. И ако ниси крив, остатак живота ћеш провести у тамници, доказујућу истину! А таква порука им је из Хашког суда стизала путем Наташе Кандић (и њеног ФХП-а), као и од Владимира Бебе Поповића. Наиме, Запад добро пази да на власт у банана земљама дођу само они људи који ће их беспоговорно слушати. А јасно је да можете бити сигурни да вам се никада неће одметнути само они режими чије су вође дебело уцењене.

Како видимо, председник Србије је уцењен чињеницом да би му се могло догодити да, ни крив ни дужан, живот сконча у Трибуналу као „баба-убица“. Наравно, ту су и друге ствари, или оне исте за које се тринаест година терети лидер СРС. Јесте, да у таквим оптужбама нема ничега, али, пошто је човек (посебно Србин) пред „међународном правдом“ унапред крив (у Хашком казамату не важи презумпција невиности), на окривљеном остаје да (ако икако може) докаже свету да није крив.

С друге стране, српски премијер има нешто „опипљивију кривицу“ и од својих бивших радикалских вођа и кумова у оној својој „чувеној“ изјави у Скупштини Србије 1995. године о егзекуцији „сто муслимана за једног Србина“. И зато челни људи српске државе данас морају да трпе „пријатељство“ особа које их стављају на паклене муке и који их држе у шаци као своје пионе. А најстрашније у свему је то, што, са оваквом уцењеном влашћу, читава држава Србија (сав народ) може, колико сутра, да сконча у далеко горим (пакленим) мукама.

За www.koreni.rs

Т. Рајић