FacebookTwitterGoogle BookmarksLinkedinRSS Feed

 

Свака партија своје докторе наука носи као беџ: показују да имају врхунске експерте, а сами носиоци титуле хоће да кажу да нису обични политиканти

 

 

Илустрација Новица Коцић

Докторске титуле политичара за сваки систем биле су као беџ: с једне стране су биле потреба да се покаже да у својим редовима немају само „прогресивно опредељене” него и врхунски образоване експерте, а с друге стране за њих саме докторска титула је била одличје које их издваја од „обичних политиканата”.

Ако се сећате оне чувене фотографије из „Титове пећине” на Вису, где је заседао Главни штаб 1944. године, на којој су били: Јосип Броз Тито (бравар и револуционар), Едвард Кардељ (полазник Коминтерне), Милован Ђилас (студент), Иван Милутиновић (правник), Александар Ранковић (абаџија), Светозар Вукмановић Темпо (правник), знајте да су једино Владимира Бакарића ословљавали титулом „доктор”, јер је имао докторат из правних наука. Како је борба завршена а политички систем еволуирао, готово сви доносиоци одлука из вишке пећине постали су, што с почасним што с редовним докторатима, доктори наука па и чланови академије наука.

Некако у време пада Ранковића (1966), који је баш у тој пећини постао начелник Озне, долази до смене револуционарних кадрова новим таласом образованих људи. Наравно, балансирано по националном кључу, појављује се партијско-технократска струја која разрађује политички и економски систем.

 

 

Вис 1944: Владимир Бакарић, Иван Милутиновић, Едвард Кардељ, Јосип Броз Тито, Александар Ранковић, Светозар Вукомановић и Милован Ђилас 

 

О том тренду говоре и статистички подаци: за десет година у предратној (до 1941) Југославији 1.321 докторанд је одбранио свој рад (не рачунајући 1.761 промовисаног доктора медицине, који су по дипломирању аутоматски добили титулу доктора). Године 1945. докторирало је девет особа, а од 1945. до 1990. докторске дисертације је одбранило 20.907 кандидата. Занимљиво је да је тада на цени било и истицање било које завршене школе више од средње (дипл. инж., проф., адв. и сл.).

Седамдесете су донеле велики продор комунистичке интелигенције унутар политичког система. Осим доктора економских и техничких наука, толики улазак доктора наука у политику био је везан за оснивање Факултета политичких наука у Београду (један од оснивача 1968. био је и др Најдан Пашић), а нешто касније Кардељев „плурализам самоуправних интереса” постао је расадник политичких докторанада. Докторска титула је значила да партија уз себе има људе струке, да има своју интелигенцију и да није само прости збир пиштоља и наредби, него збир образованих људи у партијским редовима, који могу да одговоре на различите партијске изазове.

Тако је, рецимо, упамћена оштра сарајевска полемика двојице доктора наука и партијских колега, социолога Есада Ћимића и Арифа Тановића. Ћимић је, наиме, негирао муслимане као нацију, чиме се грдно замерио босанској политичкој номенклатури. У тој полемици остало је запамћено Тановићево упозорење Ћимићу, да ће га „структуре” избацити из партије, затим ће изгубити посао, али неће бити хапшен нити стрељан: „Пустићемо ти само мало крви, соколе мој!” Докторске расправе у то време завршавале су се обично на овакав начин, једна струја је бивала побеђена, а њени представници су постајали дисиденти.

Садржај је отприлике сличан и у „Упутству за робију”, које је најмлађи доктор наука у бившој СФРЈ Војислав Шешељ средином 80-их упутио првом човеку БиХ. комунисти Хамдији Поздерацу, када је овај оптужен за плагијат. Шешељ је већ до тада имао искуство с комунистичком номенклатуром када је ухватио у преписивању Брану Миљуша, штићеника Хамдије Поздерца, и Миљушевог ментора који није указао да је рад плагиран. Како све има две стране, тако се тврдило да није била у питању академска етика него борба за партијске функције и место на факултету и да је доказивање плагијата било само покушај „српских снага да дестабилизују поредак у БиХ”. После се нико више није бавио Миљушевим плагијатом, он је политички напредовао, а Шешељ је избачен с факултета и под оптужбом за „контрареволуционарно угрожавање друштвеног уређења” послат у затвор.

Касније, у вишестраначју, важило је исто политичко лицемерје и двоструки стандарди: једно је када наши политички противници плагирају, а друго када то раде наши савезници. Само што је понуда лажних доктората била већа. С распадом земље дошло је и до промене природе докторског звања изазване делимично и слабљењем образовног система, али и вишестраначјем у коме је владала трка за „најквалитетнијим” кадровима. А оснивање приватних факултета је целу ствар учинило још „растреситијом”, па се докторске титуле све мање сматрају јемцем знања, а све више гарантом друштвеног признања.

Занимљиво је да је 2012. година по 770 „произведених” доктора наука, надмашила 1965, која је важила за „бум годину”, током које је на тадашњих 20 милиона становника докторирало њих 622.

Док се у англосаксонском свету радно искуство цени много више од титуле која стоји поред имена, код нас још нема изгледа да ће се у скоријој будућности нешто променити. Државе бивше Југославије се уклапају у тезу мађарског хумористе Ђерђа Микеша да се „средњоевропејци лако препознају по докторској титули”. О тој великој жељи која није имала цену говори и чињеница да је немачка канцеларка Ангела Меркел изгубила два члана владе због тога што су плагирали „своје” научне радове. Универзитет у Немачкој је 2011. поништио докторат перспективног министра одбране Карла Теодора Гутенберга, а прошле године се исто догодило и министарки образовања Анети Шаван за грех који је починила пре 33 године.

Сасвим бизаран случај пренео је „Њујорк тајмс” 2007. године, када је декан на ИМТ (Масачусетском институту за технологију) Мерили Џонс, позвавши „студенте под стресом, који се боре за упис на елитне факултете да се смире и престану да покушавају све да ураде савршено” – признала да је измислила сопствене образовне сертификате. Она је тада поднела оставку после скоро три деценије предавачког рада на ИМТ-у и рекла да није имала чак ни диплому, иако је 28 година тврдила да има три дипломе различитих њујоршких образовних институција. У пензији се посветила промовисању своје књиге „Мање стреса, више успеха, водич кроз колеџ”.

Србија је далеко од америчког сна, али би овај пример могао да буде поучан за наше политичаре. Не покушавајте да будете савршени!

Марина Костадиновић

Биљана Митриновић 

 

-----------------------------------------------------------

Лилићево плагијаторско сажимање

Један од бурлескних примера доказивања плагијата докторске тезе је и случај Стевана Лилића, данашњег кандидата за члана Савета Комисије за заштиту конкуренције. У случају који је 2000. доспео и пред суд, Лилића је раскринкао пасионирани читалац докторских радова политичких противника, тада професор на Правном факултету у Београду Војислав Шешељ. Доказујући да је Лилић, такође професор на том факултету, плагирао универзитетски уџбеник, Шешељ је написао и књигу под насловом „Универзитетски професор Стеван Лилић као подли и прљави плагијатор”, у којој је навео да је овај преписао ни мање ни више него 150 страна туђег текста.

Шешељ је навео да је Лилић од проф. др Драгана Милкова крао „новом фалсификаторском методом, која ће се од сада звати плагијаторско сажимање”. За ову Лилићеву криминалну работу, Шешељ је пред судом тражио да се „жестоко и јавно жигоше како би се унапред дестимулисали сви потенцијални следбеници његове преписивачке школе”.

Лилић је тужио Шешеља, али је процес после неколико месеци завршен пошто је Лилић повукао тужбу. Његов адвокат Биљана Ковачевић Вучо је рекла да је тужба повучена јер је „цео поступак у тој мери доведен у везу с политиком да смо се осетили као лутке које треба да одиграју представу у предизборној кампањи”.

Тврдећи и сам да цео случај има изразиту политичку димензију, Шешељ је рекао да „није нимало случајно да човек таквог моралног склопа припада петој колони: члан је једне изразито проамеричке партије и да редовно учествује у реализацији свих подривачких задатака које од својих западних газда добија домаћа НАТО пешадија”.

Б. М.

www.politika.rs